Подешавања / Settings

Слуђени народ данима су засипали катастрофичним упозорењима: те наранџасти аларм, те црвени. Потопиће нас небо ко пацове, однеће нас бујице, држте се чврсто за Вођу и Његове, другог вам спаса нема.

Лепо нам је онај Немац недавно усред Београда скресао: заборавите на неутралност у Украјини ако хоћете у Европу, а видим да сте задрли ко овнови на солило.

Да случајно нисам набасао на једном сатиричном сајту на српски закон из иљаду осамсто и неке године ни сањао не бих шта је некад значила реч мангуп!

Пита верни читалац из Немачке: Брате Србине, има ли овај Ципрас брата, да га доведемо да води државу? Нема, брате Србине, одговорих. Какве смо к..е среће, биће да је у мајке јединац.

И у праву је, свака му је ка у Његоша. Јер, није држава ту да помаже гологузију, има кога Господар да окачи на буџетску сису – Ер Србију, Фијат, ускоро и Есмарк… То је, братац, улагање у будућност, кога заболе за наивце који су веровали банкама. Ко им је крив што су поверовали у оно – само лези и рашири ноге, нећу ти ништа.

Упутио се Велики вођа на свету српску земљу, а све уз благослов Великог касапина, да и доле, јужно од Ибра донесе светлост којом годинама обасјава пресрећни народ од Хоргоша до Медвеђе.

Никад, браћо, Божић неће бити онај прави у Београду, Франкфурту, Сиднеју, Њујорку… Није то то док не искочиш из хладног кревета, ускочиш у ледене панталоне и кошуљу, па претрчиш у топлу собу где спавају баба и ђед.

Кажу, јавите се на мејл тај и тај и ми ћемо вам дати ганц нову танџару. Унапред се извињавамо ако сте били те курате среће, а обашка нам је жао уколико „Вам се десила нека непријатност…“

У једној од многих српских школа које носе име по славном војводи Живојину Мишићу, родитеља ђака првачића умало нису ударили шлог и инфаркт истовремено: стигавши са закашњењем на приредбу поводом Дана школе, угледао је ђачиће како певају „Ој свијетла мајска зоро“ уз кореографију употпуњену актуелном црногорском заставом.

А, како је настала кованица Курформер? Од имена две београдске новине (хм, новине…), од којих је једна нападала Тому, а друга га, као, бранила. Па је из те безазлене свађице, као када се ретардирана деца гађају усраним пеленама, почела да се излива читава канализација.

Мајку му, да није нас гологузана из Србије, на кога би се руски цар Владимир Велики мало-мало позивао?

Сума сишавши чегевариста, који, уместо империјалиста тамани раднике и пензионере који су му грешни допали у шаке, открио је Србима и целом свету дуго ковани паклени план Хага и Шешеља: војвода је пуштен да сруши Србију!

Српски премијер мало-мало па се пресамити. Некад од силне бриге за народ, а поготово за фамилију, а дешава се – и од смеха. Као кад му у посету дође Курц, чије се име у Срба по падежима баш незгодно мења, па наш премијер изјави: Када разговарам са Курцом, не могу да сакријем осмех.

А колико тек њих не доспе пред камере и на новинске ступце? Ко све умире далеко од очију јавности, тихо, као згажен пас, или онај бескућник са рањавим ногама што су га „суграђани“ у центру Београда прескакали опруженог на степеницама све док није скончао?

Нико из историје ништа не учи, нико се не сећа како су дахије на крају отпливале низ мутно Дунаво… Оне старе стварно, ове данашње више фигуративно, а по њих страшније него да је стварно: узми им канцеларију и ротацију, сами ће у Дунав.

Премијера у Берлину нико од српских новинара није питао (можда и јесте, али одговор нигде не чусмо) како то да планира да пругом споји Београд и Приштину док му та иста Приштина убија жандарме?

Тој гамади све иде на руку: капитулантска власт, уштројен народ, дијаболично настројени медији, лудаци сваке врсте, од врха до дна. Просто да се човек грешан запита: да ли смо већ у паклу, или нам фали само корак?

Да су Карађорђе, Милош и екипа дизали устанке како не би морали да плаћају тадашњи пе-де-ве Турцима и да им је српска слобода била задња рупа на свирали?

Мој шашави народе, не залуђуј се, убица Тијане Јурић живеће довољно дуго да изађе из затвора. Укратко – живеће, мада је детету од 15 година то право крвнички одузео.

Глас за Рамуша, Куртија и Љимаја, да, да, баш оног Љимаја коме очајнички покушавају да нађу доказе да је у Клечки клао, па спаљивао несрећнике нашег рода, покушавају, али мртва уста не говоре, а жива ћуте, да не би била мртва.