Pročitaj mi članakU savremenoj Evropi sve češće se postavlja pitanje da li pravo i pravda zaista postoje. Nadnacionalni okvir Evropske unije oblikuje politike u kojima institucionalni mehanizmi, uključujući administrativne strukture, policijske organe i pravosuđe, deluju na način koji je represivan prema neistomišljenicima. U tim okolnostima ističe se selektivna primena propisa, disproporcionalna upotreba prinudnih mera i institucionalni pritisak na aktere koji odstupaju od dominantnih ideoloških ili političkih pozicija. Posledica toga može biti erozija poverenja u institucije i širenje samocenzure u javnom prostoru. To je ujedno i mehanizam postepenog gušenja pravne države kroz njene sopstvene institucije.
Mišljenje kao delikt na Zapadu
U političkom i javnom prostoru Evrope, čak i u državama koje nisu članice EU, nametnut je okvir „političke korektnosti“ koji ne dovodi u sumnju dominantni narativ zapadnih centara moći. Kontrolisane političke strukture preuzele su pravo da definišu šta je „istina“, menjaju ili brišu činjenice i selektuju informacije. One zloupotrebljavaju institucionalne mehanizama, kako bi iz javnog prostora eliminisale mišljenje koje je sa njihovih pozicija nedopustivo, iako u okviru Evropske unije i šire Evrope formalno postoji jak normativni okvir (ljudska prava, antidiskriminacija, vladavina prava). Živimo u vremenu kada je formalnost (zakon) samo slovo na papiru, a praksa je nešto sasvim drugo.
Ono što je opisivala Hana Arent u „Poreklu totalitarizma“ (The Origins of Totalitarianism) tiče se savremne Evrope. U „Poreklu totalitarizma“ ona opisuje kako sistemi mogu da unište sposobnost nezavisnog mišljenja kroz stvaranje straha i atomizaciju društva. Mehanizmi društvene izolacije, samocenzure i selektivne pravne represije u Evropi pokazuju uznemirujuće sličnosti. Zapadni centri moći teže ne samo da kontrolišu ponašanje, već da eliminišu sposobnost nezavisnog mišljenja kroz stvaranje stalnog straha i uništavanje spontanog delovanja ljudi. Ovde treba napomenuti činjenicu da je dijalog na Zapadu potpuno ukinut. Stavovi neistomišljenika se jednostavno brzo etiketiraju kao „neprihvatljivi“, bez ikakve rasprave. Takvim putem vladajuće strukture nastoje ne samo da kontrolišu šta ljudi govore, već i da oblikuje šta sme da se misli kao „prihvatljivo“.
Ljudi u Evropi trpe posledice zbog stavova, što se kvalifikuje kao „verbalni delikt“ kojem posežu totalitarni režimi. One se ogledaju u nekoliko nivoa od državne represije (hapšenja, zabrane, krivični progon), koja se oslanja na pravnu regulaciju (zakoni o govoru mržnje, bezbednosti, dezinformacijama) do korporativnih i društvenih posledica: gubitak posla, izolacija, zabrana na medijskim platformama i društvenim mrežama itd. Izolacija i atomizacija ljudi vodi ka eroziji društva, gde ljudi postaju odvojeni jedni od drugih, gube poverenje i time postaju lakše kontrolisani.
Kao potvrdu tome moguće je navesti mnogobrojne slučajeve koji su široj javnosti malo poznati zbog stroge cenzure u Evropi. Najdrastičniji primer je hapšenje profesora Aleksandra Gaponenka u Letoniji (EU), zbog govora na naučnoj konferenciji.
Doktor nauka Gaponenko, koji je uzgred ukrajinsko-poljskog porekla, osuđen je na desetogodišnju robiju bez ikakvog utemeljenog pravnog postupka i argumenta. Takođe, Ruslan Pankratov, bivši poslanik Rižskog parlamenta proveo je nekoliko meseci u zatvoru zbog isfabrikovanih optužbi da predstavlja opasnost za nacionalnu bezbednost, da bi potom pobegao iz kućnog pritvora preplivavši reku u ronilačkom odelu, nakon čega je zatražio politički azil u Rusiji. Nekada su disidenti bežali sa istoka na zapad, a danas beže u obrnutom pravcu što je još jedna potvrda totalitarnog karaktera zapadnog sistema. Rusija je postala utočište za mnogobrojne ljude koji su želeli da se spasu. Moj prijatelj i kolega Manuel Oksenrajter bio je prinuđen da pobegne iz Nemačke još 2018. godine. Protiv njega je podignuta lažna optužnica, samo zbog toga što su sistemu smetali stavovi koje je iznosio. Liane Kilinć je podvrgnuta represiji zbog humanitarnog rada i takođe je pronašla utočište u Moskvi. Ništa bolja situacija po pitanju progona nije ni u Francuskoj gde su nedavno uhapšeni humanitarni radnici. Širom Evrope u zatvorima sede ljudi koji su osuđeni zbog zastupanja istine.
