YоуТубе поглавља:

00:00:00 Нова епоха: протести у Шпанији и студентски покрет у Србији
00:04:28 Историјски преломи: 1789, 1848. и поредак после светских ратова
00:11:49 Хладни рат, америчка империја и пример Ирана
00:19:03 Побуна 1968, БДП, Валерштајн и унутрашња криза Запада
00:27:06 Велике силе, алгоритми и границе вештачке интелигенције
00:33:48 Становање, пандемија, санкције и демографија
00:41:35 Израел, лобији, америчка политика и системи плаћања
00:47:03 Генерација З: студенти делегирају власт — ко је контролише?
00:55:11 Вера, морал, право и српска традиција отпора
01:01:28 „Босанске магле“, привилегије и аутентичност студентске побуне
01:08:19 Шанса Србије: домаћи развој и одговорност професора
01:13:45 Нова власт, национална питања и Генералштаб

Студентски покрет у Србији није фарса, већ аутентична генерацијска побуна унутар много ширег преокрета који потреса свет. Међутим, његова историјска вредност не значи да је будући исход унапред обезбеђен: ако се изборна победа сведе на замену људи и наставак зависности, прилика за промену система може бити изгубљена. То је једна од централних порука др Слободана Рељића у интервјуу за „Србин.инфо – канал Центар“.

У разговору са Дејаном Петром Златановићем, Рељић садашње догађаје поставља у распон од Француске револуције и 1848. до Другог светског рата, студентских побуна 1968. и пада Берлинског зида. Сматра да данашња криза превазилази појединачне владе: младима постају недостижни стан, сигурност и смислен живот, док се мења однос великих сила и слаби уверење да један модел мора важити за цео свет.

Његов одговор на питање о „новој агенди“ није опис једног већ доказаног плана који неко спроводи из јединственог центра. Говори о судару интереса, исцрпљености постојећег поретка и покушајима да се стварна побуна преусмери. Разликује аутентични настанак покрета од могућности његове касније употребе — као што разликује енергију студената од интереса професорског и политичког круга који ће преузимати институције.

Историјски прелом: датуми су ознаке процеса, а не прекидачи

Рељић каже да живимо у „преломном историјском добу“, али упозорава да се велике промене не дешавају у једном дану. Године попут 1789, 1848, 1945. или 1989. служе да означе дубље процесе. Када се позива на Француску револуцију, говори о успостављању либералног света, а револуционарна кретања 1848. тумачи као реакцију на његове неподношљиве последице и потребу да се тај поредак преуреди.

Основни сукоб види у односу власништва и рада: једна група остварује приватни интерес, а остатку друштва објашњава да је то истовремено његова корист. Марксизам, социјализам и комунизам у његовој анализи постављају питање ко је власник и ко има право да располаже друштвено створеним богатством. Касније социјалне уступке — здравство, образовање и заштиту најугроженијих — тумачи као повраћај дела тог богатства становништву.

Зато израз „бесплатно школство“ сматра непрецизним: трошак постоји, а питање је како се распоређује и коме се враћа оно што је заједница произвела. По његовом мишљењу, систем је тим уступцима био делимично ољуђен, али основни однос није нестао. Критикује и разбијање питања богатства и сиромаштва на велики број одвојених животних и идентитетских тема, јер сматра да се тако губи видљивост односа моћи и расподеле.

Преломна тачка	Како је Рељић тумачи	Веза са данашњим питањем
1789. и 1848.	Успон либералног поретка и побуна против његових социјалних последица.	Може ли систем опстати без промене односа према становништву?
1945.	Победничке силе уређују нови свет и међународне институције.	Ко ће одређивати правила када се садашњи однос моћи промени?
1968.	Млада генерација препознаје исцрпљеност друштва, али се њена енергија касније преусмерава.	Аутентична побуна не гарантује да ће њени резултати припасти побуњеницима.
1989.	Пад Истока није, по његовом читању, обезбедио трајну стабилност либералног Запада.	Победа једног блока може прикрити његове сопствене слабости.
Садашња генерацијска побуна	Спој социјалне несигурности, дигиталног искуства и потраге за смислом.	Хоће ли настати другачији систем или само нови управљачи?

Светски ратови, социјализам и правила која пишу победници

Оба светска рата Рељић тумачи превасходно кроз сукоб западних буржоазија око колонија, ресурса и моћи. Социјализам у Русији представља као парадокс: идеологија западног порекла победила је у држави која није била најразвијенија индустријска земља. Говори о утицајима различитих сила на револуционарна збивања и истиче да је Русија због простора и богатства стално била предмет туђих интереса.

