Америчка акција у Венецуели узнемирила је цео свет. Како и не би? Кад војници једне државе ухапсе председника друге, свима постане јасно да не постоји међународно право и да је Повеља УН-а безначајна у односу на закон јачега. Суочени са таквим стањем ствари, сви светски државници су реаговали, сваки на свој начин, грубљим или нежнијим речима оптужујући америчког председника Доналда Трампа. Реаговали су представници Русије, Кине, Европске уније, свих јужноамеричких земаља, па и америчком Конгреса, али због хапшења Николаса Мадура ни у једној држави није заседао Савет за националну безбедност, само у Србији.
Не чуди што је Александар Вучић захтевао хитну седницу тог државног органа, који је одавно требало преименовати у Савет за Вучићеву безбедност. Седнице Савета је сто пута заказивао бесмисленим поводима – због оружја које је нађено у Јајинцима, где га је он поставио; због тензија на Косову, које је он дизао; због студентских и грађанских протеста, који никад ничим нису угрозили ред и мир… За разлику од тих игроказа, Вучић је сад имао озбиљан разлог.
Снимке спровођења Мадура, како шепа са лисицама на рукама, Вучић је схватио као претећу будућност, која чека и њега. Његов страх је реалан. Све што америчка оптужница ставља на терет Мадуру, може да се примени и у његовом случају. Обојица су завели непросвећену диктатуру и формирали систем који је чврсто повезан са нарко картелима.
Према оптужници, Мадуро је био повезан са венецуеланским кланом Трен де Арагуа, колумбијским герилским организацијама које су укључене у производњу и кријумчарење дроге ЕЛН (Ејерцито де Либерацион Национал) и ФАРЦ (Фуерзас Армадас Револуционариас де Цолумбиа), као и мексичким картелима Синалоа и Лос Зетас.
Осим Синалое, остале групе које се повезују са Мадуром неупоредиво су слабије од Балканског картела, који представља најзначајнији део власти Александра Вучића. Уосталом, америчка Агенција за борбу против нарко трафикинга ДЕА, уназад неколико година, запленила је десетоструко више кокаина Балканског картела, него Синалое и осталих шверцерских екипа.
Амерички портал ЗероХедге је, не случајно, управо у време хапшења Мадура објавио списак најистакнутијих припадника Шкаљарског клана, који су идентификовани у комуникацијама преко Скy апликације. Уз Филипа Кораћа, наводе се, овим редом, имена Новака Недића, Андреја Вучића, Дијане Хркаловић, Небојше Стефановића, Милана Радоичића, Славише Кокезе, Веселина Милића и још седморице оперативаца из тог клана. Иако се Александар Вучић, у јавним наступима, упорно ограђује од њих тврдњама да „никада није имао Скy телефон“, и он зна да му је то слаб и глуп алиби. Зато се престравио кад је видео да су Американци спремни да, под изговором борбе против нарко трафикинга, отму председника стране државе.
У истом контексту, опет на терет Вучића, треба поменути и чињеницу да у Венецуели нема производње ниједне врсте дроге, док је у Србији разоткривена највећа европска плантажа марихуане.
Колико су Мадуров и Вучићев случај испреплетени види се и по томе што се председник Венецуеле налази у притвору Метрополитан Детентион Центер у Бруклину, где почетак суђења чека и Горан Гогић, звани Тито, с којим је Вучић сарађивао још 1998. године. Гогићу ће се судити у Федералном суду у Бруклину због шверца више од 20 тона кокаина, који му је заплењен 2019. године.
Осим сличних оптужби за нарко трафикинг, Мадура и Вучића повезује и афера са намештањем резултата америчких председничких избора 2020. године. То Вучића брине више него разоткривање веза са Балканским картелом. Док су те оптужбе засноване на посредним информацијама из Скy порука, које су размењивали припадници разних криминалних кланова, постоје директни докази и сведоци који тврде да је крађа избора организована преко Каракаса и Београда.
Пред судом у Џорџији сведочили су истражитељи, који су учествовали у истрази намештања резултата избора на којима је, као је приказано, Џо Бајден победио Доналда Трампа. Истражитељи су под заклетвом потврдили да је систем Доминион, преко кога је организовано бројање гласова, био повезан са сервером у Београду. „Имамо доказе да се то десило у округу Гвинет у Џорџији, у Мичигену, Денверу и другим местима„, рекао је један од истражитеља. Кад је открио да су повезани сервери у Денверу и Београду, прво је помислио да је у питању град Београд у Монтани. Тек после провере ИП адреса и превода неколико стотина размењених електронских порука, са српског на енглески, утврдио је да се из Србије приступало изборном материјалу, који је мењан у интересу Бајдена.