Diskreditacija i marginalizacija neistomišljenika
Sva navedena lica, i mnoga druga, etiketirana su kao „ruski špijuni“. Već punih deset godina izložena sam istoj vrsti progona i etiketirana kao „šef ruske špijunske mreže za Balkan“, koju mi je dodelila Bezbednosno informativna agencija. Ova struktura, formirana po dolasku komunista na vlast, formatirana je kao čuvar sistema koji u svojoj suštini nema nikavih dodirnih tačaka sa srpskim državnim i nacionalnim interesima. Iz tog razloga ona je glavni centar kadriranja sa ciljem neutralisanja iz javnog i političkog života svakog pojedinca koji nije po meri sitema. Nezavisno mišljenje i naglašeni patriotizam, jednostavno nisu dopustivi u takvom sistemu. U tom smislu moje javno delovanje na zaštiti teritorijalnog integriteta Srbije, očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Srbije, osuda antidržavne politike režima i pozitivan odnos prema Rusiji, odigrali su presudnu ulogu.
Lično sam kao funkcioner dve patriotske političke partije u Srbiji imala mogućnost da se uverim u to kako se u praksi sistem obračunava sa ljudima koji se zalažu za zaštitu državnih i nacionalnih interesa. Ista praksa se primenjuje i u drugim evropskim državama. Takve ličnosti se jednostavno odstranjuju iz političkog života, sistemski marginalizuju i bivaju izložene medijskim napadima u okviru kampanje diskreditacije. Sve to se dešava u slučajevima kada korupcija ili ucena nisu efikasna sredstva.
Medijska kampanja protiv mene je pokrenuta u Prištini iz tog razloga što lažna država Kosovo predstavlja „crnu rupu“ za sve nelegalne operacije u Evropi. Sa druge strane podnošenje tužbe pred lažnim sudovima, lažne države, sasvim je neprihvatljiv i kontraproduktivan čin. Iz tog razloga Priština je idealno mesto za targetiranje „nepodobnih mišljenja“ i vođenja kampanje diskreditacije. Jedan od glavnih propagandista u Prištini koji širi dezinformacije o tome da sam „ruski špijun“ je izvesni Agim Musliju, saradnik agenta CIA-e Vilijama Vokera, koji je organizovao specijalnu operaciju „Račak“. Musliu se bavi informacionim terorizmom, šireći lažne optužbe kako bi prikrio sopstvenu agenturnu delatnost.
Konstantnim ponavljanjem laži, bez ikakvih dokaza, on nastoji da ubedi javnost u „istinitost“ svojih tvrdnji. Kosovski propagandisti troše američki budžet na objavljivanje „fejk vesti“, snimanje emisija pa čak i dokumentarnih filmova. Indikativno je da se isti mehanizmi obaveštajnih i medijskih struktura koriste za diskreditaciju i progon neistomišljenika svuda gde je dominirajući uticaj zapadnih centara moći.
Evropska mreža agenture za progon mišljenja – lično svedočenje
U avgustu 2024. godine, tokom mog godišnjeg odmora u Grčkoj, tajna služba ove države organizovala je specijalnu operaciju u kojoj su me presreli na putu. Dva agenta u civilu nasrnula su na automobil u kojem sam se nalazila sa porodicom, tražeći moj pasoš na uvid. Međutim, situacija nije krenula u dobrom smeru. Potpuno je isključeno da bi bilo koja razumna osoba dala lična dokumenta na uvid nepoznatim licima u civilu koja iskaču na put. Umesto toga, zatražila sam da se oni legitimišu.
Dok je jedan agent pružio svoju legitimaciju na uvid, drugi je otvorio belu fasciklu i upitao me da li radim za rusku obaveštajnu službu. Odgovorila sam da nisam tajni agent kao oni, već da sam javna ličnost. Kao dokaz za svoje tvrdnje, agent grčke tajne službe izvadio je odštampane kosovske „lažne vesti“ iz bele fascikle i pokazao mi ih. Upitala sam ga da li je reč o „skrivenoj kameri“ ili su zaista iz policije, budući da se pozivaju na lažne vesti lažne države koju ni sami ne priznaju. Na kraju se operacija neslavno završila i svako je nastavio svojim putem.