Помиње немачки интерес да Лењинов повратак ослаби руски ратни притисак, Троцког и његове везе у Америци, као и наводе о помоћи финансијских кругова. Поједине биографске детаље, укључујући тврдње о Троцкијевој породици и америчком пасошу, износи без документације у разговору; они се не могу сматрати доказом да је револуција у целини била пројекат једне стране силе.

За Рељића је важно да је из револуционарне Русије настала светска сила која је угрозила колонијалну доминацију Запада. Зато сматра да се историја Совјетског Савеза често чита кроз интересе и пропаганду његових противника. Формирање УН после Другог светског рата описује као конструкцију победника, а садашњу кризу тих институција повезује са променом стварног распореда светске моћи. Оцењује да су међународне установе, укључујући поједине агенције УН, у великој мери стављене у службу америчког утицаја.

Хладни рат као уређени сукоб и границе америчке империје

Рељић почетак Хладног рата приписује пре свега западној политици. Помиње британске планове за напад на СССР 1945. године, а затим настанак НАТО-а и источних одговора. Постојање војног плана „Незамисливо“ документовано је у британском Националном архиву. [2] Хладноратовски поредак описује као сукоб са границама: постојале су зоне утицаја, дозвољене провокације и тачке преко којих велике силе нису прелазиле. Југословенски положај и сукоб 1948. пореди са ограниченим могућностима деловања у Мађарској. Његов закључак је да је, колико год опасан, тај свет имао препознатљива правила.

После пада Берлинског зида САД су, по његовој оцени, остале без равноправног противника, али нису успеле да изграде трајну империју. За разлику од царстава која су вековима прилагођавала облике власти, амерички модел види као покушај да се истовремено контролишу новац, политички системи, култура и начин мишљења целог света. Такву тежњу сматра неодрживом, поредећи је са историјским границама моћи Александра Македонског, Наполеона и других освајача.

Валерштајн: пад комунизма није био крај свих проблема либерализма

Позивајући се на Имануела Валерштајна и књигу „После либерализма“, Рељић оспорава слављење 1989. као коначне победе једног поретка. Његово читање је да су либерализам и комунизам израсли из исте модерне историјске целине и да су делили поједине представе о напретку, слободи и самоопредељењу, иако су се разликовали у питању својине.

Из тог угла, слом источног блока није уклонио противречности Запада, него му је, сматра, отворио нови простор за стицање богатства и одлагање сопствене кризе. Рељић тај период описује као вишедеценијско исцрпљивање Истока, после којег су Русија и Кина поново почеле да мењају однос снага. [3]

Империје пропадају и изнутра: Горбачов, губитак уверења и криза вођства

Разматрајући распад СССР-а, Рељић нагласак ставља на унутрашњу исцрпљеност руководећег слоја. Преноси причу коју везује за Маркуса Волфа и Горбачова, о одустајању од очувања безбедносних структура током распада источног система. У разговору не прецизира извор и околности те епизоде. Његов суштински закључак је да империја може изгубити способност да брани сопствено постојање и пре него што нестану њена средства моћи.

Исти образац данас види у САД и Француској: војна средства, новац и институције још постоје, али, сматра, слаби способност да се створи вођство са великом историјском идејом. Када каже да Француска више не може да „направи Наполеона“, говори о својој оцени унутрашње енергије друштва, а не о дословном поређењу савремених људи са историјском личношћу.

Три велике силе и опасност да се нови поредак роди у рату

Као три кључна пола садашњег света Рељић издваја САД, Русију и Кину. Руски повратак на светску сцену повезује са Путиновим говором у Минхену 2007, кинеску снагу са производњом и економским растом, а амерички положај са још огромним војним, финансијским и просторним потенцијалом. Дакле, иако говори о слабљењу америчке доминације, не сматра да је Америка престала да буде велика сила.

Уочава и раст самосвести других великих држава, попут Индије и Бразила. Сматра да оне све мање прихватају да им туђи политички и културни модел одређује границе развоја. Уз економску самосталност, наглашава и обнову сопствених идентитета и култура, уместо прихватања Холивуда као јединог мерила. Највећу опасност види у питању хоће ли САД прихватити да више нису једини центар. Украјину тумачи као рат Русије и Америке преко украјинског простора, а сукобе око Ирана као део ширег судара. Нада се да ће се прерасподела моћи завршити без Трећег светског рата, али не тврди да је такав исход обезбеђен.

