Познати њемачки слависта, Герхард Геземан (1888-1948), записао је да Црногорци посједују „квинтесенцију (језгро, суштина) српско – динарске душе и једно племенито такмичење ко је бољи Србин“.

„Народ је расута снага само ако не види заједнички циљ…“
(Мехмед Меша Селимовић, 1910-1982, српски књижевник)

„…Треба спречити увођење нових западних установа које би могле разрушити самобитност живота нашега народа и да унесу раздор у народни развитак и живот…У непрестаној борби Истока и Запада

српском народу је увек место са Истоком…“
(Никола Пашић, 1845-1926, српски државник и политичар)

„Ми са нашим партнерима имамо јасан договор о функционисању извршне власти. Заједнички радимо на реализацији спољнополитичког приоритета – учлањењу Црне Горе у Европску унију
и због тога стављамо мораторијум на питања о којима не постоји сагласност унутар парламентарне већине.“

(Андрија Мандић, предсједник Скупштине Црне Горе и лидер
Нове српске демократије (НСД) ; ИН4С, 15.мај 2025.)

Према указањима наших Светих Отаца (Светог Саве, Светог Василија
Острошког Чудотворца Милостивог и Светог Петра Цетињског),
слава Им и хвала, мојој супрузи Драгици, Срби (српска племена) су
протонарод или пранарод на простору Балкана и Подунавља. Од њега су
настали други словенски народи, као и народи на простору бивше СФРЈ
и у њеном сусједству (Хрвати, Бошњаци, Македонци, Црногорци,
Албанци, Мађари (са Хунима), Румуни, Бугари (са Татарима) и Грци (у
солунској Македонији).

Међутим, од 1998.године па до дана данашњег, историјска српска Црна
Гора је антисрпска држава (као што је била и од 1945. до 1989,године, у
нешто блажој мјери, јер је социјализам (комунизам) био антисрпска

2

идеологија и пракса), у којој се драстично крше, колективна и
појединачна, права Срба, иако државотворног народа и језичке већине.
То је противно Универзалној декларацији о људским правима,
Међународном пакту о грађанским и политичким правима, Међународном
пакту о економским, социјалним и културним правима…

У ретроградном историјском ходу, од 1998.године, Црна Гора је колонија
– „(нарко) банана република (држава)“ западних мегакапиталиста –
владара из сјенке (наследника „барона пљачкаша“) и њихових главних
експозитура – власти САД и В. Британије, Њемачке, те ЕУ и НАТО пакта.
Црном Гором, деценијама, управљају америчке амбасадорке, уз
асистенцију британских колегиница.

Црногорске власти, од преумљеног Мила Ђукановића до Милојка
Спајића и Јакова Милатовића су глобалистичке и пронатовске скупине
јасне антисрпске и антируске (а тиме и антицрногорске) оријентације. Те
власти се беспоговорно сврставају на страну Запада који води свеопшти,
агресивни, хибридни, мрежни (мрежноцентрични) рат против Русије,
Србије, Републике Српске и српскога народа у цјелини (а тиме и против
Црне Горе), као и прокси (посредни, преко Украјине) оружани рат против
Русије. Срби су за овакве црногорске власти и за Запад „реметилачки
фактор на Балкану“ и противници њихових неолибералних и ЛГБТ+
породично, државно, национално и вјерски разарајућих, као НАТО
терористичких „вриједности“.

На челним државним функцијама у Црној Гори, смјењују се особе без
неопходног државничког искуства и патриотске одговорности и без
геополитичке свијести да је планетарна превласт Запада ствар
прошлости, као и без жеље за уважавањем историјских поука о нашим,
државним и националним, пријатељима и непријатељима. Водећи
припадници црногорске власти, као западне марионете, обучени су да
поступају противно интересима Црне Горе и њених грађана .

У члану 13 Устава Црне Горе извршено је правно насиље, јер је
симболични, црногорски (политички преименовани српски) и пописно
мањински језик октроисан као службени језик, а српски језик, као пописно
већински језик, сведен је на нејасну другоразредну улогу језика „у
службеној употреби“. Такође, уставно начело о равноправности
ћирилице и латинице се не примјењује у пракси, јер је ћирилица (као
„шизматичко писмо“) потпуно истиснута из јавне употребе, те из
службене комуникације органа и организација под патронатом државе.
Очита је била намјера двојца Мило Ђукановић – Ранко Кривокапић ,
не да право (Устав) буде нормативни израз (одраз) стварности, већ,
напротив, да се стварност етничким, вјерским и језичким инжењерингом,
прилагођава наметнутим уставним нормама.