U aprilu 2025. godine, na graničnoj kontroli po sletanju na bečki aerodrom, saznala sam da mi je Grčka, preko Šengenskog informacionog sistema, zabranila ulazak u Šengensku zonu u trajanju od tri godine. O tome prethodno nisam bila obaveštena, niti sam imala saznanja da se nalazim na crnoj listi.
Ovakav postupak Grčke krši moja osnovna ljudska prava i protivan je Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Šengenski informacioni sistem iskorišćen je kao mehanizam za tajne i protivpravne postupke protiv mene. Iako sam u Beču insistirala da mi se saopšti razlog zabrane ulaska, austrijska policija me je obavestila da ne poseduje tu informaciju i da jedino mogu da se obratim državi koja je izvršila unos u Šengenski informacioni sistem.
Ovaj slučaj se završio mojom prinudnom deportacijom iz Austrije, uz nasilno oduzimanje novca iz mog novčanika, pošto je austrijska policija insistirala da platim kaznu, što sam ja odbila. Kazna se odnosila na navodno kršenje zabrane ulaska u Šengensku zonu, premda je austrijska policija bila svesna da ja nisam obaveštena o toj zabrani, iako je to po zakonu obavezno.
Ko vas je stavio na listu — i zašto to ne smete da znate?
Slučaj zabrane ulaska u šengensku zonu bez prethodnog obaveštenja otvara ozbiljna pitanja o funkcionisanju evropskih bezbednosnih mehanizama i zaštiti osnovnih prava građana. Iako Schengen Information System predstavlja ključni alat za saradnju država članica, njegova primena u praksi deluje netransparentno i teško razumljivo onima na koje se odnosi.
Naime, sistem funkcioniše tako da država koja unese zabranu, u ovom slučaju Grčka, ima isključivu kontrolu nad razlozima i pravnim osnovom te odluke. Druge države, poput Austrije, dužne su da tu odluku sprovode, ali često nemaju uvid u detalje niti ovlašćenje da ih saopšte. Posledica je paradoksalna situacija u kojoj pojedinac saznaje da mu je ulaz zabranjen, ali ne i zbog čega. Takav model dovodi do ozbiljnog nedostatka transparentnosti. Bez jasnog obrazloženja, pojedinac je praktično onemogućen da iskoristi pravo na pravnu zaštitu. Formalno, mogućnost žalbe postoji, ali je u praksi otežana jer se mora voditi pred institucijama strane države, često bez osnovnih informacija o samom slučaju.
Ovakve situacije otvaraju pitanje usklađenosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, koja garantuje pravo na delotvorno pravno sredstvo i zaštitu privatnog života. Ključni problem nije samo u samoj zabrani, već u činjenici da ona može biti izrečena i sprovedena bez blagovremenog obaveštavanja i bez jasnog puta za njeno osporavanje.
Istovremeno, ovaj slučaj pokazuje strukturnu slabost sistema: odgovornost je podeljena između država, ali je prava kontrola koncentrisana u rukama one koja je unela podatak. Za pojedinca, to znači da se nalazi između institucija — jedna donosi odluku, druga je sprovodi, a nijedna ne pruža potpune informacije. Iako je Šengenski informacioni sistem osmišljen kao instrument bezbednosti i saradnje, njegova primena u ovakvim slučajevima pokazuje da bez dovoljne transparentnosti i efikasnih mehanizama kontrole može da dovede do ozbiljnih povreda prava pojedinaca.
Umesto jasnog i pravično uređenog postupka, građani mogu da se nađu u situaciji pravne neizvesnosti, gde postoji odluka koja direktno utiče na njihov život, ali ne i dostupno objašnjenje niti način da se ona ospori.
Da li je građanin u Evropi novi Kafkin junak?
Stoga se nameće suštinsko pitanje: da li je pravda u Evropi zaista dostižna za pojedinca ili ostaje formalno obećanje koje se u praksi teško ostvaruje? Na osnovu prethodno iznetog, usledio je pokušaj da se pravna zaštita ostvari institucionalnim putem. Prvo je podneta tužba protiv Austrije, zbog deportacije bez obrazloženja i nasilnog oduzimanja novčanih sredstava. Međutim, sudija Pokrajinskog upravnog suda Donje Austrije, Andreas Feršner, je tužbu odbacio bez ulaska u meritum, odnosno bez razmatranja samih činjenica i navoda.
