У јавности се данима понавља иста слика са пријема код Александра Вучића. Одбојкашице Србије ћуте. Покуњене су. Гледају испод ока. Не смеју се. Не аплаудирају. Колутају очима док председник говори. На мрежама су од тог ћутања направљене хероине. Селектор Зоран Терзић ту слику није порекао као атмосферу. Порекао је да иза ње стоји став. Рекао је да му ниједна његова играчица није пришла и рекла да не жели на пријем и да неће узети паре које им је држава доделила као награду за бронзану медаљу.

„Да је једна то рекла, ја бих рекао свака част на убеђењу, нема проблема. Оне су биле покуњене не због некаквих политичких убеђења. Каква, убеђења, молим вас! Већ због тога шта ће им окружење и неки други рећи што су дошле на пријем код председника“, рекао је Терзић.

Та реченица много више говори од аплауза који није постојао. Селектор не каже да су девојке хтеле да буду тамо. Каже да нису смеле да не буду, јер нису хтеле да изгубе новац. Храброст би, по његовом критеријуму, била само јавно одбијање и награде и протокола. Све испод тога своди на страх од околине. Дакле, не на политику власти, него на политику коментара. То је згодна конструкција. Скида одговорност са онога ко зове на пријем и пребацује је на оне који ће сутра питати зашто су отишле.

После бронзе у Истанбулу пријем је одржан као обавезни епилог. Вучић је честитао и назвао их поносом Србије. Терзић је рекао да ће увек играти само за земљу и цитирао Новака Ђоковића. То су реченице за камере. Иза њих стоји државни новац. Награда за медаљу није приватни поклон председника. То је исплата из јавних фондова. Ко узме новац, а на пријему ћути, није извршио отпор. Обавио је посао и оставио лице за мреже. Може се разумети нелагода. Не може се од нелагоде правити устанак.

Ту пада и најнепријатније поређење. Људи из државног сектора годинама се возе на митинге власти. И њима је често мука. И они гледају у под. И они знају да ће им сутра неко рећи да су се продали. Нико их због тога не проглашава херојима. Порука која им стиже је грубља и чешћа: престаните да се продајете режиму за плату, додатак, сигурност радног места. Зашто би онда ћутање на пријему било морални чин, а ћутање на митингу само калкулација? Разлика није у осећању. Разлика је у томе коме јавност дозвољава да то осећање назове храброшћу.

Ако је Терзић искрен, његове играчице нису одбиле ни салу ни новац. Одбиле су само да глуме срећу испред Вучића. То је људски. Није политички подвиг. Подвиг би био да је једна рекла оно што селектор сам поставља као услов: не идем, не узимам награду. Док се то не догоди, пријем остаје исти механизам као и митинг. Држава плаћа. Власт се слика. Гости се праве да их нема. А сутра сви глуме да је ћутање било став.

Може још једноставније – нека се свака од њих ако јој је било непријатно иза Вучића јавно изјасни и подржи српске студенте. Једноставно је.

(Србин инфо)