Подешавања / Settings

И напослетку, ваљало би се осврнути и на позив читавом Западу ког је упутио времешни, али још увек врло утицајни Збигњев Бжежински, сива еминенција америчке спољне политике, у коме је скренуо пажњу да НАТО пакт треба да се мобилише због претње коју је он наводно препознао у Русији и њеним лидеру, при чему је додао да Запад мора нешто да учини, а потом је изнео и сасвим прецизан предлог који је дословно гласио:

Да ли ће Грчка заиста моћи да се окрене Русији, највише зависи од тога какву ће сарадњу успоставити Москва са званичном Анкаром. Јер, нема сумње да ће у случају да Ципрас дефинитивно откаже послушност и окрене леђа Бриселу и Вашингтону, нахушкати Турску на Грке.

С обзиром да се у руралним подручјима Србије бележи депопулација становништва, а српска пољопривреда у многим крајевима опстаје само још захваљујући ентузијазму остарелих чича са накривљеним шајкачама, било би непроцењиво важно да се осмисле такве мере које би макар делимично помогле да се млади задрже на сеоским подручјима

Још пре две године је „Њујорк Тајмс“ констатовао на својим страницама да се много бивших америчких званичника вратило на Косово у жељи да учествују у пословима са угљем, телекомуникацијама, или да буду лобисти за уносне владине послове који се плаћају из буџета.

Судећи по нацрту резолуције која би ускоро требало да се нађе пред Спољнополитичким комитетом Европског парламента, Србији се сугерише да по угледу на остале Европљане уведе санкције Русији, уз изражено жаљење што то већ није урадила до сада.

Ако Европска унија покушава од српског премијера да направи „потрчка, послушника и марионету“, те ако Брисел плаћа „лажове који клевећу српску Владу“ и третира Србију као „врећу за ударање“, а то су све дословни изрази који су се могли чути у досадашњем току српско-европског вербалног сукоба, онда свако даље заклињање српских званичника на беспоговорну верност европским интеграцијама вероватно представља врхунски израз мазохизма који заслужује детаљну анализу.

Последње изјаве Алексиса Ципраса, скоро сигурног победника на предстојећим изборима у Грчкој, од којих су неке дате и током његове недавне посете Србији, подстакле су европске званичнике да оголе истину која гласи да после добровољног уласка у спиралу евроинтеграција не постоји могућност накнадне памети, јер како дословно рекоше из Брисела: „То је неопозиво“.

Таман када је парола о томе да „пут у Европску унију нема алтернативу“ изгубила сваки смисао услед појављивања алтернативе која на мапи заузима позамашан део земљине кугле, а зове се Евроазијски савез, једна друга парола је заузела њено место, а она гласи да „сваки нови корак на путу ка Европској унији закономерно доводи у Србију нове инвеститоре“. Али погледајмо ту хипнотичку фразу мало детаљније.

И каква год била даља судбина тог новорођенчета, коме углавном сви предвиђају брзо одрастање, за Србију појављивање Евроазијског савеза значи дефинитивно стављање тачке на онај вишегодишњи период у коме се говорило да европске интеграције немају алтернативу.

Као што можете поживети сто година само ако се одрекнете свих ствари због којих бисте хтели да живите сто година, тако изгледа и Србија може да уђе у Европску унију само ако одустане од свега што ју је тамо привлачило.

Брисел сузама не верује. Тако би се у неколико речи могла сажети најновија констатација Ивице Дачића о томе да у седишту европске бирократије често траже од Србије да се одлучи између Европске уније и Евроазијског савеза, и то упркос чињеници да се српски званичници готово свакодневно упињу у доказивању да је српски пут на западну страну света потпуно неупитан.

Слушајући медијске извештаје који се у последње време пласирају у виду наводног откривања праве истине о пристиглим донацијама у Србију, можда би понеко могао закључити да су руске донације тек халуцинација грађана које неко жели превести жедне преко воде. Међутим, само један пример је довољан да се докаже супротно, а ради се о поклону који ће остати видљив у Београду најмање онолико векова колико и легендарна Аја Софија у Цариграду или Храм Христа Спаситеља у Москви.

Досадашњи експерименти на мишевима који су показали изузетну штетност генетски модификованих организама по њихово здравље изгледа нису узети као довољан разлог да се претпостави сличан учинак и по здравље људи, па зато најава промене важећег српског закона ради усклађивања са захтевима који стижу из Европске уније

Ако се Лондон, као највећи град у ЕУ, може узети као пример процеса који се одвијају унутар њених граница, онда би се ти процеси могли описати као трагична депопулација староседелачких народа, и то углавном као последица ниског позиционирања наталитетског проблема у мору других проблема материјалне природе

„Једна памет је добра, а две су још боље“, тако гласи мисао Фјодора Достојевског која је ових дана нашла своју пуну примену у европским земљама из којих су до сада Србији стизале једино препоруке да се прикључи санкцијама усмереним против Русије, с обзиром да се и у њима све гласније чује и она „друга памет“, па су тако на пример у немачком парламенту подигли свој глас и они посланици који су изразили наду „да Србија неће подлећи притиску Берлина нити се одрећи добрих односа са Русијом“.

Док је Владимир Путин пред парламентом Русије истицао важност очувања државног суверенитета, дословно рекавши: „Или ћемо бити суверени, или ћемо се растопити у свету и нестати“, скоро у исто време је српској јавности предочено да је домаћи Устав превазиђен, те да ће морати да се мења због пребацивања дела суверенитета на наднационална тела Европске уније, над којима Србија реално неће имати никакву контролу. Стога, ако би се чак и велика Русија без пуног суверенитета „растопила у свету“, шта се тек може десити са српском коцком шећера у бриселској шољици чаја?

Када се у светским медијима појавила оптужба да се на челу појединих чланица Европске уније налазе „неофашистички диктатори“, вероватно је прва мисао већине људи била да се ради тек о изјави неког гусара из Сомалије или екстремисте са Блиског Истока у тренуцима помућеног стања свести, али када се испоставило да је ту оптужбу сасвим озбиљно изрекао познати амерички сенатор Џон Мекејн, онда су сигурно сви са ужасом већ замислили фашистичку сценографију, диктаторску гестикулацију фирера и остале авете прошлости.

Оно што је заједничко свим смехотресним вицевима о златној рибици, то је способност да се проћердају све три жеље које рибица понуди изненађеном срећнику, без обзира да ли се у разним варијацијама тих вицева у улози пецароша налазе Мујо и Хасо, или можда Србин, Американац и Рус.

Подизањем споменика последњем руском цару Николају Другом, који је на неизбрисив начин помогао српском народу у кључним тренуцима историје, данашњи Београд и цела Србија су несумњиво доказали да је потпуно био у праву класик руске књижевности Лав Толстој када је својевремено устврдио да „доброта одолева свему, а сама је неодољива“.

Непланирано дугачко задржавање Владимира Путина на прослави годишњице ослобођења Београда од фашизма, које је изазвало кашњење његовог одласка у Милано и одлагање сусрета са Ангелом Меркел, показало је светској јавности да Срби више воле да омиљеног госта вуку за рукав, него да њих саме неки други гости вуку за нос.