Иран као пример самосталног развоја

Иран користи као пример земље која је, по његовом мишљењу, под спољним ограничењима развила сопствене инжењере, материјале, производњу челика и способност одбране. Насупрот томе поставља модел у којем кредитор одређује шта нека држава сме да развија и за шта може добити новац. Кључна разлика за њега није само доступност капитала, већ слобода да се донесе сопствена развојна одлука.

Износи високе оцене иранских производних и техничких капацитета, али и сам на више места каже да не зна тачан ранг или број. Његова процена исхода сукоба као тешког америчког пораза јесте геополитичка оцена саговорника. Из ње изводи ширу поруку: држава која има сопствену идеју развоја и одбране не може се разумети само кроз количину оружја којом располаже њен противник.

1968. и данашњи студенти: стварна побуна може бити накнадно преусмерена

Покрете 1968. Рељић види као побуну младе генерације која је интуитивно осетила да друштво више не иде старим путем. У његовој анализи, после периода раста и већег осећаја перспективе почела је промена односа према породици, раду и сигурности. Чак и када млади нису имали потпуну теорију онога што се дешава, могли су да осете исцрпљеност поретка.

Међутим, сматра да је енергија те побуне касније употребљена и за циљеве које сами учесници нису нужно поставили. Говори о хипи покрету, ЛСД-у, индивидуалним слободама и промени породичних односа, као и о људима из те генерације који су потом постали део власти. Филм „Коса“ помиње као дело које данас гледа другачије него у време када је настало. Паралела са Србијом за њега није тврдња да се историја дословно понавља. Порука је да аутентичност побуне и политички исход нису иста ствар: покрет може настати из стварног незадовољства, а да његову каснију енергију различити актери покушају да присвоје.

Плате, БДП и разлика између статистичког успеха и стварног живота

Рељић износи тезу да западна економска криза почиње седамдесетих година и као симболичку тачку помиње 1972, тврдећи да после ње није било стварног напретка просечне америчке плате. [4] Његова шира примедба јесте да номинална зарада или раст агрегатног показатеља не говоре довољно о томе колико човек може да плати стан, подигне породицу и располаже сопственим временом. Критикује БДП као мерило које може расти док се део становништва осећа сиромашније и зависније.

При томе БДП представља као каснију статистичку конструкцију насталу после преокрета седамдесетих. Историја националних рачуна, међутим, сеже у тридесете године 20. века; БЕА наводи извештај Сајмона Кузнеца Конгресу из 1934. БДП такође није просто збир свих новчаних трансакција. То разјашњење не уклања питање које Рељић поставља: колико показатељ производње сам по себи говори о расподели и благостању. [5]

Стан као „пећина“: зашто је стамбена сигурност политичко питање

На примеру протеста и стамбене кризе у Шпанији, Рељић развија тезу да је дом основа личне самосталности. Водитељ у уводу помиње милионске протесте и смрт старије жене после исељења, а гост причу користи као симбол положаја људи који више не могу да поднесу кирије и трошкове. У транскрипту се разликују наведене године старости и не даје се извор за број учесника, па те бројеве не треба сматрати провереним подацима овог чланка.

Стан назива човековом „пећином“: место из којег није лако померити онога ко у њему има сигурност. Зато позитивно оцењује могућност откупа станова у време Слободана Милошевића. Сматра да је широк посед домаћинстава препрека економском и политичком манипулисању људима. Говорећи о западним друштвима, износи и тврдњу да власништво над становањем готово нигде не прелази десет одсто. Та генерализација није сагласна са подацима Евростата: 68,4 одсто становника ЕУ је 2024. живело у домаћинствима која станују у сопственој некретнини. [6]

Од стана до Јадра: губитак простора за самосталан живот

Рељић стамбену несигурност повезује са уништавањем животног простора и питањем јадарита у западној Србији. У његовој метафори, људима се не одузима само „пећина“, него и „ловиште“ — простор из којег могу да живе, раде и одржавају заједницу. Зато еколошка и социјална питања не види као одвојена од односа власништва и моћи.

Сматра да у систему у којем су и становање и ресурси све више подређени великом капиталу појединац губи могућност да се повуче и самостално организује живот. То је, по њему, један од дубљих разлога побуне: није реч само о висини једне плате, већ о питању остаје ли човеку место у сопственом друштву.

Генерација З: побуна није само класна, већ и потрага за смислом

Рељић наглашава да су млади у различитим земљама суочени са сличним питањем перспективе. Помиње Бангладеш, Индију, Америку и европска друштва. Упозорава да протест на богатом америчком универзитету не мора имати исти непосредни материјални повод као протест људи који страхују од губитка дома, али да може припадати истој генерацијској потреби да живот не буде сведен на туђу добит.