3

Црна Гора је „поврнула тисућљетњу неовисност“ на покраденом
референдуму, противуставно спречавајући да преко 260.000 њених
држављана – Срба који су живјели у Србији гласа на том референдуму.
Противно принципу историјске истине, црногорска историја, као
неотуђиви дио српске историје се кривотворује (чисти од „српских
примјеса“, а садашњост јој се прилагођава).
Влада Мила Ђукановића је, 9.октобра 2008.године (на од западних
господара подарени датум када је, у Марсеју 1934.године, убијен краљ
Александар Карађорђевић) признала лажну државу Република е
Косовéс, кршећи принцип суверенитета и територијалне цјеловитости
Србије, загарантоване Резолуцијом 1244 Савјета безбједности УН. Црна
гора је, 2017.године, на неуставан начин приступила НАТО – пакту,
највећој терористичкој организацији у историји који је 1999.године,
извршио монструозну сатанистичку агресију на СРЈ (Србију и Црну Гору).
Скупштина ЦГ је, 17.јуна 2021.године, усвојила Резолуцију о „комуналном
геноциду“ у Сребреници, којом се, имплицитно, заобилазно али довољно
јасно, српском народу, жртви три геноцида у 20.вијеку, приписује
карактер геноцидности.

Црна Гора је глобалистима важна само као антисрпска и антируска
наркотранзитна дестинација ЦИА-е и НАТО пакта. Међународни шверц
дувана (поготово кад су његови произвођачи америчке компаније) и
наркотика није могућ, ако то не дозволе и контролишу америчке тајне
службе (ЦИА, прије свега) и НАТО пакт. На тај начин, „пуне“ своје
скривене, паралелне, „црне“ фондове ради спровођења терористичких
активности широм земљиног шара, те свргавања њима противних и
непокорних шефова држава и влада, других државника и политичара, и
инсталирања лојалних власти.

Запад је и главни спонзор исламског (великобошњачког), албанског и
хрватског интегрализма на Балкану и дијељења српског етничког
простора који угрожавају и територијалну цјеловитост Црне Горе. Циљ је
да се, трајно и неповратно, ослаби српски фактор и спријечи руски утицај
на Балкану. Геополитички циљеви државних и политичких представника
муслимана (Бошњака), Албанаца и Хрвата, а који се поклапају са
интересима Запада, јесу стварање „велике Босне“ као унитарне државе
(БиХ, без Републике Српске, са Рашком облашћу и сјеверним дијелом
Црне Горе), „велике – природне Албаније“ (која обухвата и знатне
дјелове Црне Горе, Косово и Метохију, југ Србије, западни дио Сјеверне
Македоније и сјеверозападну Грчку) и припајање Боке Которске и већег
дијела Црногорског приморја Хрватској.
Једностраним прекидом пријатељских односа са Русијом и неуставним
приступањем НАТО пакту, црногорске власти више немају ефикасан

4

државни механизам супротстављања пузајућем албанском, исламском и
хрватском интегрализму на штету територијалног интегритета Црне Горе.
Грб садашње Црне Горе је битно другачији од грба Књажевине
(Краљевине) Црне Горе. Ради прекида континуитета са историјском
српском Црном Гором, коју је створио српски народ и омогућио њено
вјековно трајање, садашња државна застава није народна (тробојка),
нити државна (тробојка са бијелим грбом на средини) из доба књаза
(краља) Николе, већ измијењена (кривотворена) историјска црногорска
ратна застава – алај барјак (на којој се, умјесто бијелог орла, налази
златни са „златним обрубом“).

Од 16 стихова званичне државне химне „Ој свијетла мајка зоро“, десет су
потпуно исти, а три су „прерађена“ стиха из пјесме „дванаестојулског
Вође“, усташољуба Секуле Дрљевића, која је објављена 1936.године,
под називима „Црногорско сељачко коло“, односно „Вјечна наша“, као
плагијат народне пјесме „Ој јунаштва свијетла зоро“.
Како је говорио и писао руски хемичар, социолог, филозоф,
историчар…Сергеј Сергејевич Кара – Мурза (1939-2025), симболи
дјелују као заштитни зидови колективне свијести. Када манипулатори
изврше „јуриш на симболе“ , што представља њихову десакрализацију,
руши се тај заштитни зид.

Дана 19.октобра 2023.године, 11 партија су потписале коалициони
Споразум за формирање 44. (Спајићеве) Владе. Међу њима и Нова
српска демократија (НСД) Андрије Мандића, Демократска народна
партија (ДНП) Милана Кнежевића и Социјалистичка народна партија
(СНП) Владимира Јоковића.

