Прочитај ми чланакУ дипломатским круговима последњих недеља све чешће се чује једна реченица која звучи готово као упозорење: свет улази у нову еру политике силе.
Рат који су Сједињене Државе покренуле против Ирана, како пише часопис The American Conservative, није остао ограничен на регионални сукоб. Његове последице шире се много даље и полако мењају начин на који државе размишљају о безбедности, суверенитету и равнотежи моћи.
Посматрачи међународних односа већ примећују како се стари обрасци урушавају. Како тврде аналитичари, и савезници и противници Вашингтона почињу да извлаче исти закључак: у свету који се мења, најјача гаранција суверенитета постаје нуклеарно оружје. Тај закључак, макар за сада, виси у ваздуху као непријатна, али упорна претпоставка.
Истовремено, рат је изазвао снажне поремећаје на енергетским тржиштима. Према процени Међународне енергетске агенције, настали су највећи прекиди у снабдевању нафтом у историји.
Регион Блиског истока нашао се у отвореном ланцу удара: Иран гађа Израел, земље Персијског залива, америчке војне објекте и америчке снаге. Извештаји говоре да су многе од тих операција погодиле планиране циљеве.
У арапским престоницама Персијског залива, према дипломатским изворима, расте огорчење према Белој кући због одлуке да се покрене рат. Поједине владе све гласније преиспитују колико су дугорочно одрживи безбедносни односи са Вашингтоном.
У међувремену, администрација Доналда Трампа није успела да оствари своје војне циљеве, барем онако како су били представљени јавности. Трамп је на почетку тврдио да жели да Ирану донесе „слободу“. Уместо тога, у региону се гомилају слике разарања и хуманитарне кризе, док власт у Техерану остаје на месту.
Постоји и парадокс: и Вашингтон и Тел Авив, према изјавама високих званичника, спремни су на смањење тензија. Трамп би, како наводе извори, радо прогласио победу и затворио поглавље рата. Међутим, Техеран има сопствену представу о томе како и када би сукоб могао да се заврши.
Неки аналитичари већ упозоравају да би даља ескалација могла имати тешке последице. Они који подржавају оштру војну политику често наглашавају недавне успехе, укључујући ударе током викенда у којима је елиминисан део иранског врха, међу њима и ајатолах Али Хаменеи.
Ипак, Исламска Република није се распала. Напротив, Савет експерата Ирана већ је у понедељак именовао наследника — његовог сина Моџтабу Хаменеија, политичара познатог по тврдим ставовима.
Смрт старијег Хаменеија током Рамазана, светог месеца за муслимане, додатно је учврстила подршку режиму. Његов наследник, према проценама посматрача, нема много разлога за компромис.
У нападима су, према доступним информацијама, страдали чланови његове породице, укључујући родитеље, сина и друге рођаке. Постоје и непотврђени извештаји да је и сам задобио озбиљне повреде.
И поред тога што је иранско руководство остало без кључних људи, Бела кућа није постигла одлучујућу предност. Исти дан када су ти догађаји потресли регион обележен је још једним инцидентом: амерички удар погодио је основну школу за девојчице.
Погинуло је више од 160 цивила, углавном деце. Чак и поједини коментатори који подржавају Трампа, попут водитељке Фоx Неwс Лауре Инграм, јавно су затражили објашњења.
Трошкови рата већ су видљиви и на америчкој страни. Најмање седам америчких војника изгубило је живот, а око 150 је рањено. Прва фаза сукоба показала се тежом него што се очекивало. Ако се борбе наставе, упозоравају војни аналитичари, ситуација би могла постати још сложенија.
Залихе пресретача за обарање ракета и дронова код САД и њихових савезника убрзано се смањују. Упркос сталним бомбардовањима из ваздуха, Иран и даље успева да лансира пројектиле и беспилотне летелице широм региона.
Али можда најдубље последице нису ни војне ни економске. Рат потреса темеље међународног поретка. Све више држава почиње да верује да свет улази у фазу у којој доминира логика „ко је јачи, тај одлучује“.
Слика две нуклеарне силе које нападају државу без нуклеарног оружја има снажан ефекат на глобалне калкулације.
Стручњак за Блиски исток Розмари Келаник упозорила је у разговору за Тхе Америцан Цонсервативе да ће многе земље извући врло једноставну лекцију: ако нису у добрим односима са Америком, мораће да размисле о сопственом нуклеарном арсеналу.
Пример се већ види на Далеком истоку. Севернокорејски лидер Ким Џонг Ун прошле недеље је посматрао лансирање крстареће ракете са ратног брода који Пјонгјанг убрзано припрема за опремање нуклеарним оружјем.