Као примере наводи студентске кредите који се отплаћују велики део живота и младог човека који будућност види као рад за свега неколико квадрата стана. Задуженост не назива само новом зависношћу већ је, полемички, пореди са ропством. Сматра да су и ранији социјални уступци угрожени када послодавац може лако да замени радника и више не види потребу да улаже у његову дугорочну сигурност. Његов закључак је да капитализам у садашњем облику не може неограничено да опстане. Не нуди у разговору заокружен нови економски програм, али тврди да генерацијска побуна показује да постојећи модел више нема уверљив одговор на основна људска очекивања.

„Никад повезанији, а никад мање везани“: повратак непосредном разговору

Једну од противречности генерације З види у томе што је одрасла уз дигиталне мреже, а истовремено снажно осећа недостатак стварних људских веза. Сматра да млади све више препознају вредност непосредног разговора, погледа, интонације и односа који се не могу пренети само текстом или кликом. Златановић се надовезује искуством редакције: каже да су се сукоби смањили када су интернет састанци замењени заједничким сусретима. Рељић то повезује са широм тезом да човек није сведен на рационално обрађену поруку. Иста реченица може значити различито у зависности од контекста, тона и односа људи који је изговарају.

Вера, морал и право: зашто Рељић одбацује закон као једино мерило

Рељић се не слаже са представљањем правне државе као највише и довољне вредности друштва. За њега заједница има дуго трајање, историјско памћење и пројекцију будућности. Религију види као најдубљу линију континуитета, морал као свакодневно мерило поступања, а закон као правила која би требало да из тог оквира произлазе.

Критикује модел у којем се поставља само питање хоће ли неки поступак бити кажњен, а не и да ли је исправан. Сматра да друштво у којем је све сведено на правно дозвољено временом губи унутрашњу кохезију. То је његова филозофска критика правног формализма, не доказ да су законитост и делотворна заштита права непотребни.

Позива се на Достојевског и идеју да човек може желети нешто и када зна да му штети. Помиње и различите облике знања — рационално, интуитивно и пророчко — као аргумент против свођења људског искуства на математички модел. У истом оквиру тумачи просветитељски покушај да се религија замени науком.

Вештачка интелигенција: нова парна машина или прескупа претпоставка контроле?

Вештачку интелигенцију упоређује са парном машином, као изумом у који једна епоха полаже наду да ће јој обезбедити нови развојни циклус. Међутим, сумња да ће садашњи велики технолошки пројекти оправдати очекивања. Говори о огромним улагањима, релативно малом повраћају и трошковима струје, хлађења и инфраструктуре, али на почетку наглашава да није стручњак за ту област.

Конкретне износе улагања и прихода износи приближно, без приказаног извора и разграничења компанија, периода и врсте трошкова. Његова главна теза није рачуноводствени биланс једне фирме, већ уверење да иза трке за алгоритмима постоји тежња ка управљању потрошњом, политичким понашањем и друштвеним кретањима.

„Човек може да направи алгоритам, али не може да стане у алгоритам“, поручује. Као илустрацију користи и причу о заљубљивању једног високотехнолошког руководиоца: поента му је да емоције и неочекиване одлуке остају ван потпуне контроле.

Подаци, центри моћи и противречности сваког новог оружја

На питање о прикупљању личних података, Рељић потврђује да у томе види инфраструктуру контроле. Помиње и отпор становништва дата центрима, уз незадовољство потрошњом ресурса и начином на који се одлуке доносе. Конкретну епизоду о паљењу објекта у Амстердаму наводи без проверљивих детаља; она не може заменити податке о неком одређеном догађају.

Његово опште правило је да сваки инструмент моћи у себи носи и могућност да се окрене против творца. Поређење прави са атомским оружјем: монопол једне државе ствара опасност, али се знање шири и настаје равнотежа. Помиње Опенхајмера и људе оптужене за достављање атомских тајни Совјетском Савезу, тумачећи део њихових мотива као страх од неограничене моћи једне стране.

Власник, менаџер и удаљавање од последица сопствене добити

Рељић разликује власника који је физички и социјално удаљен од места производње и менаџера који непосредно спроводи захтев за растом профита. На примеру рудника и дечјег рада описује механизам у којем се последице расподељују тако да нико не осећа пуну личну одговорност. У том моделу менаџера види као извршиоца који за сопствену корист појачава притисак на друге. Када износи врло оштре оцене менаџерског посла, говори о таквом односу моћи и потискивању савести. Ту тему повезује са алгоритмима: најдубљи проблем за њега није само машина, већ човек који пристаје да ради без моралне обавезе према другом човеку.

