Прочитај ми чланакПредседник Странке слободе и правде Драган Ђилас изјавио је да опозиција тренутно нема комуникацију са студентима, јер, како је навео, студенти не желе ту врсту сарадње, али да се нада да ће до разговора доћи током ове године.
„Када су прешли у то да се мешају у политику и да ће бити са својом листом на изборима, сматрам да је то било време када је требало почети неке разговоре“, рекао је Ђилас за телевизију Н1.
Он је оценио да је на локалном нивоу лакше договорити сарадњу између опозиције и студената, јер је, како је навео, притисак јавности мањи и мање се о томе говори.
„Нека сарадња мора да се успостави. Ја сам се залагао за заједнички фронт — ако већ нисмо једна листа, да имамо комуникацију око борбе за изборне услове и око неких акција. На крају крајева, протести у Новом Саду су кренули од новосадске опозиције, они су их и покренули“, казао је Ђилас.
Додао је и да део бирача неће гласати за студентску листу, већ за опозиционе странке, пре свега због теме приступања Европској унији и појединаца који би могли да се нађу на студентској листи.
Зашто студенти одбијају опозицију
Студенти не одбијају комуникацију са опозицијом из хира, нити из политичке незрелости, како се то често сугерише. Они одбијају сарадњу јер значајан део опозиције доживљавају као саучесника у одржавању система Александра Вучића, а не као његову реалну алтернативу.
Студентски покрет је више пута јавно позвао опозиционе странке да их безусловно подрже, без преузимања протеста, без наметања лидера и без политичке трговине. Такав позив подразумевао је јасно сврставање уз народни бунт и преузимање одговорности за претходне политичке одлуке.
Тај позив Драган Ђилас није прихватио.
Напротив, управо је Ђилас, заједно са тадашњим опозиционим партнерима, направио договор са влашћу након београдских избора, прихвативши наратив о „победи“ власти у условима које је и сам окарактерисао као нерегуларне. Та одлука је дубоко подрила поверење грађана и деморалисала протестни потенцијал.
Након тога, у тренутку када је опозиција имала реалну прилику да кроз јединствен наступ и институционалну борбу озбиљно уздрма режим, уследио је бојкот избора, који је режиму омогућио да без отпора учврсти апсолутну власт.
Студенти то нису заборавили.
Зато данас не желе „комуникацију“ у смислу политичког калкулисања, већ јасно разграничење: ко је спреман да стане уз борбу без задњих намера, а ко у њу улази само као у нови преговарачки чип.
Студентски отпор није настао као помоћ опозицији. Он је настао због њеног неуспеха.
И док опозициони лидери говоре о нади у разговоре „ове године“, студенти већ месецима показују да се поверење не стиче изјавама, већ делима — и да се саучесништво, чак и прећутно, не брише временом.