У Споразуму је изражена сагласност да ће вањскополитичка оријентација
44. Владе бити утемељена на „…кредибилном чланству Црне Горе у
НАТО, даљем развијању пријатељске сарадње са свим сусједним
државама признатим од стране Црне Горе (значи, и са лажном државом
Република е Косовéс?!)…Влада ће остати посвећена пуној усклађености
вањске политике са вањском и безбједносном политиком Европске
уније…“

Потписивањем Споразума, и НСД, ДНП и СНП су пристале на: 1) „осуду
руске агресије на Украјину“ (“:..Русија је често интервенисала и
покушавала да се мијеша у наше етничке групе…Русија је
заинтересована само за изазивање хаоса…“, казао је Милојко Спајић);
2) санкције Русији (једнострано прекинувши комуникацију са руским
партијама и руском амбасадом у Подгорици); 3) признање лажне државе
Република е Косовéс на Косову и Метохији; 4) чланство Црне Горе у НАТО
пакту; 5) западни наратив о „геноциду“ у Сребреници?!

5

Споразум предвиђа и мораторијум (замрзавање) на решавање виталних
питања за српски народ у Црној Гори. ДНП је, крајем јануара 2026.године, изашла из Владе и прешла у опозицију.

Показало се да заступници Срба и Црногораца којима је српски матерњи
језик могу бити чланови црногорске владе, само ако одустану од главних
политичких и националних циљева и то од: противљења чланству у
НАТО пакту; промјене државних симбола; опозива одлуке о признању
лажне државе Република е Косовëс; укидања санкција Русији;
противљења да се легитимна руска војна операција карактерише као
агресија; темељног развлашћивања Ђукановићеве мафијашке
хоботнице… Ово подразумијева њихово активно учешће у утврђивању и
спровођењу антисрпске и антируске политике, односно, давање
легитимитета таквој влади и нема моралног оправдања, нити доприноси
остваривању виталних, и српских и црногорских, националних интереса.
Мандић, Јоковић и њихови доглавници правдају своје коалиционо
партнерство обманом грађана да би се, у противном, Мило Ђукановић
вратио на власт?! Међутим, политичка ситуација је таква као да
Ђукановић никад није ни одлазио са власти?! Зашто? Зато што у погледу
црногорске спољне (извањске) политике и односа према остваривању
животних интереса Срба и Црногораца који говоре српским језиком,
између Спајићевог ПЕС-а, Бечићевих Демократа и Ђукановићевог ДПС-
а нема никакве разлике. Спајић = Бечић = Ђукановић!

НСД и СНП, чак, не раскидају владајућу коалицију, иако Спајићева Влада
ћути на готово свакодневне уцјене званичника неоусташке државе
Хрватске, те шаље своје представника на оргијање поводом 41-
годишњице геноцидне, србоцидне акције „Олуја“ (иза које стоје САД),
односно највећег етничког чишћења у Европи послије Другог свјетског
рата, а потпредсједник те Владе Ник Ђељошај јавно изјављује да је
Улцињ албански град ?!

х х х

Од половине 19.вијека, до дана данашњег, траје процес дезинтеграције
српског етничког и језичког простора. Од српског етноса синтетизоване су
муслиманска – Бошњачка и црногорска нација. А српски језик је,
политичким одлукама које су наметнуте као право, преименован у
бошњачки и црногорски језик. Велики број Срба у Хрватској је,
прозелитски или државном принудом, преведен у етничке Хрвате, а
српско штокавско нарјечје је постало хрватски стандардни језик. Све то
не би било могуће без одлучујућег утицаја спољних колонијалних
фактора (Ватикана, Аустро-Угарске и Турске, прије свега).

6

Једном ријечју, процес формирања нових синтетичких нација на
подручју Балкана, у 20. вијеку, текао је и тече фрагментацијом српског
етничког простора. Тај процес је подстицан и усмјераван од стране
окупаторских (колонијалних) власти, али не треба занемарити ни српски
„дух самопорицања“ (израз проф.Мила Ломпара).
У процесу стварања оваквих нација главну улогу имају вјерски, језички
и спољнополитички (геополитички) фактори који користе регионалне
разлике, вјерску нетолеранцију и, “нарцизам малих разлика“, који је
Сигмунд Фројд дефинисао следећим ријечима:

„Управо минорне разлике код иначе сличних народа, чине основу за
њихова међусобна непријатељска осјећања.“

Суверене нације, се стварају на природан начин током дужег временског
периода (у „процесима дугог трајања“, како је то дефинисао Милорад
Екмечић, историчар и академик), на вјековним компактним етничким
територијама, на основу језичког идентитета, јединственог културног
обрасца, свијести о заједничкој припадности и националне државе као
израза суверености етноса. Академик Екмечић научно доказује да је
суверена нација природна појава, стварана „несвјесним социјалним
процесима који су трајали више векова“.