Миграције, демографија и „Табор светих“

Позивајући се на роман „Табор светих“ Жана Распаја из 1973, у чијем је новом издању, каже, учествовао, Рељић говори о демографском слабљењу Европе и расту становништва у другим деловима света. Роман користи као слику неспособности друштва да одговори на велике миграционе токове, а не као статистички доказ конкретних бројева.

Његова оцена је да техничка средства, оружје и камере не могу сами надокнадити губитак демографске енергије и уверења у сопствену будућност. Позитивно се изражава о Орбановом препознавању проблема, али није сигуран да се такав историјски процес може једноставно зауставити. Однос броја младих и старијих повезује и са могућношћу мобилизације у рат, позивајући се на демографска тумачења сукоба.

У разговору употребљава изразе „биолошка моћ“ и „надмоћ“, говорећи о бројности и генерацијском саставу становништва. Таква реторика и приближне бројке нису доказ урођене вредносне хијерархије међу народима. Његова политичка теза односи се на способност заједнице да се обнавља и самостално делује.

Породица и идентитетске политике: оштра конзервативна критика

Рељић сматра да је нова генерација у важним стварима конзервативнија од претходне: породицу, веру, сопствену историју и припадност види као ослонац, а не као препреку слободи. Не предочава истраживање које би такав закључак потврдило за све земље и све младе, па је реч о његовој интерпретацији побуне, а не универзалном опису генерације З.

Износи и изразито негативне оцене промовисања ЛГБТ политика и политичког успона Ане Брнабић, повезујући их са ширим пројектом промене друштва и слабљењем породичне репродукције. У разговору критикује и њене квалификације. У истом конзервативном оквиру тумачи одсуство хришћанског самоодређења у европским политичким документима и спорне сцене са Олимпијских игара, које он назива „сатанизмом“.

Пандемија и антикорупцијска реторика: ставови и границе чињеничне потврде

Период пандемије Рељић тумачи као покушај ширења контроле и угрожавања основне личне сигурности. Износи и тврдње о намерном „лансирању“ вируса и вакцинацији као механизму који „убија људе“. Те тврдње су утврђене чињенице: налази СЗО/Европа, објављени 2024, процењују да је вакцинација против ковида није спречила да не буде више смртних исхода у Европском региону у анализираном периоду. [7] Његова политичка критика односи се и на набавке вакцина, Урсулу фон дер Лајен и противречност између антикорупцијске реторике и сумњи у сам врх европских институција. Тврди и да је њен супруг био део механизма набавке.

Европа, санкције и питање сопственог економског интереса

Санкције Русији Рељић оцењује као политику која истовремено подрива европску индустрију, јер јој смањује приступ јефтиним енергентима. У његовој анализи постоји противречност између приче о слободном тржишту и политичких одлука којима државе ограничавају сопствене развојне могућности. Помиње проблеме немачке аутомобилске индустрије и најаве смањења запослености као знаке дубље кризе. Његов закључак је зато јасан: Србија не сме градити будућност на очекивању да ће економски оптерећени европски центри решавати њене проблеме уместо ње.

Израелски лоби и америчка политика: критика конкретног утицаја није колективна контрола

У делу о Блиском истоку Рељић се позива на Џона Миршајмера и Стивена Волта и њихов рад о израелском лобију. Сматра да везивање америчке политике за Израел има високу цену по амерички углед и политичку стабилност. Говори и о слабљењу подршке израелском ратном деловању и процењује да је везаност за тај лоби политички штетила Трампу.

При том износи и тврдње да Јевреји као група држе Федералне резерве, банке и велики део медија. Сам рад на који се позива прави важну разлику: Миршајмер и Волт одбацују израз „јеврејски лоби“, јер политичка коалиција коју анализирају укључује и нејеврејске актере, а не обухвата све америчке Јевреје. [8] Рељић истовремено додаје да се та моћ често прецењује и да је уверење јавности о свемоћи само један од извора утицаја. За њега се будућност САД не може свести на један лоби. Његова критика Израела и интересних организација остаје политичка тема која захтева конкретне актере, одлуке и изворе, а не приписивање заједничке воље целом народу.

Долар, Федералне резерве и алтернативни системи плаћања

Финансијску моћ САД Рељић види као један од главних механизама управљања светом. Сматра да приступ новцу и кредиту често одређује шта ће периферна држава производити и којим путем ће се развијати. Руски одговор на финансијска ограничења и кинеску банкарску самосталност тумачи као знаке постепеног подривања доларског монопола.

