🏋️ Кога је све тренирао?

Читковић је важио за неутрално име и врховни ауторитет који је спајао неспојиво. Кроз његову „школу” прошли су готово сви најпознатији „жестоки момци”:

• Љубомир Магаш (Љуба Земунац) и Ђорђе Божовић Гишка били су редовни на његовим рвачким и кондиционим тренинзима.
• Под његовом палицом вежбали су и многи други припадници старе гарде асфалта, али и касније генерације момака из криминалног миљеа који су желели врхунску снагу и издржљивост – ово су неки од њих: Аркан, Љуба Земунац, Слоба Глобус, Дуле Американац, Мишко Мерцедес, Ћента, Мака, Дарко Ашанин, Булка, Тапи, Гидра, Пиги, а касније Кристијан и Кнеле.

🪵 Како су изгледали тренинзи?

Његови тренинзи су се углавном одвијали у склопу Спортског друштва Раднички на Црвеном крсту, али веома често и на отвореном – на плажама Саве и Дунава, без обзира на то да ли је напољу био плус 40 или дебели минус.

• Сурове методе: Тренинзи су били спартански и изузетно напорни. Уместо модерних справа, често су се користили импровизовани тегови, попут канти напуњених бетоном.
• Комбинација дисциплина: Момке је учио базама грчко-римског рвања, боксу, падовима, али пре свега нељудској кондицији и снази. Трчало се уз и низ трибине до изнемоглости.
• Потпуни слом ега: Нико на његовом тренингу није могао да се понаша као „гангстер” или „шеф”. Читаковић је био физички супериоран (вишеструки шампион државе у тешкој категорији) и нико није смео ни да помисли да му се супротстави.

⚖️ Учење „лепом понашању” и кодексу

Оно што је најзанимљивије у вези са Читаковићем јесте чињеница да их он није учио криминалу, већ управо супротно. Као факултетски образован човек (дипломирани правник) и спортиста, он им је био ауторитативна очинска фигура.

• Настојао је да их научи фер-плеју, витештву и лепом понашању.
• Инсистирао је на старом кодексу асфалта – да се слабији не дирају, да се у борбама не користи оружје и да се поштује реч.
• Момци из подземља су га слепо слушали и бескрајно поштовали. Пред њим су стајали „мирно”, упркос томе што су сејали страх широм Европе и Југославије.

О његовом утицају можда најбоље говори чињеница да су га ти исти момци, када су се обогатили, често звали да им води приватне клубове и терстане, али је он до краја живота остао скроман, живео повучено и одбијао велики новац, оставши верна легенда Радничког и београдских река.

„Нећу да умрем као Тито!”

„Под старе дане Читаковић је као почасни члан Рвачког савеза и даље бринуо о младима. Свакодневно је тренирао, али је у свакој прилици је избегавао јавност и медијску гужву око себе. Иако је постао легенда Београда још за живота, желео је да живи анонимно, окружен својим пријатељима, који су га штитили од радозналих људи. Зато се дуго није знало да је професор Миросав Читаковић Ћира озбиљно болестан од шећерне болести. Када су му одсекли ногу, побојао се да не буде посрамљен у јавности. Зато је и рекао:
– Нећу да умрем као Тито !
Није ни желео ни да буде јавно сахрањен. Већ само кремиран у тишини Новог гробља”, записао је наш познати новинар, Марко Лопушина, описујући последње дане легендарног српског рвача Мирослава Читаковића Чите.

Извор: Србин.инфо