Такође, истрага је утврдила да је софтвер за бројање гласова правила компанија „Смартматиц“ из Венецуеле. Тај софтвер су направили српски инжењери у Београду. Бивши народни посланик Срђан Ного недавно је америчким агентима дао доказе и информације о сарадњи српских и венецуеланских ИТ компанија са ЦИА, која је организовала ту изборну превару. „Зато је Вучић контактирао са Мадуром. Он зна зашто је Мадуро у проблему. Зна и да је, после Венецуеле, Србија следећа. Свако ко има везе са Александром Вучићем ће доћи у дебео проблем“, каже Ного.
Да проблем буде још већи по Вучића, он добро зна и за Трампово обећање да неће опростити никоме ко је учествовао у крађи избора 2020. године. То потврђује и начин на који је Трамп руководио акцијом хапшења Мадура. Све је организовао мимо Конгреса и Сената, па чак и Беле куће. Акцију је надгледао из свог имања на Флориди, окружен само члановима породице и неколико најближих сарадника.
У страху од Трампове освете, Вучић се, такође, окружио најближим сарадницима, који су му важнији од породице. После седнице Савета за његову безбедност, одржао је целовечерње божићно кмечење на телевизији Информер. У друштву Драгана Ј. Вучићевића, Гордане Узелац и неколико блатоидних старлета и старлетана, Вучић је кукао над својом судбином. Оптужио је опозиционе политичаре и независне медије да најављују да ће и њега Американци ухапсити као Мадура. По старом обичају, своје интимне страхове је пројектовао на политичке противнике и критичаре. Прикладног саговорника и саборца је нашао у Д.Ј. Вучићевићу, који у номенклатури напредњачког картела има улогу какву је у Хитлеровој свити имао Роберт Леј.
Као вођа Немачког радничког фронта (ДАФ), Леј је био познат по екстремној лојалности Хитлеру. Подржавао је нацистичку ратну економију и експлоатацију присилног рада, баш као што Вучићевић подржава напредњачко уништавање српске економије и експлоатацију присилног гласања. Истоврсни примери Леја и Вучићевића откривају и значајну разлику између Хитлера и Вучића. Леј је 1937. године написао књигу „Дер Фухрер“, хагиографски памфлет у коме је Хитлер приказан као месијанска фигура, вођа који персонификује немачку нацију, баш као што Информер приказује Вучића.
Међутим, Хитлер је био изразито незадовољан начином на који је представљен у тој књизи, сматрао је да је превише патетична и политички штетна јер га описује банално и неукусно, као Информер Вучића. Хитлер је забранио дистрибуцију Лејевог памфлета, а Вучић је Вучићевића промовисао у главног промотера напредњачког примитивизма и бестиђа.
На комеморативном божићном спектаклу у студију Информера Вучић је могао да се увери да му нема спаса. У друштву Вучићевића, Војислава Шешеља, Синише Вучинића, Небојше Бакареца, Дејана Булатовића и осталих креатура, Вучић је знао да нико од њих не би ни прстом мрднуо кад би специјалци Делта Форс-а дошли по њега. На цедилу би га оставили и сарадници из врха картела, од Синише Малог и Ане Брнабић до последњег члана посланичког клана у Народној скупштини.
Ана Брнабић сада најгласније нариче над судбином свог Фирера. Док сви напредњаци упозоравају на опасност од Трампа, она оптужује и чланове Европског парламента да припремају хапшење Вучића. „Опозиција очекује да ће неко из Европског парламента ухапсити председника Србије Александра Вучића. Очекују да ће страни окупатор ухапсити Вучића и њих поставити на власт. Желе да ухапсе легитимно изабраног председника, са историјски највећом подршком народа Србије“, рекла је Брнабић. Револтирана таквим најавама, председница Народне скупштине Србије одбила је да разговара са евро-парламентарцима. Каже, боље јој је да иде у посету Естонији, него да се састаје са „страним окупаторима„.
Што год да сада прича, нема сумње да би Брнабић, кад би америчким специјалцима прва цинкарила Вучића: „Ено га, сакрио се у ормар, плаче…“
Разумљив је Вучићев страх од потенцијалне Трампове освете. Разумљива је и нада појединих грађана Србије да ће Вучић бити кажњен за све злочине које је извршио, па макар и од Американаца.
Ипак, и за Вучића и за Србију било би много боље да што пре овде, у Србији, на месту својих највећих злочина, буде приведен правди. На тај начин српско друштво би добило шансу да прође кроз катарзу и створи услове за опоравак од напредњачке пошасти, а Вучић би могао да буде задовољан што ће робијати на домаћем терену, у друштву саучесника из заједничког злочиначког подухвата.