У разговору Федералне резерве описује као приватну установу која контролише и друге међународне финансијске структуре. Званично уређење је сложеније: Управни одбор Феда је федерална агенција одговорна Конгресу, док систем обухвата и регионалне резервне банке са посебним јавним и приватним обележјима. [9] Кинеску централну банку представља као институцију која одговара домаћој власти и развојним потребама, насупрот моделу у којем спољни центри диктирају политику. Тај контраст користи да би и за Србију поставио питање: ко одлучује о њеном кредиту, производњи и развоју?

Студенти делегирају власт: ко ће контролисати људе који преузимају институције?

Златановић у разговору поставља питање новог политичког модела: покрет који је покренуо промену не жели нужно да непосредно врши извршну власт, већ предлаже људе и задржава улогу контроле. Рељић сматра да је управо успостављање тог односа један од најтежих практичних задатака. Не сматра довољним да се некоме повери функција и претпостави да ће он трајно деловати у складу са покретом који га је довео. Уочава разлику између студената и професора који ће бити носиоци власти: немају исто искуство, исте интересе и исте везе. Кључно питање је како ће јавност и покрет проверити стварне резултате.

Позива се на стару кинеску представу да је власт чамац, а народ вода која може да га преврне. Њен смисао види у сталној обавези носиоца власти да води рачуна о снази друштва. За њега сада није довољна победничка симболика; потребан је трајан однос одговорности.

Дигитални урођеници који су мреже употребили против распарчавања

Рељић каже да су у Србији „студенти“ и „млади“ били међу ретким политичким појмовима који нису потрошени. Кампања је, по његовом мишљењу, вешто заснована на том поверењу и на способности генерације рођене у дигиталном окружењу да комуницира другачије од старих политичких актера. Друштвене мреже он види као технологију која пре свега раздваја и уситњава људе, али наглашава да су студенти искористили њене могућности за супротно — повезивање и заједнички наступ. У томе препознаје општу противречност технологије: средство направљено за једну сврху људи могу преусмерити.

„Та побуна је потпуно аутентична“, каже. Не искључује спољне утицаје и покушаје преузимања, али не прихвата да њихово могуће постојање аутоматски поништава самосталност покрета. Употреба туђих искустава и техника за њега није сама по себи доказ да је читав догађај организован споља.

Србија и традиција отпора: од историјског памћења до данашњих младих

Рељић у дугом трајању српске историје види способност побуне у преломним тренуцима. Позива се на Кисинџерову критику рата 1999. и на српско историјско памћење, укључујући косовски завет и цара Лазара. Његов став је да спољни актери често погрешно процењују народ ако га посматрају само као збир тренутних економских интереса.

У исти низ ставља отпор током пандемијских ограничења, који описује као успешну побуну против најављеног затварања. Његова формулација да је то била „прва“ таква побуна у свету није праћена упоредним прегледом свих протеста. Такође тумачи Београд и Пекинг као симболе отпора америчком поретку, а Хашки трибунал као део притиска на Србију.

Данашњи покрет оцењује као историјски важан због трајања и способности да се избори за политички исход. Када Србију назива најспособнијим народом у Европи, то је његова похвала конкретном отпору, не упоредно мерљив налаз о вредности народа. Будућим властима поручује да одбаце презир према сопственом становништву и тезу да оно „ништа не разуме“.

„Босанске магле“, НАТО и спор о тумачењу ратова

Представљајући књигу „Босанске магле“, Рељић тврди да су западне силе у распаду Југославије и рату у БиХ тражиле нову улогу за НАТО. Говори о распаду три велике словенске државне целине — СССР-а, Југославије и Чехословачке — и о пропагандном потискивању сведочења која се нису уклапала у доминантну слику сукоба.

Помиње западне новинаре, канадске официре, агенцију „Рудер Фин“, Маркале и однос међународних мисија и НАТО-а. Сматра да документа којима се бави мењају разумевање узрока и интереса у рату. Његове оцене о намери западних сила треба разликовати од самог постојања појединачних докумената. Издавачки каталог потврђује да је књига заснована на прикупљању и тумачењу различитих сведочења о рату и пропаганди. [10]

У завршном делу разговора оспорава и судску квалификацију геноцида у Сребреници и износи тврдње којима умањује утврђени број и природу жртава од стране власти БиХ и невладиних организација. Рељић такође преноси тврдњу приписану Расиму Љајићу о веома високом уделу грађана који Младића сматрају херојем.

После Милошевића: критика континуитета, ДС-а и Г17

Рељић сматра да је смена Слободана Милошевића била обојена револуција јер он, упркос договорима са Западом, није припадао његовом политичком кругу. Власти после њега — од Зорана Ђинђића и Бориса Тадића до Александра Вучића — види као континуитет зависности, са погоршањем последица током времена. То је његово политичко читање читавог периода, а не тврдња да међу тим властима није било разлика.

