Прочитај ми чланак
Беше то негде уочи оног чувеног 9. марта када је Вук клатарао ногама са терасе београдског Народног позоришта, а народ гутао сузавац и туширао се воденим топовима.
Отац, Бог да му душу прости, грми и прети: Изађеш ли на улицу, враћај се одма’ за Чачак! Оћеш бупце милиција да ти одбије!
Флаша ракије умотана у новине, кило кајмака, комад сланине, три-четири кришке сира и заверенички глас ујака, Бог да му душу прости:
– Ајд са срећом… И да ОБАЛИТЕ ове комунисте…!
Ко ли ме је тад више волео: отац, кога је језа подилазила на помисао да се нађем наспрам Слобиних кордона? Или ујак, коме је та замишљена слобода, коју је сањао од ’45, била довољна да ме благослови, уздајући се у Божју милост и неку имагинарну, небеску правду?
О АУТОРУ
Милан Јовановић има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре у вези Србије и српског народа.
Сваки човек има свој пут, па тако и сваки народ. Једино питање је да ли ће зубе показати на време, или кад доћера цара до дувара и кад сто паметних више не може да исправи катаклизму у режији једне/две/три… будале.
Ето, на пример, у Београду је тренутно у току гестаповска наредба коју ће спроводити такозвана комунална полиција, паравојна формација коју је успоставио рахметли Ђилас, а цементирао лажни градоначелник Синиша Мали. Не могавши се изборити са Турцима, што харач убирају на градском превозу, заборавише предизборна обећања, пригрлише пљачкаше као род рођени, наоружаше градске сејмене и кренуше да лове сиротињу.
Неко паметно рече: свака власт се оголи на „ситним“ стварима, као што је градски превоз. Кад пустиш кера на дете које ти убере трешњу, идеш на робију. Кад нахушкаш керове у униформама на сопствени народ који би од тачке А до тачке Б да не иде пешке по скапси и кијамету – онда си бранилац буџета и поретка.
Нико из историје ништа не учи, нико се не сећа како су дахије на крају отпливале низ мутно Дунаво… Оне старе стварно, ове данашње више фигуративно, а по њих страшније него да је стварно: узми им канцеларију и ротацију, сами ће у Дунав.
Свакаквих сам се лудака и лопова нагледао, али ови…
Премијер је, ваљда вођен грижом савести што се није огласио ни телеграмом саучешћа поводом смрти жандарма Стевана Синђелића, запретио да ће сваки следећи Шиптар који неког жандарма убије најебати ко жути.
Успут је, усред пустаре код Мердара, узео муштулук од једног Стевановог колеге да је постао тата, великодушно му наредио да скине униформу и трк у породилиште. Још један потез Меког Срца, српског поглавице, од кога се преврће желудац, а крв кипи.
У Београд је стигао и Жерар Депардје, Обеликс без Астерикса, за кога смо, гледајући га на великом екрану, мислили да је највећи човек на свету. Кад оно – премијер може да му једе бурек са главе! Гледа га, такорећи, са висине. Ни мање земље, ни већег премијера. Као мали упао у Шешељев чаробни напитак, раскрупњао се, надрастао и Учитеља.
Стари друид у Хагу смишља нову чаробну формулу, а Ученик се држи оне старе, проверене: вежи кљусе где ти газде кажу и Бог да те види. Повремено убиј ближњег свог, научи мало немачког, ако стигнеш – и руског и кинеског. Блесаво звучи, али глава више не боли, плус што не може да шкоди, никако.
Несрећног Слобу је Запад трошио годинама, Тадић се јуначки батргао нешто краће, а грандиозни гарант стабилности региона и човек који је, кобајаги, отео примат Хрватима у срцу Рајха, топи се некако као Снешко Белић у пролеће.
Остаће само олупана шерпа и мршава шаргарепа.
И гестаповци у градском превозу, као континуитет сваке одрођене српске власти.
Недићу, врати се, све ти је опроштено…