То је у складу са тзв. перенијалистичком теоријом о нацијама, која се
заснива на етничком поријеклу нације проистеклом из заједничког
сјећања, осјећања континуитета, заједничке судбине, као и сачуваним
симболима и вриједностима. Нација има етничко поријекло, дуго бивање
на одређеном простору, заједничке митове и личности које је уобличују.
Насупрот томе, према модернистичкој теорији, национални идентитети
настају обликовањем колективне свијести уз пресудну помоћ образовног
система, штампе, административне стандардизације новоговора и
политичке мобилизације.

Значи, нову нацију може да синтетизује елита која контролише средства
колективне идентификације (образовање, медији), уз помоћ
наднационалних структура (какве су, на примјер, евроинтеграције).
Другим ријечима, модернистичке (синтетичке) нације стварају
(псеудо)националистичке елите, обликујући свијест о припадности новој
политичкој заједници и новоформираној државној заједници. Да би свом
новом синтетичком идентитету прибавили недостајући историјски,
језички, културни, религијски и симболички садржај, спроводи се
инжењеринг – отимање језика и писма, затирање културе, прекрајање
традиције, брисање памћења, препрограмирање свијести, прогон
традиционалних религија, фалсификовање историје…

7

Значи, такве нације стварају владајуће политичке елите, неутемељеном
пропагандом и подстицањем свијести о припадности одређеној ужој
заједници и стварањем државе у којој таква заједница (етницитет) треба
да буде доминантна. Значи, синтетичка нација се ствара политичким
манипулативним методама, у релативно кратком року, прије свега,
кривотворењем прошлости. Џорџ Орвел, британски књижевник, написао
је:
„Најбољи начин да уништите један народ је да поричете и уништите
његово разумијевање сопствене историје.“

А њемачки филозоф, објективни идеалиста, Фридрих Шелинг (1775-
1854) је казао да “непоштене руке ништа лакше не могу изопачити него
историју“.

Глобалисти – мегакапиталисти подстичу стварање синтетичких нација
да би одређени народ изгубио повјерење у сопствену историју, вјеру,
традицију и културу. У циљу успостављања тзв. Новог свјетског поретка,
спроводи се демонтажа нација и држава, која подразумијева суштинске
промјене у националном идентитету, обезвређивање моралних
стандарда и октроисање нове религије (цркве) у циљу атеизације
грађана. И процеси европске регионализације помажу стварању ових
нација, јер стимулишу стварање малих држава на бази регионалне
посебности.

По Карлу Дојчу, социологу и политикологу, иначе чешком Јеврејину,
етничка заједница се може синтетизовати и, по политичким потребама,
створити на вјештачки начин. Лажном пропагандом о експлоатацији, па
чак и окупацији, те о кршењу појединачних и колективних људских права
и слобода, политичке елите, уз помоћ тзв. цивилног друштва и
„независних“ НВО, стварају климу за етничко синтетизовање –
инжењеринг.

Ентони Д.Смит, британски социолог, дефинисао је нацију као „духовни
принцип, произашао из дубоких историјских заплета“ и као „духовну
обитељ“. Он је творац тзв. „етно – симболизма“, у коме посебно
наглашава значај етнија – етничких заједница које могу постојати
вјековима и миленијумима (нпр. Јевреји) прије образовања нација. Ако
нема етнија, нација нема на основу чега да настане.
Кроз образовање (кривотворењем школских уџбеника), путем медија
и/или друштвених мрежа постепено се „прочишћава“ нови идентитет,
ствара нова колективна свијест која се преко нових симбола са којима се
појединац идентификује, повезује са реконструисаном (кривотвореном)
прошлошћу.

8

Тешко је успоставити нову нацију ако нема спољног непријатеља,
најчешће измишљеног, који подгријава негативне емоције. Другим
ријечима, у процесу синтетизовања нове нације важнији је наратив о
(наводној) угрожености сопственог, новоформираног идентитета него
историјске чињенице које тај идентитет објективно приказују.
Исход надметања двају конкурентских националних идентитета са истим
етничким коријеном зависи не од историјске истине, него од политичке
снаге која стоји иза њих. Зато је законито све веће удаљавање
стопроцентних Црногораца од својих предака Срба.

Академик Екмечић сматра да је етногенеза црногорске нације први пут
јавно формулисана у меморандуму (зеленашке) црногорске опозиције, у
Италији, упућеном Лиги народа, 1921.године. У њему се тврдило да су
Црногорци различита нација у односу на Србе, и по територији и по
језику.