Посебно критикује Демократску странку и Г17 као, по његовој оцени, важне пројектанте економског и институционалног модела који је касније настављен. Зато му смета могућност да се критика ограничи само на последњу власт, а да ранији носиоци истих политика остану ван испитивања. На помену листе странака које не би смеле да учествују у новом политичком аранжману тражи исто мерило за све.

Не идеализује ни демократију као име система. Позивајући се на античку политичку мисао, каже да различити облици власти могу имати добре и лоше исходе, а да назив сам по себи не гарантује јавни интерес. Истовремено препознаје да се садашња промена догађа у постојећем демократском оквиру, а не изван сваке институционалне форме.

Промена система: домаћи развој уместо очекивања спаса из иностранства

За Рељића је смена Вучића важна, али је важније поставити систем у којем је први интерес — интерес народа. Посебно поставља питање банака: ако кредитне установе не финансирају домаћи развој, него споља усмеравају избор производње, држава остаје зависна без обзира на број формалних партнера.

Зато сматра недовољним позивање на висок удео трговине са ЕУ без расправе о структури те трговине, дефициту и власништву над финансијским каналима. Не нуди у разговору разрађен модел банкарске реформе, али захтева да економска политика почне од питања шта Србији треба да би самостално напредовала. Промене у европским странкама, укључујући раст Алтернативе за Немачку, тумачи као део кризе старог поретка. Очекује да би са другачијим актерима неки односи могли бити мање условљени притиском на Србију. То је његова прогноза, а не гаранција будуће политике било које странке или државе.

Косово и Метохија, Република Српска и однос према региону

Косово и Метохију, јужну покрајину Србије под окупацијом албанских сепаратиста, Рељић поставља као питање око којег будућа власт не сме трговати државним интересом. „Нема признања Косова“, поручује, тражећи наставак дипломатског рада на смањивању броја држава које признају једнострано проглашено отцепљење. У расту руског и кинеског утицаја види шири простор за такво деловање.

Поручује и да не сме бити одрицања од Републике Српске. Критичан је према, како каже, неодређеном и недоследном односу Београда према Црној Гори и Северној Македонији. Посебно критикује начин на који је решавано црквено питање са македонском црквом, доводећи га у везу са политичким уступцима који, по његовом мишљењу, нису добили одговарајући одговор.

Регионалну подршку студентским протестима не сматра довољном гаранцијом трајног поштовања интереса Србије. У расправи о Јасеновцу противи се умањивању жртава и прилагођавању историјског памћења политичким условљавањима. Његова кључна примедба је да спољни притисак није изговор за сваки уступак: проблем је и у одлуци Београда шта прихвата и за кога ради.

Професори пред великим испитом: заједнички интерес или ситна корист

Рељић разликује студентску генерацију, коју види као мање везану за постојеће механизме, од професорске генерације која долази на власт. За ову другу каже да има везе са фондацијама, европским институцијама, часописима и професионалним мрежама. Не тврди да је свака таква веза сама по себи злоупотреба, али упозорава да се лични напредак и погодности могу сударити са јавним интересом.

Његова порука је да професори морају превазићи „ситне користи“ и разумети шта је покрет који их је довео заиста омогућио. Предвиђа спорове о томе шта су студенти хтели и како се њихова воља тумачи. Зато контролу будуће власти не оставља као украсни принцип, већ је види као једно од главних политичких питања наредног периода.

Питање после победе	Рељићев критеријум промене	Опасност коју издваја
Однос покрета и власти	Стварна провера одлука и резултата делегираних људи.	Да носиоци функција постану независни од обећања и јавности.
Економија	Кредит, производња и ресурси у функцији домаћег развоја.	Наставак зависности под новим именима.
Живот младих	Дом, перспектива, породица и могућност смисленог рада.	Да побуна промени управљаче, али не и животне услове.
Национална политика	Заштита Косова и Метохије и односа са Републиком Српском.	Уступци ради похвале спољних центара.
Јавни морал	Превазилажење личних привилегија и ситних користи.	Да се смена власти схвати као ред за нову поделу плена.
Однос према младима	Признавање њихове самосталности и способности.	Презир старих структура или присвајање туђег успеха.

„Твоји су дошли“: зашто се победа не сме претворити у право на привилегију

Златановић у разговору каже да му људи прилазе са очекивањем да после политичке промене посредује за њих или сам нешто „узме“. Одбацује такво разумевање новинарског и јавног ангажмана, наглашавајући да се није супротстављао Вучићевој власти да би пљачкао Србију. Рељић тај рефлекс описује као стари образац: долазе нови, па треба на време ући у њихов круг. Не очекује да ће он нестати само сменом власти. Зато сматра да вредност студентског покрета лежи и у могућности да се та логика прекине, а не само да се прошири број њених корисника.