Nakon toga, slučaj je iznet pred Evropskim sudom za ljudska prava (European Court of Human Rights), sa obrazloženjem da se radi o očiglednoj povredi osnovnih prava garantovanih Evropskom konvencijom o njudskim pravima. Ipak, i ta tužba je odbačena — takođe bez razmatranja. I pored očiglednog kršenja mojih osnovnih ljudskih prava sudija Alen Šable je doneo odluku da to jednostavno ignoriše.
Takav niz odluka otvara prostor za ozbiljnu sumnju: ako se ni na nacionalnom ni na nadnacionalnom nivou slučaj ne razmatra suštinski, gde onda pojedinac može da potraži pravdu? Formalno, pravni putevi postoje. Ali kada se oni završavaju bez obrazloženja i bez mogućnosti da se činjenice uopšte iznesu, postavlja se pitanje njihove stvarne delotvornosti.
Upravo tu nastaje osećaj pravne praznine, u kojoj institucije postoje, ali ne daju odgovor. Za pojedinca, to može izgledati kao zatvoren krug: jedna institucija upućuje na drugu, a konačni ishod je ćutanje sistema.
Da li to znači da je pravosudni sistem u Evropi nužno politizovan? Ovakvi slučajevi podstiču sumnju u stepen njegove nezavisnosti i spremnosti da se bavi osetljivim pitanjima koja uključuju državne odluke i bezbednosne mehanizme. Pitanje koje ostaje nije samo lično, već opšte: može li građanin, suočen sa složenim i netransparentim sistemima, zaista da dođe do pravde? Ili rizikuje da se nađe u situaciji nalik onoj koju je opisao Franc Kafka (Franz Kafka) u romanu „Proces“ (The Trial) gde proces postoji, ali je njegov smisao nedokučiv, a ishod nedostižan? Upravo ovakvi primeri pokazuju koliko je poverenje u pravni sistem poljuljano i koliko zavisi od toga da li institucije ne samo postoje, već i da li su spremne da čuju i razmotre glas pojedinca.
Bez odgovora iz Atine: slučaj koji otvara pitanja o ‘nacionalnoj bezbednosti’
Posebno problematičan aspekt ovog slučaja odnosi se na postupanje institucija Grčke. Uprkos više pokušaja da se dođe do osnovnih informacija, odgovori su izostali.
Dva puta je upućen zvaničan zahtev policiji sa pitanjem da li je upravo ona unela podatke u Schengen Information System i na osnovu čega. Ni nakon godinu dana nije stigao nikakav odgovor. Obraćanje ministru nadležnom za rad policije, sa molbom da se izvrši uvid u postupanje organa, takođe je ostalo bez reakcije. Isto važi i za pokušaj komunikacije sa poslanicima parlamenta. Jedini odgovor stigao je od grčkog ombudsmana, ali tek nakon više meseci i uz obrazloženje da ta institucija nema nadležnost u slučajevima koji se tiču „nacionalne bezbednosti“.
Upravo ta formulacija otvara ključno pitanje. Ukoliko je zabrana ulaska zaista zasnovana na proceni ugrožavanja nacionalne bezbednosti, onda bi bar minimalno obrazloženje moralo da postoji, makar u okviru zakonom dozvoljenih ograničenja. Umesto toga, dobijen je potpuni izostanak odgovora, što ostavlja prostor za različita tumačenja. Problem nije samo u samoj meri, već u odsustvu bilo kakve transparentnosti. Kada se pojam „nacionalne bezbednosti“ koristi bez ikakvog obrazloženja i bez mogućnosti provere, on prestaje da bude pravna kategorija i postaje instrument koji ne može da se ospori.
Da li se u ovom slučaju zaista radi o šire shvaćenoj i nedovoljno definisanoj kategoriji koja može obuhvatiti i javne stavove pojedinca, ostaje pitanje bez odgovora. Upravo u tome leži suština problema: u sistemu u kojem građanin ne može da sazna razlog mere koja mu je izrečena, niti da je efikasno ospori, granica između zakonitog postupanja i moguće zloupotrebe postaje nejasna. Ta nejasnoća ne pogađa samo jedan slučaj. Ona otvara šire pitanje funkcionisanja mehanizama koji, pod okriljem bezbednosti, deluju bez javne kontrole i bez obaveze da pojedincu pruže odgovor.