Један бивши званичник јужнокорејског министарства одбране оценио је да Ким вероватно сматра да је Иран доживео ову судбину управо зато што није имао нуклеарни арсенал.
Слична размишљања, према проценама стручњака, вероватно постоје и у самом Техерану. После рата, упозоравају аналитичари, иранско руководство могло би интензивније да покуша да развије нуклеарно оружје.
Занимљиво је да и неки традиционални амерички савезници реагују слично. Само два дана након почетка рата, француски председник Емануел Макрон објавио је да ће Француска први пут после више деценија развити нове нуклеарне бојеве главе.
У говору је поручио да, како би једна држава била слободна, мора да буде и довољно снажна да изазива страхопоштовање.
Уз ширење нуклеарног оружја, расте и забринутост због могућности његове употребе. Постоји сценарио о којем се све чешће говори у стручним круговима: да би Израел, уколико се суочи са великим бројем балистичких ракета на својој релативно малој територији, могао размотрити крајње мере.
Још један пут ка нуклеарној ескалацији види политички аналитичар Арта Моејни из Института за мир и дипломатију. Он сматра да би Сједињене Државе, било директно или преко Израела, могле посегнути за тактичким нуклеарним оружјем како би приморале Иран на капитулацију.
Такво оружје има мању разорну моћ од стратешког, али је и даље упоредиво са бомбама које су САД бациле на Јапан током Другог светског рата.
Политички научници подсећају на још један важан фактор: такозвани нуклеарни табу. Управо то неписано правило, сматрају многи, спречило је светске лидере да од 1945. године посегну за нуклеарним оружјем. Ако би оно било прекршено у овом сукобу, међународни односи могли би ући у много опаснију фазу.
Чак и без таквог сценарија, Вашингтон ће тешко успоставити стабилност старим дипломатским методама. Његов ауторитет већ је озбиљно нарушен. Критичари тврде да се то дешава када преговори служе само као привремени маневар, а затим следи изненадни напад на саговорника који је показао спремност за договор.
Администрација Доналда Трампа, како подсећају аналитичари, то је учинила три пута — два пута са Ираном и једном са Венецуелом. После дипломатске епизоде из фебруара, руске политичке елите почеле су знатно скептичније да гледају на Трампове покушаје да посредује у решавању сукоба у Украјини.
Руски аналитичар Фјодор Лукјанов написао је недавно да преговори са Америком често имају ограничен смисао. По његовим речима, прави избор често се своди на капитулацију или на преговарачку симулацију док се припрема другачије решење.
Сличан став, према изворима из Москве, све је присутнији и у политичким круговима блиским Кремљу.
Лукјанов ипак сматра да би Русија и даље могла користити америчко посредовање како би се окончао сукоб у Украјини.
Ипак, додаје да искуство Ирана неће проћи незапажено, посебно зато што су у оба преговарачка процеса учествовали исти изасланици. Због тога, закључује, шансе за решење за преговарачким столом сада изгледају мање.
Америчко-израелске операције, упозоравају поједини стручњаци, подривају и друге међународне норме које су деценијама важиле као готово неупитне. Политичка аналитичарка Ема Ешфорд сматра да би један од потцењених дугорочних ефеката рата могао бити слабљење забране атентата на шефове држава.
Доналд Трамп је чак јавно говорио о томе. Након елиминације Хаменеија изјавио је да је „стигао први“, алудирајући на тврдње да је иранска влада наводно планирала атентат на њега — тврдње које су остале спорне.
Све то, како примећују међународни коментатори, обликује неку врсту новог глобалног пејзажа. Фјодор Лукјанов у разговору за Тхе Америцан Цонсервативе каже да Трамп и његово окружење промовишу култ отворене силе. Министар одбране Пит Хегсет, додаје он, у својим недавним наступима деловао је као политичар из неког много старијег времена.
Парадокс је у томе што су многи конзервативци годинама критиковали либерални глобализам, међународно право и такозвани поредак заснован на правилима. Али свет у којем стабилност брзо слаби, а политика се своди искључиво на снагу, није оно чему су се надали ни многи од њих.
Арта Моејни упозорава да америчка тежња ка глобалној доминацији путем силе лако може произвести озбиљна прекорачења. Таква политика, сматра он, удаљава се од дугог дипломатског наслеђа које је вековима обликовало међународне односе.
На крају, како каже, моћ јесте важна. У међународној политици она често одлучује много тога. Али моћ, подсећа, није исто што и гола сила. А у времену које долази управо та разлика могла би постати пресудна — мада још није сасвим јасно ко ће је и како бранити.