Генералштаб и осећај да нешто није на продају

Као једну од најупечатљивијих слика нове генерације Рељић описује разговор двојице средњошколаца о продаји Генералштаба. Каже да нису знали све правне и фактичке детаље, али су разумели да је у питању нешто што није обична роба. Њихову реакцију пореди са немогућношћу да се као предмет погодбе прихвати светиња или важан заједнички симбол.

Из те анегдоте изводи уверење да млади имају интуитивно разумевање заједнице које не мора бити исказано потпуно разрађеним политичким речником. Средњошколце који су се укључивали у протесте описује као људе који осећају улогу и одговорност, а не само прилику да изостану са наставе. То повезује са својом основном тезом: генерација није празна маса коју неко једноставно помера, већ актер који може препознати да нешто није за продају.

Аутентична побуна, отворен исход

Рељићев одговор на почетно питање остаје двострук. Сматра да се свет мења дубље него што показују дневне вести и да студентски покрети припадају тој промени. Али не тврди да је већ настала једна јасна нова идеологија нити да ће сваки покрет донети праведнији поредак. За Србију види прилику управо зато што је побуна остварила политички резултат и показала способност друштва коју су многи потцењивали.

Та прилика ће се, по његовом мерилу, проверити кроз однос према домаћем развоју, државном интересу и животу младих. Завршна слика о избору „мачке у џаку“, коју у разговору изговара водитељ, изражава неизвесност: очекивање је да ће нови људи радити за грађане, али то тек треба показати поступцима. За Рељића је зато смена власти почетак испита, а не његов завршетак.

Извори:

[1] Примарни извор: достављени рељиц цаптионс.срт, 1.943 титла; прва ознака 00:00:08,120, последњи завршетак 01:22:03,480. Ставови госта раздвојени су од питања и закључака водитеља. Цитати су језички уређени уклањањем непосредних понављања, без уношења нових тврдњи.

[2] Британски Национални архив: Оператион Унтхинкабле, извештај од 22. маја 1945. Потврђује постојање плана, не његово извршење нити целокупно Рељићево тумачење Хладног рата.

[3] Тхе Неw Пресс: Иммануел Wаллерстеин — Афтер Либералисм. Каталог потврђује аутора, дело и основни тематски оквир. Садржај целе књиге није приложен, па њене појединачне аргументе у тексту преноси саговорниково тумачење.

[4] У.С. Буреау оф Лабор Статистицс: А Лоок ат Паy ат тхе Топ, тхе Боттом, анд ин Бетwеен. За разграничење различитих група и показатеља реалних зарада; није потврда опште тврдње да ниједна реална зарада није расла после 1972.

[5] У.С. Буреау оф Ецономиц Аналyсис: ГДП анд тхе Натионал Аццоунтс: Оне оф тхе Греат Инвентионс оф тхе 20тх Центурy и објашњење шта БДП мери. За историју националних рачуна и разлику између производње и збира свих трансакција.

[6] Евростат: Ливинг цондитионс ин Еуропе — хоусинг, подаци за 2024. Удео од 68,4% односи се на становнике у власничком становању, укључујући чланове домаћинства, а не само на особе уписане као власници у катастру.

[7] СЗО/Европа, август 2024: Објављена студија о утицају вакцинације на смртност. Резултат је процена спречених смртних исхода у анализираном региону и периоду, не тврдња да свака вакцина има апсолутну заштиту или да нежељене реакције не постоје.

[8] Џон Миршајмер и Стивен Волт / Белфер Центер: Тхе Исраел Лоббy, писмо аутора од 14. октобра 2007. Аутори изричито раздвајају политички лоби од етничке или верске припадности.

[9] Федералне резерве: Wхо оwнс тхе Федерал Ресерве?. За правну структуру система, јавни статус Управног одбора и разлику између акција регионалних банака и обичног корпоративног власништва.

[10] Цатена мунди: Босанске магле — Слободан Рељић. Каталошки извор за књигу. Издавачки опис није употребљен као независни доказ за сваку ауторову историјску тврдњу. Рељић на крају разговора помиње „Информатику“ и Цатена мунди као места издања и набавке књига о којима се говорило.

Интервју водио: Дејан Петар Златановић
Гост: др Слободан Рељић, социолог и новинар
Продукција: Србин.инфо – канал Центар