Подешавања / Settings

Има виц кад два Херцеговца дођу да региструју фирму под називом Шесто чуло. – О, браво! – похвали их службеница. – Овде углавном долазе људи са глупим и неоригиналним називима. Ваша имена? – Јозо Шесто и Анте Чуло. Такву оригиналност, отприлике, показује и српски премијер дижући споменике и делећи улице шаком и капом. Прво је […]

Скромни човек Зоран Тутуновић са широким осмехом ушао је у дописништво „Вести“ у Београду, носећи у рукама своју малу Милицу, која се из руске Калуге вратила са сунцем у, страховало се, заувек угашеним окицама. Чудо, чудо! И храброст руских лекара који су се ухватили у коштац са урођеном катарактом од које су побегли најеминентнији београдски […]

Не би то за мене била нека нова, нити неочекивана вест, да међу том студентаријом није био мој син, који се доскора клео да му и српска депонија лепше мирише од немачке ботаничке баште. И говорио да су му овде другови, стари крај, да туђе сунце никад и никога није грејало као сунце родног неба. […]

Код београдског хиподрома, у аутомеханичарском кварту, скврчио се бифе бајкерског клуба. Ракија и пиво, и кожне јакне. И стари мајстор из комшилука. – Aјде, узмите. Кога није срамота – смеје се стари брка и ставља на пулт тањир ‘ладне прасетине и векну врућег хлеба. – Ја нећу, брани ми вера… – рече један. – Кол’ко […]

Вођа је покушавао да личи на Зинедина Зидана, али му никако није успевало, све му је загорчало то проклето зауставно време и фото-финиш у коме је омражени противник успео да се провуче кроз иглене уши, како Он воли да каже, у скупштински ресторан са јефтином клопом. Провуче се банда, мајку му, поможе им, бар тако […]

Историјски процес проф. др Војислава Шешеља пред Хашким трибуналом пратила је цела Србија. Милион и по пунолетних грађана, захтевало је својим личним потписом, потписујући петицију у организацији Српске радикалне странке, да државна телевизија РТС преноси директно суђење.

Пресуда је изненадила, шокирала и огорчила само традиционалне легалисте Хрвате и неке српске медије, финансиране парама споља. Што би реко војвода, бар да ми дадоше неку годину, реда ради, да се не секира спољни и унутрашњи непријатељ.

Принца Чарлса на аеродрому сачекују дечица са хлебом и сољу, а на глави почаствованог малишана – шеширић?! Стиди ли се ова власт шајкаче под којим су наши преци гинули барабар са Чарлсовим? Зар под том капом нису јуришали јунаци са грудима окићеним ордењем, који су задивили свет беспримерним жртвовањем?

Од тренутка када је Дачић скрушено, на ванредном обраћању новинарима, саопштио да су Слађану Станковић и Јовицу Степића, отете још у новембру прошле године, разнеле америчке бомбе у Либији, кренула је игранка без престанка са лудим и збуњеним у главним улогама.

Е, па било је лако, подгузњаци мали, кад је против вашег вође устајао понеки јуродивац кратких живаца, па сте онда грували тешком артиљеријом све док му не затрете и помисао да се спрда са највећим сином нашег народа.

Како им је божанско биће издало команду – на изборе! – тако су потпуно подивљали, ломећи ноге ко ће пре, брже, боље и бруталније да се обруши на све што иоле мисли главом и не верује у баљезгарије које просто пљуште по главама сиротих људи.

Не знам зашто су се неки медији нашли погођени вишедневним шоу-програмом Дмитрија Рогозина, који је представљао комбинацију кобајаги озбиљних разговора са домаћинима и опште спрдње са већ поменутим.

Српски народ постаће члан велике европске породице. Србија више неће бити монета за поткусуривање рачуна између великих сила. Нестаће страха од нових ратова, а народ ће се посветити подизању свог и општег благостања, уз подршку уједињене Европе.

Њихов смртни страх је да ће само немоћно гледати док им се попишавате на каријеру, зато би да вас згазе, а неке ће и згазити, све док не заврше на ђубришту историје.

У Центру Сава смењивали су се смешни и горки кадрови грчевите борбе за живот детета кога је држава отписала. Испред Краун плазе дежурала су кола Хитне помоћи ако неком белосветском прдоњи случајно позли од преждеравања, или кокаина.

Ето нас опет у Брозовом времену: опозиције ни у траговима, затрла се што сама, што уз помоћ опште медијске халабуке, па се све свело на наду у мангупе у њиховим редовима.

Скоро сам заборавио Роберта и Aдријана из Загреба, лудог Ћустовића из Мостара, Брдарића из Сарајева… Aли, ни са једним од њих нисам делио последњу цигару, нити зверао у црвене прозоре куплераја.

Ма колико далеко био од бурета барута, ипак ниси сигуран. Осим, наравно, у акционим холивудским лимунадама где су брзе ноге и тигров скок Бруса Вилиса довољни да избегне стравичну експлозију на само неколико десетина метара даље.

Врли премијер, скрушен и уједно драматичан како га је драги Бог дао, поручио нам је: Главу горе! Уз нас је стала и Папуа Нова Гвинеја! Ништа још није готово!

Некад смо славили кад у фудбалу победимо Немце, Шпанце, или Бразилце, а данас прангијамо кад у зауставном времену добијемо ове пећинаре у Елбасану. Свака част Толету, свака част Вучићу!