Pročitaj mi članakU nedelju sam skoknuo do Mirijevske pijace da pazarim nešto za blagoutrobije nejači koja se vikendom skupi na mojoj adresi. Na jednoj od onih tezgi na kojima je roba široke potrošnje, koju ovi tezgaroši odnekud dovoze, ranije se pričalo da je nabavljaju u Mađarskoj, privuče mi pažnju tunjevina, izostaviću brend, nije „rio mare“, al‘ ću reći da su u pitanju komadi, a ne ona sića ostala nakon prerade većih fileta, i to u ekstradevičanskom hladnoceđenom maslinovom ulju. Radnička ekskluziva.
Баш та конзерва кошта 170 динара за исто толико грама нето количине. „Ценотека“ каже да у „ДИС-у“ ова конзерва кошта 289 динара, а у „Максију“ 384.99 динара.
Да вам не пишем о другим производима. Закључак је исти. Сестре и браћо, другарице и другови, неко нас дере и милости нема.
Јес да су у питању приватни трговачки ланци који немају везе са државом, али чисто сумњам да држава, чији локални моћници одређују чија деца могу да иду у вртић, у којој председник државе регулише листе чекања у болницама, одређује састав репрезентације, даје десетине милиона евра приватним ТВ станицама, уређује њихов програм и у сваком врбаку, месној заједници или спортском клубу демонстрира државну интервенционистичку свемоћ, не може да натера алаве трговачке ланце да смање мало марже.
Јер мени стварно није занимљиво, а још мање смешно, то што нам је храна скупља него у Немачкој.
У Франкфурту на Мајни тегла „нутеле“ кошта три евра, а код нас 1.000 динара. Три пута скупље, рођаци.
Павлака, она црвена кравица у кантици, усред Беча кошта мало мање од целог евра. Наш производ, а код нас га нема испод 250 динара, а иде и до 300. Машала!
Ако нас држава пљачка на акцизама за гориво (и још којечему), картели приватних трговачких ланаца на маржама за храну, плаћамо стамбене квадрате скоро као у неким европским престоницама, ауто-путеве скупље од било кога у региону, онда или баш имамо новца или баш можемо да трпимо.
Комисија за заштиту конкуренције покренула је поступак против четири трговинска ланца „Делез“, „Меркатор С“, „ДИС“ и „Универекспорт“, због сумње да су договарали цене. Нисам сигуран шта ће од тога имати потрошачи, али су занимљиви налази комисије, која говори о размери похлепе.
Пазите сад.
Маржа, односно разлика између набавне и продајне цене производа, 2016. износила је 19 одсто, а 2023. чак дупло – 38 одсто. Приход у динарима изгледа овако – 2016. године 35 милијарди, а 2023. 87,4 милијарде.
Прошле године је и гувернерка НБС Јоргованка Табаковић говорила о неоправданом повећању профитних маржи и малопродајних цена.
И онда се нађе онај црнпурасти министар, погледа неоптерећеног претераним размишљањем, у чијем ресору се ово све дешава и каже људима да могу за 22 динара да поједу оброк од два јајета који ће их држати ситим цео дан. Није крив двојајчани Тома Мона, могуће да су њему онако сувоњавом и продимљеном заиста довољна нека два јајета.
Након свега огласи се и премијер Милош Вучевић да каже да није држава крива већ да грађанима трговци „скидају кожу с леђа“. Зар држава није одговорна за целокупан амбијент у коме животаримо?
Мени се чини да нас и држава мало гребуцне по леђима и то не само због акциза и горива.
Како то да је држава, слушајући представнике власти заслужна за све, а одговорна ни за шта? Ако су сви свесни овог проблема, зашто држава не заштити грађане, а не само да њени чиновници пилатовски оперу руке, пожале се грађанима и констатују да нису криви.
Управо је премијер рекао да ће држава да спроведе контролу апотека и то због начина на који формирају цене.
„Да видимо да ли то заиста толико кошта колико плаћају грађани“, јер није спорно да апотеке треба да зараде, али не „пет или десет пута више“. И још им је рекао премијер „смањите мало апетите“. И нека је. Ал’ што онда исто то не ураде и трговачким картелима.
Може држава да разбије трговачки картел ако хоће.
Могу и први да повуку ногу па, рецимо, смање акцизе на гориво, што би створило услове и за смањење цена у маркетима, можда би могао да се смањи ПДВ на храну и још да мало притисне власнике ових трговачких ланаца да смање марже и ето лепих вести за све нас.
Ал‘ како држава да се одрекне својих прихода кад се онолико задужује. Стадиони, ЕXPО, летећи аутомобили, километар аутопута ко да премошћавамо месечеве кратере,Неко те кредите мора да враћа, а тај неко смо ми – порески обвезници.
Ако нам трговци деру кожу с леђа, ко што рече премијер, бојим се да је држава штави и „ваља“ даље