Стварању црногорске нације је знатно допринијела и међуратна политика
КПЈ, која се дуго времена залагала за рушење Краљевине Југославије,
као „империјалне творевине“. На ИВ конгресу Партије, у Дрездену,
1928.године, учесници су позвали на отцјепљење „угњетених народа“,
самоопредјељење (чак и Албанаца и Мађара) и стварање независних
држава – Хрватске, Црне Горе („Партија ће најпотпуније помагати све
акције које воде ка образовању независне Црне Горе“), Македоније и
Словеније.

Ипак, као дан рађања црногорске нације, сматра се 1. мај 1945.године,
када је гласило КПЈ „Борба“, објавило чланак Милована Ђиласа, „О
црногорском питању“. У том тексту је, између осталог, написао:
„Црногорци су Срби и нема никаквог смисла… дозволити цијепање
српства…Црногорци, не само што су Срби, него су и најчистији Срби,
колијевка српства…Али, то је све било до данашњих дана.
Сада…постоји и црногорски народ и то је најправилније решење, јер се
црногорска нација (онако како је записано у марксистичком учењу)
родила сто година касније од српске.“?!

Ђилас се, послије мање од деценије, покајао због ових ставова: „Баш
сам ја…извршио неодржива теоретска образлагања црногорске нације.
Али, ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби.“ Умро је као
Србин, те сахрањен по православном обреду. Али, дубоке негативне
последице тог „учења“, остале су до данашњих дана.
Пошто је Црна Гора била историјска српска земља, црногорска нација и
црногорски језик су се могли утемељити само на антисрпству, односно на
негацији српства и кривотворењу историје.

9

Зато је креиран је и мит о древном, дукљанском, несрпском поријеклу
Црногораца, како би се учврстила нова колективна свијест. У истом
циљу, Српска православна црква (СПЦ) се третира као „страно тијело“ у
Црној Гори и као „Црква Србије“, а ђукановићевско – кривокапићевска
власт је покушавала да отме њене светиње – цркве и манастире.
Под маском борбе против „посрбљавања“ Црне Горе спроводи се
расрбљавање, односно асимилација Срба.
Централно мјесто дукљанске пропаганде је оцрњивање Срба и
фалсификовање историје, као што је, на примјер, лаж о „насилној
окупацији“ Црне Горе послије Првог свјетског рата.

И језик је једно од основних обиљежја нације. А различитост језика се
утврђује на основу међусобне (не)разумљивости. По социолингвистичким
критеријумима, сматра се да исти језик постоји, чак и ако се користи 30
одсто различитих ријечи..

Кинески језик је, на примјер, јединствен, иако има око 240 различитих
дијалеката. Од њих су око 110 међусобно неразумљиви. Саговорницима
који се служе пекиншким (мандаринским) дијалектом и хонгконшким
(кантонским, јужним дијалектом), потребан је преводилац.
Разликују се комуникативни и симболички (политички) језици који нијесу
посебни језици, у лингвистичком смислу, и носе име одређене државе
или одређене етничке заједнице. Тиме се, на симболичан начин жели
потврдити и оснажити сопствени национални идентитет ( у конкретном
случају, да се нагласе разлике у односу на српски идентитет).

Међународни општи правни акти не прописују право једног народа да, по
свом нахођењу, мијења име језика којим његови припадници говоре. Три
пута је неуспјешно покушано преименовање енглеског језика у амерички,
преко Врховног суда САД, а четири пута су пропали покушаји
преименовања њемачког језика у аустријски, на Уставном суду Аустрије!
Диоба српског језика само је пратила диобе српског народа. Одлукама
политичких елита – декретима власти, српски језички стандард је
преименован у симболичке језике: хрватски, бошњачки и црногорски. А
ријеч је о једном те истом језику – српском. У процесу преименовања
извршене су минималне измјене српског језичког стандарда (додавањем
нових слова, те већег броја локализама (турцизама и др.)).

По критеријумима лингвистике – науке о језику, црногорски језик, ни као
народни ни као књижевни језик, није различит од српског језика.
Амерички социолингвиста и слависта, Кенет Нејлор (Кеннетх Е. Наyлор,
1937-1992) је, у својој књизи „Социолингвистички проблеми међу Јужним

10

Словенима“, написао да је разлика између српског и хрватског језика
мања него између језика бијелаца и црнаца у Њујорку!

