Рат на Блиском истоку траје пуне три седмице, а почео је америчко-израелским нападима на Иран у суботу, 28. фебруара.
Мисија САД и Израела започела је масовним нападом на Техеран и резиденцију државног врха на који је, према неким информацијама, упућено више од 30 ракета.
Како су писали амерички медији, у првих 30 минута напада ликвидиран је ајатолах Али Хамнеи са више чланова породице, након чега је за новог врховног вођу Ирана проглашен његов син Моџтаба Хамнеи.
Моџтаба Хамнеи је тешко рањен и још се, осим повремених порука преко државних медија, није појавио у јавности. У том нападу елиминисано је више чланова војног и државног врха Исламске Републике.
Касније је убијен и Али Лариџани, секретар Савета за националну безбедност Ирана.
Првог дана рата погођена је и женска школа у граду Минаб, у којој је страдало више од 160 девојчица. Истрагом је утврђено да је војска САД одговорна за смрт цивила у школи.
Администрацији председника Доналда Трампа то је било довољно да амбициозно најави да је Иран већ на коленима и да ће рат трајати четири до шест седмица.
Прошле су пуне три, али рату се не назире крај – зашто је то тако?
Иран је одмах најавио одмазду и започео ваздушне ударе по војним базама западних земаља у околним земљама.
Ракете су летеле ка Дубаију, Абу Дабију, Дохи, Бахреину, што је проузроковало масовну евакуацију са тих простора. Првобитно је затворен ваздушни саобраћај, али је прва прекретница била затварање Ормуског мореуза.
Један од главних поморских путева, кроз који пролази више од 20 процената заливске нафте, није формално затворен, али Исламска револуционарна гарда (ИРГЦ) селективно пропушта танкере, док остали бродове трпе нападе ракетама и дроновима.
Ормуски мореуз остаје непроходан за непријатеље, што је довело до рапидног скока цене нафте и почетка велике енергетске кризе.
С друге стране, цивилних циљева је све више јер Американци настављају да се играју рата који односи све више живота. Нису могли да се усагласе ни са јасним циљевима операције, па смо слушали да желе промену режима у Ирану, уништавање нуклеарног и балистичког програма непријатељске државе, али и контролу извоза нафте – сценарио који је пресликан из Венецуеле, када је киднапован председник Николас Мадуро.
Аналитичари сматрају да се рат из војне, преселио у економску, тачније енергетску сферу. Последице се осећају широм света, а други важан догађај повезан са енергентима јесте израелски напад на гасно поље Јужни Парс.
Гасно поље Јужни Парс, смештено у водама Персијског залива између Ирана и Катара, представља највеће познато налазиште природног гаса на свету и један од најважнијих енергетских ресурса данашњице.
Иран је поново одговорио нападом на нафтну и гасну инфраструктуру у региону, током једне ноћи нападнуто је девет земаља, од којих седам важе за најбогатије на свету.
Погођена је и рафинерија највеће нафтне компаније „Сауди Арамко“, па се очекује да „црно злато“ задржи цену од више од 100 долара по барелу до краја године.
Према различитим изворима, до сада је у рату страдало најмање 1.500 људи, а повређено скоро 30.000.
