Велики рат. Почетак. Кренуо Шваба што говори твојим језиком да покори Србију, пали и жари, стреља и коље. А онда се сети будући војвода Мишић да изнуреног српског војника повуче десетине километара, напоји га врућом ракијом, окрепи топлом храном, ојача патриотском речју и поново поведе у прву савезничку победу те 1914. године.

А онда, негде у беспућима Цера, сева митраљез опкољених Шваба, одсечених од Дрине, нема стрине да покаже пута, Срби вичу:

– Предајте се!

А Швабе гневно одговарају:

– СРБИН СЕ НИКАД НЕ ПРЕДАЈЕ!

Да ли је ова трагична анегдота са Цера инспирисала г. премијера да из незваничних, али зато непоузданих обавештајних извора извуче податак како Срби, драга моја браћо, не ратују само на страни Руса, већ, гле, и за Украјинце.

За паре, дабоме.

Премијер очајнички покушава да нам докаже да све оне што су прискочили руској браћи у помоћ води проклета пара и да проклетници немају друге идеје водиље. А на тај миг с места врховног вође спремно скочише медијски и остали штурмфирери, вадећи из забити испраног мозга приче о хиљадама долара које српски пси рата инкасирају глумећи патриоте.

О АУТОРУ

Милан Јовановић има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре у вези Србије и српског народа.

Ти јуришници из новина и са телевизија се деле на две групе: на медијске псе пропагадног рата, чије се мишљење формира у складу са висином новчане надокнаде, и на још безнадежније случајеве чији су корени дубоко у темељима такозване друге Србије.

Грешна ми душа, али су наше данашње вође ипак нешто научиле из славних победа са Цера и Колубаре: прво иде артиљеријска припрема, онда урагански плотуни, а на крају – на нож. Од такве стратегије, уз фанатичне плаћенике, одбране нема, а обично гине истина.

Г. премијер такође рече, стиснут у менгеле Запада: Вратите се, није то наш рат!

Нити ће Србија икад више ратовати. Уколико ово није наш рат, хоћемо ли онда ретроактивно да све негдашње ратове гурнемо у фасцикле и на највише полице архива? Да закључимо да смо на Косову гинули е да би великаши што на комате раздробише царство, све на челу са Лазаром, наставили да гњече сиротињу рају?

Да су Карађорђе, Милош и екипа дизали устанке како не би морали да плаћају тадашњи пе-де-ве Турцима и да им је српска слобода била задња рупа на свирали?

Да смо у Великом рату гинули не би ли се Пашић и компанија још више богатили и на костима изгинулих ратника сазидали своје тајкунске империје?

Коначно, чему онда и 27. март, и четници и партизани, чему 100 за једног кад смо потом утерани у државу са крвним непријатељима?

У праву је г. премијер: ово у Украјини није наш рат, као што, испоставило се, наш рат није био ни ’99. Чему херојство на Кошарама кад је стратег одбране границе од НАТО и арнаутских хорди доспео на тапет српског тужиоца за ратне злочине, и то по фамозној командној одговорности.

У најбољим традицијама Хашког трибунала.

Г. премијеру, Ваше је право да ниједан наш рат не буде и Ваш, поготово што и не личите превише на човека спремног да гине за отаџбину. Али, немојте да, уплашени оним „шта ће свет да каже“ (као некад кад млада бушна уђе у прву брачну ноћ) све оне који данас крваре у Луганску и Доњецку зовете плаћеницима.

Они тамо бране и наш образ, на који смо давних дана заборавили, па више не знамо шта је победа, а шта пораз, шта срамота, а шта част.

А да ли ћемо икад више ратовати? Па то не зависи ни од Вас, ни од нас, као што никад није ни зависило.

То само Бог зна, Ви не.

(vesti-online)

Ознаке: Александар Вучић, Милан Јовановић, срби у украјини, српски добровољци, српски патриотизам