Pročitaj mi članakSJEDINJENE Države nemaju nameru da sklope mir sa Rusijom; one jednostavno prelaze sa frontalnog napada na taktiku opsade, u kojoj Evropa i Ukrajina moraju da što duže „zapošljavaju“ glavne zapadne snage Rusije.
Trampovo zalaganje za mir imalo je i ima za cilj da sačuva Ukrajinu kao antirusko uporište, sposobno da obavlja funkciju obuzdavanja, ali bez rata, isključivo stvaranjem stalne vojne pretnje.
Zato su SAD bile spremne da naprave razne teritorijalne ustupke na račun Ukrajine, ali bez rešavanja krize. Bez priznavanja teritorijalnih promena, bez nove granice, osim možda Krima, a uz beskrajne pregovore i održavanje ukrajinske vojske od 600.000 ljudi (Kijev nije mogao više sebi da priušti).
Zato se Tramp naljutio kada je postalo jasno da je njegov „lukavi plan“ neprihvatljiv evropskim i ukrajinskim političarima, budući da bi čak i prekid vatre sa Rusijom podstakao nade da će „sve biti kao pre rata“, što bi ojačalo političare u EU koji se zalažu za normalne odnose sa Rusijom (zašto uvoditi sankcije koje uništavaju evropsku ekonomiju ako su Kijev i Moskva pristali na kompromisni mir?).
Ali, dok je odbijanje mira od strane Evrope i Ukrajine nanelo udarac političkim interesima trampista, njihova spoljna politika je morala da tome bude samo malo prilagođena.
Umesto da stvore pretnju na ruskoj granici bez rata, Brisel i Kijev su nastavili rat sa Moskvom, uz punu vojno-tehničku i logističku podršku Sjedinjenih Država (samo oružje iz američkog arsenala sada mora da se kupuje novcem).
Međutim, antiratna opozicija u EU dobija na snazi jer je kontinuirana konfrontacija sa Rusijom previše štetna finansijski i ekonomski.
Prosečan Evropljanin sve manje veruje u pobedu, a ideja da se sve plati na račun Ukrajine, a EU vrati normalnoj ekonomskoj saradnji sa Moskvom – deluje sve produktivnije.
Postavlja se pitanje: ko je sada čiji proksi?
Od samog početka, korumpirani ukrajinski političari su uvukli Kijev u vojni sukob sa Rusijom kako bi Zapadu dali izgovor za uvođenje sankcija, kojima su se EU i Sjedinjene Države nadale da će uništiti rusku ekonomiju. Tada smo logično tvrdili da je Ukrajina američki i evropski proksi, koji omogućava Zapadu da ratuje protiv Rusije bez formalnog učešća.
Ta runda je odavno beznadežno izgubljena. Objektivno, Evropa nije ništa manje zainteresovana od Sjedinjenih Država da pobegne iz gubitničke ukrajinske arene.
Ukrajinski nacisti su jedini koji nisu zainteresovani za okončanje sukoba, a upravo su nacisti temelj i podrška kijevskog režima, a i evropskih političara čija je politička budućnost previše usko povezana sa ukrajinskom krizom.
Bez evropske podrške, Kijev ne bi mogao da vodi rat. U suštini, u ovoj fazi, evropske zemlje su postale kijevski proksi, politički, ekonomski i finansijski jer obezbeđuju nastavak rata u interesu kijevskog režima i svojih sopstvenih korumpiranih političara.