х х х

Умјесто учешћа у Влади, неопходно је политичко- изборно обједињавање
државотворног народа и језичке већине – Срба и српскојезичких
Црногораца, ради одбране вјековне историјске српске државе Црне Горе
и враћања вјековној заштитници – Русији. Такво обједињавање
подразумијева српске и просрпске странке, удружења и угледнике.
То би, за сада, био опозициони политички субјекат (под руским
покровитељством) (партија, покрет, савез…), који би објединио бирачко
тијело и био све утицајнији фактор на црногорској политичкој сцени и
непоколебљиво истрајавао на остваривању кључних опредјељења од
виталног националног значаја и пресудно важних за опстанак државе
Црне Горе.

Другим ријечима, неопходно је остварити политичко – бирачко јединство
формирањем политичког субјекта који би, искреним заступањем
интереса Срба и Црногораца који говоре српским језиком у Црној Гори,
као и свесрпских интереса, имао неподијељену подршку српског и
просрпског гласачког тијела.

Новоформирани политички субјекат наступио би јединствено на
изборима, јер је реална процјена да се, због наступања у више изборних
колона и значајне апстиненције бирача на претходним парламентарним
изборима, изгубило и расуло и до 10 одсто гласова!
Лидери српских и просрпских партија дужни су да доприносе
демократском, економском и социјалном напретку, те истинској
независности наше отаџбине Црне Горе која би се темељила на
историјској српској Црној Гори светородне владарске куће Петровића!
Овоме за право дају и резултати пописа из 2023.године. Према јавно
објављеним подацима, у Црној Гори има 623.633 становника. Од тога су
Срби 32,93 одсто, а Црногорци 41,12 одсто. Српским језиком говори
43,18 одсто грађана, а 34,52 одсто црногорским језиком. Међутим,
реалнији подаци се добијају ако се број Срба, Црногораца и
српскојезичког становништва самјери са бројем држављана Црне Горе –
565.804. Резултат је да српским језиком (Срби, Срби – Црногорци и
Црногорци – Срби) говори 47,93 одсто грађана. Као Срби (рачунајући и
Србе – Црногорце, односно Црногорце – Србе) су се изјаснили 36,3 одсто
пописаних, а као Црногорци 45,3 одсто.

Политички представници Срба и српскојезичких Црногораца дужни су да
исказују јавно јасно противљење постојећој ситуацији у Црној Гори и да,

11

на миран и демократски начин, изражавају своју националну и грађанску
самосвијест. Синекуре (намјештења, ухљебљења на државним
функцијама) не смију бити важније од часног заступања српских и
истинских државних интереса Црне Горе.

Зато је текуће владајуће коалиционо партнерство НСД-а и СНП-а издаја
српских, а тиме и црногорских, виталних националних интереса.
Учешћем у садашњој парламентарној већини, те партије (као политички
декор) дају легитимитет (подршку, оправдање) антисрпској, антируској и
еуронатовској политици Спајићеве 44. Владе.

Срби у Црној Гори и српскојезички Црногорци су дио „Српског свијета“,
као система вриједности (светосавље, видовдански (косовски) завјет,
русољубље…) који подразумијева духовно, културно и језичко јединство
свих Срба, те мирољубиво, демократско и цивилизовано јачање
заједништва и степена интегративности свеукупног српског етно-
културног, језичког и државног простора. Стварање свог, националног
свијета, превасходно као система вриједности и њихове заштите и
унапређења, примјерена је и другим народима и универзална је појава.
Неопходан је и повратак Црне Горе вјековној заштитници – Русији. То је
једина гаранција очувања њеног државног суверенитета и територијалног
интегритета. Српство, православље и покровитељство Русије су
суштинске карактеристике црногорства. Без српских и православних
темеља и опредјељења за Русију не може бити ни црногорства, ни
Црногораца, ни Црне Горе!

Више пута сам истицао да су српство, православље и добри односи са
Русијом природна станишта црногорства и главни фактори очувања
српско – црногорског идентитета и територијалне цјелокупности Црне
Горе. Руске инвестиције, приход од боравка руских туриста у Црној Гори
и руска безбједносна заштита довољни су за опстанак и економски
просперитет државе Црне Горе.

Једностраним прекидом вјековних историјских веза и вишестољетног
пријатељства Црне Горе са Русијом, као и неуставним приступањем
Црне Горе НАТО пакту, црногорске власти више немају ефикасан
механизам супротстављања ни великодржавним исламским, албанским и
хрватским претензијама.

