Pročitaj mi članakIstraga nestanka devojčice Danke Ilić (2) u Banjskom polju kod Bora, koji su policija i državni vrh, očigledno, bez ikakvih konkretnih dokaza proglasili ubistvom, na ivici je da doživi potpuni slom i krah.
Опасност да ће се двојица осумњичених радника борског водовода наћи на слободи већ почетком октобра, кад истиче законски рок од шест месеци за подизање оптужнице, сваким даном све је алармантнија и извеснија. Признања осумњичених су повучена, ДНК трагова нема, а Више тужилаштво у Зајечару, које ни две секунде није управљало сопственом истрагом, сад је принуђено да се нада да ће последње вештачење последњег могућег трага, успети да повеже осумњичене с несталом девојчицом. Због свега тога неповерење грађана у државу, а посебно у рад партијске полиције, превазишло је границе нормалног и прихватљивог. Теорије да је девојчица жива и жртва организоване трговине људима више није само теорија, већ, нажалост, утисак који дели и у који је убеђен већински део јавности. Отварају се и гомилају нова питања, иако за читав спектар „старих“ упорно изостају одговори.
Но, кренимо редом.
Прва мистерија која је остала затрпана у вези са случајем мале Данке јесте фамозни, револуционарни, скупи и премијерно употребљени систем за обавештавање јавности у случају нестанка деце – „Амбер алерт“. Према званичним подацима, нестанак девојчице пријављен је око 13 сати 26. марта, а до 18 сати су ту вест објавили и понављали апсолутно сви медији у земљи, али и региону. Међутим, поруке које се шаљу у оквиру овог система, грађанима су, уместо непосредно након нестанка детета, стигле на телефоне тек око 22–23 сата увече, кад су већ увелико с догађајем били упознати. Зашто? Због немогућности оператора да пошаљу истовремено велики број порука? Ако смо тад превидели да се разлика у обавештавању није мерила у минутима већ у сатима, онда смо сигурно заборавили на поруке о крцатим гробљима у време ванредног стања због коронавируса, као и на злостављања кол-ценатара током изборних дана, кад оператори, очигледно, добијају супермоћи. Битно да су сутрадан једни другима честитали постојање и покретање овог скупоценог система, као што су отоич у УН једни другима честитали усвајање Резолуције о Сребреници – којој су се противили.
Траг друге мистерије води од конференције, на којој нам је председник, усред јутарње приче о нуклеарним елктаранама и непуна два сата након што су аустријски медији објавили да су идентификовали жене (које је усликао наш држављанин у Бечу, тврдећи да је са њима било дете које личи на Данку), саопштио да је дете мртво, убијено, а да су двојица убица све признали. Три месеца касније признања нема, ДНК трагова нема, брат осумњиченог убијен је од батина током саслушања, а цео случај је на почетку. Или крају. Да ли је председника неко тако масно изнамештао да чим пре затвори случај и изнесе у јавност непостојеће доказе? Или је и сам председник узео учешће у „расветљавању“ злочина, а које, пак, до сада више личи на опште замајавање и замагљивање?
Трећа и вероватно најбитнија мистерија – родитељи девојчице. За три месеца јавност их ниједном није видела, што је у историји незабележено у случајевима нестанка деце. Док су их таблоиди блатили да су дете продали, а потом и пресретали по окућницама и двориштима, Илићи ниједном заједно нису сели испред камере и испричали своју страну приче. Не због јавне знатижеље, већ због чињенице што после тога више нико не би смео и могао да манипулише теоријама о њиховој умешаности у продају сопственог детета. Извесно, као што у супротном више не би могао да манипулише признањима осумњичених и нестанком детета – живог или мртвог. Као што се свака лаж која се изговари у судници јасно чује, на камери се и јасно и види. Наравно, под условом да у критичном тренутку камера ради, као и да је уперена у правцу у ком би требало.