Kada bezbednosne odluke dobijaju geopolitičku dimenziju
U kontekstu sumnji u transparentnost i način donošenja bezbednosnih odluka unutar Grčke, dodatnu težinu ovakvim pitanjima daju i ocene pojedinih visokih političkih aktera.
Bivši ministar finansija Grčke Janis Varufakis više puta je u javnim nastupima ukazivao na značajno slabljenje suvereniteta zemlje u spoljnopolitičkom smislu. On je u intervjuima iz 2026. godine ocenio da je Grčka „izgubila deo svoje nezavisnosti“ i da se nalazi pod snažnim uticajem Sjedinjenih Američkih Država i Izraela, čak je koristeći metaforički jezik Grčku opisao kao državu koja deluje kao „satelit Izraela“.
Iako se ovakve ocene odnose na širi geopolitički kontekst, one u javnosti pojačavaju percepciju da se unutrašnje i bezbednosne odluke u Grčkoj ne mogu posmatrati izolovano od spoljnopolitičkih uticaja. U tom smislu, one se uklapaju u širu dilemu koja proizilazi iz konkretnog slučaja, da li se mere koje se formalno opravdavaju „nacionalnom bezbednošću“ uvek zasnivaju isključivo na unutrašnjim procenama, ili su deo širih političkih i strateških odnosa.
Pravna zaštita mi je uskraćena i u matičnoj državi jer Ministarstvo spoljnih poslova Srbije nije reagovalo, a zaštitinik građana nema ovlašćenja da kontroliše rad Narodne skupštine, Vlade, sudova i dr.
Zaključak: Nacionalna bezbednost kao izgovor za ograničenje prava
Svi navedeni slučajevi, institucionalni odgovori i lična iskustva ukazuju na dublji strukturni problem u savremenoj Evropi: postepeno pomeranje granice između prava i politike, kao i sve češću upotrebu pojma „nacionalne bezbednosti“ kao univerzalnog opravdanja za mere koje izmiču stvarnoj kontroli i transparentnosti.
Umesto da bude garant prava, pravni i institucionalni sistem u pojedinim slučajevima deluje kao zatvoren krug u kojem se odluke donose bez dovoljnog obrazloženja, a mehanizmi zaštite ostaju formalno dostupni, ali suštinski nedelotvorni. Tako se stvara prostor u kojem pojedinac može da bude predmet mera koje značajno utiču na njegov život, a da pri tom ne dobije jasan odgovor ni o razlozima, ni o mogućnostima pravne zaštite.
Kada grčke institucije (uključujući ombudsmana) odbiju da odgovore pozivajući se na „nacionalnu bezbednost“, a pritom ne pruže bilo kakvo obrazloženje, ova kategorija prestaje da bude pravni termin i postaje instrument za izuzimanje od kontrole. To omogućava da se mere primenjuju bez provere, bez žalbe i bez mogućnosti da pojedinac sazna zbog čega je sankcionisan.
Istovremeno, sve je izraženija tendencija da se alternativni stavovi, kritika dominantnih političkih narativa i nezavisno mišljenje, posmatraju kroz bezbednosnu prizmu. U takvom kontekstu, „istina“ prestaje da bude predmet javne rasprave, a postaje kategorija koja se institucionalno definiše, ograničava ili isključuje.
Posledica toga nije samo ograničenje slobode izražavanja, već i dublja društvena erozija: gubitak poverenja u institucije, slabljenje javne rasprave i širenje osećaja pravne nesigurnosti. Kada se pravni okvir pretvori u instrument koji se ne može proveriti niti osporiti u punoj meri, onda se i sam princip vladavine prava dovodi u pitanje.
Zato se postavlja suštinsko pitanje: da li savremena Evropa i dalje počiva na ideji prava i pravde kao univerzalnih vrednosti, ili se postepeno razvija model u kojem institucije deluju selektivno, a pojam bezbednosti postaje dominantan kriterijum koji nadjačava pravo na objašnjenje, odbranu i istinu.
U tom smislu, navedeni slučajevi ne predstavljaju samo pojedinačne incidente, već simptom šireg procesa u kojem se bezbednosni mehanizmi (SIS, nacionalne tajne službe, policija) koriste za političku diskreditaciju i institucionalnu represiju nad ličnostima koje zastupaju alternativne stavove, posebno one koje nude drugačiji pogled na geopolitičke odnose. Pravni sistem u takvom okruženju postaje ili nemoćan ili nespreman da pruži zaštitu, čime se dovodi u pitanje jedna od osnovnih vrednosti na kojima počiva Evropska unija – vladavina prava.