Ако су Црна Гора и Србија, уз помоћ и покровитељство царске Русије,
опстале, иако острва у отоманском мору, онда много лакше могу опстати
данас када Русија постаје кључна планетарна сила, те када глобална
моћ САД незадрживо пада, а ЕУ се распада!
х х х

12

Шта треба чинити?
Неопходно је да претходно описани новоформирани политички субјекат
усвоји свеобухватни национални програм као стратешки докуменат
заштите националног, вјерског, културног и језичког идентитета Срба у
Црној Гори, те да се доследно залаже за његово спровођење
Тај програм требало би да захтијева:

1.Формирање посебних српских образовних, културних, просветних и
медијских установа и за обезбјеђење аутентичне и сразмјерне
заступљености Срба, у складу са принципом афирмативне акције.
Право образовања (школовања) на матерњем језику као људском право
прописано је међународним општим актима. То подразумијева
постојање српских школа или посебних српских одјељења у школама са
уџбеницима на српском језику из области друштвених наука (посебно
историје и географије), у свим степенима образовања. Обука српског
наставног особља треба да се изводи на терет државе.
То би омогућило да српски ученици и студенти у Црној Гори српски језик,
историју, географију… уче из јединствених свесрпских уџбеника на
ијекавском наречју. Заједнички уџбеници треба да афирмишу, како
универзалне неспорне вриједности, тако и суштинске вриједности српског
бића.

Горе наведено је зајемчено чланом 79 Устава Црне Горе који, између
осталог, гласи:

„Припадницима мањинских народа и другим мањинским националним
заједницама јемче се права и слободе која могу користити појединачно и
у заједници са другима:
…4) на школовање на свом језику и писму у државним установама и да
наставни програми обухватају и историју и културу…
9) на аутентичну заступљеност у Скупштини Црне Горе и скупштинама
јединица локалне самоуправе у којима чине значајан дио становништва,
сходно принципу афирмативне акције;
10) на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне
власти и локалне самоуправе.“
2. Уставно проглашавање Срба, као државотворног народа који је
створио државу Црну Гору и омогућио њено вјековно трајање и као
језичке већине, конститутивним народом.
3. Уставно одређење српског језика, пописно већинског, као службеног
језика у Црној Гори.

13

4. Усклађивање државних симбола (грба, заставе и химне) са
   обиљежјима историјске Црне Горе (грб и заставу треба ускладити са
   решењима из првог црногорског Устава из 1905.године).
5. Опозивање одлуке о признању лажне државе Република е Косовéс.
6. Престанак чланства Црне Горе у НАТО пакту, коме је неуставно
   приступила 2017.године, као и одустанак од чланства Црне Горе у
   Европској унији (ЕУ).
   ЕУ је тоталитарна, марионетска, есктремно антируска и антисрпска,
   висококоруптивна надржавна организација са нацистичким
   (фашистичким) коријенима и у идеолошком и у персоналном смислу.
   Историја на Западу, што значи и у ЕУ = НАТО, више није оно што се
   догодило, већ оно што „првосвештеници“ глобализма манипулацијом
   чињеницама наметну. „Европска историјска свијест“ ствара се
   „друштвеним инжењерингом“, односно кривотворењем, уопштавањем и
   стандардизацијом националних историја ради промовисања тзв.
   „заједничких европских вриједности“ и стварања „транснационалних
   Европљана“. Њихова „универзална историја“, односно „интерпретативна
   историја“, или „изокренута историја“ подразумијева и изједначавање
   нацизма и комунизма и ревизију резултата Другог свјетског рата. Умањује
   се кључни допринос СССР-а (Русије) у побједи над нацистичком
   Њемачком и њеним сателитима. Величају се фашисти, а споменици
   руским ослободиоцима из Другог свјетског рата се руше.
   По својој суштинској природи, циљеви ЕУ су антиправославни,
   антируски, антисрпски и антицрногорски, јер подразумијевају
   нарушавање саборног, канонског и литургијског јединства православних
   цркава, разарање националних држава, дијељење српских и руских
   етничких и језичких простора, те негирање хришћанских,
   традиционалних, породичних и духовно културних вриједности свих оних
   који се супротстављају глобализацији. Дехристијанизација је и у ЕУ у
   пуном замаху. Циљеви Запада (а тиме и ЕУ) су и стварање униполарног
   тоталитарног друштва – планетарне наддржаве, те пожељно обликовање
   („вестернизација“) људске свијести. То, последично, значи и разарање
   националног и вјерског српско – црногорског идентитета, традиционалне
   (природне) породице и нашег моралног кода.
   ЛГБТ+ популација поносно парадира задњицама широм ЕУ. Пропагира
   се и намеће и државама кандидатима тзв. политички хомосексуализам
   који разара традиционални морал и природну породицу.
   Европске интеграције су пут ка дезинтеграцији Црне Горе, јер је ЕУ =
   НАТО главни спонзор исламског (великобошњачког), албанског и

14

хрватског интегрализма на Балкану који су реална пријетња њеној
територијалној цјеловитости..
Геостратешки циљ ЕУ = НАТО јесте да се „западни“ Балкан политички,
безбједносно (војно), економски, идејно и културно интегрише у њихову
неолибералну колонију.

