Pročitaj mi članakPredsednik Srbije Aleksandar Vučić obećava jeftinije proizvode za građane ograničavanjem trgovačkih marži, dok istovremeno država gubi milijarde evra na korupciji u kapitalnim projektima. Dok se javnosti prodaje priča da će potrošačka korpa pojeftiniti, cene autoputeva, pruga i stadiona rastu višestruko u odnosu na prvobitne planove.
У свом недељном обраћању грађанима, Александар Вучић објавио је пакет економских мера које би, како је навео, требало да олакшају живот грађанима, а пре свега најсиромашнијем делу становништва. Најављено је значајно снижење цена за око 3.000 производа из 23 групе, а ограничење маржи на њих износиће максималних 20 одсто. И док се грађани припремају за „бољи живот“, корупција наставља да цвета кроз низ капиталних државних пројеката.
Аутопутеви, пруге, стадиони, станице, што железничке, што аутобуске, годинама уназад представљају параване за градњу и уградњу. И ту марже не падају, напротив, оне расту.
Од прошле недеље реч „маржа“ постала је једна од најчешће коришћених у јавности.
За оне који не знају о чему је реч, у питању је разлика између набавне и продајне цене производа или услуге, изражена у апсолутном износу или процентима. Маржа показује колико је од продајне цене заправо зарада (кад се одбију трошкови) и користи се као основни показатељ профитабилности у трговини и пословању. У преводу: то је оно што ти остане кад нешто купиш јефтиније, па продаш скупље.
На пример, кад неко купи мајицу за 1.000 динара, па је прода за 1.500. Тих 500 динара разлике је маржа. У српским условима, то изгледа овако: ауто-пут од Београда до Зрењанина, најављен 2020. године, иницијално је требало да кошта 600 милиона евра. Та цена је за четири године порасла на чак 1,6 милијарди евра. Разлика завршава у џеповима инвеститора и политичара који су их ангажовали.
За земљу у којој сваки пети становник живи у ризику од сиромаштва, спуштање цена основних животних намирница, које су неретко скупље или у најбољем случају једнако коштају као у земљама Европске уније (чији грађани су платежно далеко моћнији), може бити део решења дела проблема.
Ипак, све мере су узалудне ако врх власти задржава високе марже на корупцију и на тај начин извлачи милијарде евра.
„Ви и кад смањите марже за 20 одсто на производ попут пиринча и помножите то са два милиона оних који би га купили, ви ни тад нећете доћи ни до два центиметра крађе новца са аутопута који је узео неки послушник Александра Вучића“, објашњава у разговору за „Нову“ професорка Економског факултета, Даница Поповић.
И заиста, пракса која је постала устаљена од доласка Српске напредне странке на власт сведочи наглом расту иницијалних цена пројеката.
Тако је Моравски коридор најпре уговорен на око 900 милиона евра, да би потом цена почела нагло да расте.
„Он је до сада коштао више од милијарду и седамсто милиона, а процене су да ће док буде готов коштати бар два и по пута више него што би требало. Они су обећавали да ће Национални стадион коштати око 250 милиона евра, а сад су процене да ће коштати, кад буде завршен, барем 900 милиона“, објашњава уредник у Радару Милан Ћулибрк.
Шта нам доноси спуштање „марже“ на корупцију
Колико корупција „прожима сваку пору нашег друштва“ потврђује и пример који наводи наш саговорник, а односи се на то колико би новца било могуће уштедети кад би се „марже на корупцију“ ограничиле.
„Уколико би се маржа на корупцију ограничила на 10 одсто и уколико се има у виду да држава годишње инвестира негде око 6 милијарди евра јавног новца у велике капиталне пројекте, то би била уштеда од 600 милиона евра. Нема шансе да смањењем маржи на 3.000 производа грађани уштеде 600 милиона евра. Дакле, држава је могла на много једноставнији начин да обезбеди тај новац и да га врати, а да се не бакће са маржама“, сматра наш саговорник.
Поред поменутих Националног стадиона, аутопута Београд–Зрењанин и Моравског коридора, којима цена из дана у дан расте, ту је и Фрушкогорски коридор који бележи „скромно“ повећање од око 30 милиона. На све то се надовезује и случај реконструкције железничке пруге од Новог Сада до државне границе, укључујући станицу у Новом Саду (где је 1. новембра 2024. пала надстрешница и убила 16 људи), која је коштала најмање 1,25 милијарди долара. Србија је из средстава ЕУ ту исту пругу могла да плати за четири пута мање новца, али је изабрала партнерство са Кинезима.
Подсетимо, Тужилаштво за организовани криминал сумњичи бивше министре Томислава Момировића и Горана Весића, као и неколико сарадника, да су приликом реконструкције пруге Нови Сад–Суботица–Келебија, уз железничку станицу у Новом Саду, оштетили буџет за више од 115 милиона долара манипулисањем анексима и табелама цена уговорних радова. Истрага показује да је кинеском консорцијуму ЦРИЦ-ЦЦЦЦ омогућено да фактурише радове вредне преко 1,2 милијарде долара, док су додатни радови у износу од око 64 милиона долара остали необјављени или су накнадно наплаћени. Као резултат, извођач је остварио корист од најмање 18 милиона долара, док је држава оштећена за више од 115 милиона.
„Српска напредна странка је дошла на власт на обећању да ће на јавним набавкама уштедети око 800 милиона евра. Не да нису уштедели, него бар још толико одлази кроз сиве токове, уговарањем послова са директном погодбом само са привилегованим и одабраним фирмама, без тендера и слично“, описује Ћулибрк.
Он подсећа да је шеф напредњака Александар Вучић управо на причи „како се бори против корупције“ и стекао популарност.
„То је почело са хапшењем бизнисмена Мирослава Мишковића. Међутим, заборавља се да смо то хапшење платили, као порески обвезници, до сада 35 милиона евра и да је у току још један судски поступак, да ћемо вероватно и тај изгубити. Ми ћемо морати да платимо ту популарност. Данас они покушавају да остану на власти како би се и у наредном периоду још неки пројекти завршили који не подразумевају само градњу, већ и уградњу“, подцртава Ћулибрк.
И управо поменути примери, сматра с друге стране професорка Даница Поповић, доказују да грађани Србије не могу да очекују бољи живот после одлуке о смањењу маржи.
„Једини гарант бољег живота у Србији данас је чланска карта СНС. Ако изађете на контрамитинге и носите његове слике, онда можете да рачунате на неки динар, сендвич, а касније, ако будете упорни, можете добити и неку вилу на Дедињу или Београду на води. Тако се живи у овој земљи“, сматра она.
Поповић наглашава да бољи живот човека подразумева да слободно одлучује о свему, па и о томе шта ће да купи, а шта не.
„Свако ко се икада бавио трговином одмах зна шта је решење у овој ситуацији. Ако радња има око 40.000 производа, а ви ставите марже на део њих, трговац ће да вас послуша, али ће да поскупи остатак производа који раније нису. Биће све исто, сви ће све исто плаћати, а ова игранка ће се бележити као Вучићев привредни успех, а то заиста нема никакве везе са чињеницама или мудрошћу председника државе“, закључује наша саговорница.