У сатанистичкој и геноцидној агресији НАТО пакта (највеће планетарне
терористичке организације) на Савезну Републику Југославију (Србију и
Црну Гору) учествовало је 16 његових чланица (нијесу учестовале само
Грчка, Исланд и Луксембург). Од тога су 9 чланица биле истовремено и
чланице ЕУ (Њемачка, Француска, Италија, Холандија, Шпанија, Белгија,
Данска, Португалија, као В. Британија (Уједињено Краљевство), којој је
престало чланство у ЕУ, 2020.године. Значи, највеће и најутицајније
чланице ЕУ су, активно и немилосрдно, учестовале у агресији, Од укупно
27 чланица ЕУ, само четири нијесу чланице НАТО-а. ЕУ = НАТО је
окупирала око 12 одсто територије Србије.

Такође, 22 од 27 чланица ЕУ признале су лажну државу Република е
Косовëс (РК). Власти тих земаља постојано наглашавају да су одлуке о
признању трајне и непромјенљиве. САД, В. Британија, Њемачка и друге
највеће и најутицајније чланице ЕУ, не само да су признале независност
РК, него су и главни спонзори те лажне државе.

На територији Косова и Метохије се, до дана данашњег, из подршку ЕУ =
НАТО, спроводи етничко чишћење Срба, уз масовно кршење њихових
колективних и појединачних права. Срачунато се и некажњено, руше
културно – историјски споменици, богомоље и гробља као докази о
вишемиленијумском трајању нашег народа на том светом простору.
7. Опредјељење Црне Горе за савез са Русијом, односно за приступање
Црне Горе Организацији уговора о колективној безбједности и
Евроазијској унији.
8. Укидање санкција нашој вјековној савезници и заштитници Русији и
тумачење руске војне операције у Украјини као легитимне и легалне.
9. Стављање ван снаге свих законских и подзаконских, лажних и
историјски неутемељених, одредби о тзв. (насилној) окупацији Црне Горе
од стране Србије, 1918.године.
10. Стављање ван снаге Резолуције о „комуналном геноциду“ у
Сребреници, од 17.јуна 2021.године.
11. Измјене и допуне Закона о држављанству и закључивање уговора
или споразума између Црне Горе и Републике Србије о двојном
држављанству, којим актима би се омогућио пријем у црногорско
држављанство и оним грађанима који су прије 3.јуна 2006.године (прије

15

покраденог референдума о независности) имали црногорско
држављанство, и који су били уписани у списак црногорских држављана,
а нијесу имали пребивалиште у Црној Гори.

На исти правни начин, требало би легализовати фактичко стање и
омогућити пријем у црногорско држављанство и држављанима
Републике Србије, који имају дубоке и трајне статусноправне везе са
Црном Гором, али и животну потребу да нека своја егзистенцијална
животна питања решавају у Републици Србији.

Наведено би створило законску основу и за будуће двојне држављане.
Свеобухватним националним програмом треба прихватити Декларацију
Свесрпског сабора српског народа, Републике Србије, Републике Српске
и Српске православне Цркве, о заштити националних и политичких права
и заједничкој будућности српског народа, од 8.јуна 2024.године.
Како је важећи црногорски Устав, у постојећим политичко-
парламентарним околностима непромјенљив, да би се претходно
наведено под тачкама 2., 3. и 4. остварило, неопходно је да се
политичким јединством створе услови да се српскојезичка државотворна
већина изборно претвори у парламентарну већину која би, као
уставотворна скупштина, донијела нови устав, путем тзв. уставног
дисконтинуитета (прекида). Уосталом, на такав начин је донесен и
важећи Устав из 2007.године, а не у складу са одредбама Устава из
1992.године.

Други начин остваривања је да новоформирани јединствени српски
политички субјекат, путем изборне воље грађана, постане кључни
коалициони фактор без кога не би било могуће формирање црногорске
владе.

Уколико се, у најкраћем могућем року, не приступи реализацији свега
предложеног, Срби ће бити све више изложени перфидној асимилацији, или ће бити принуђени да се исељавају из Црне Горе.

Описана реална спољнополитичка угроженост, кривотворена прошлост и њој прилагођена садашњост су непремостиве препреке да Црна Гора опстане и буде демократска, социјално праведна и економски развијена
држава.

С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Свету Русију!

Милан Гајовић, Подгорица

(Србин инфо)