Подешавања / Settings

Одмах да кажем најважније и очигледно. Ово су били нелегитимни избори. И једино чисто решење би било њихово потпуно понављање, уз делимичну измену изборног законодавства, као и међународну контролу – а можда и организацију – једне мешовите комисије ОЕБС-а, Европске уније и Русије. Такво решење не би било никаква „дестабилизација“ и „десуверенизација“, већ, напротив, вероватно једини начин да се даља дестабилизација спречи, да се поврати изгубљено поверење у институције, а политички процеси врате у нормалан колосек. У противном, вероватно нећемо скоро имати оно што је минимум минимума политичке стабилности и реда – изборе у чији исход се не сумња и који, са више или мање ентузијазма, признају све заинтересоване стране.

Није ли, најблаже речено, мало необично да премијер Вучић, што лично, а што преко својих верних таблоида, непрестано понавља како „само што није изгубио изборе“, а да, истовремено, агенције објављују да има подршку од преко педесет одсто опредељених бирача, а тај проценат се у неким истраживањима понекад пење и до 54–55 одсто? И није ли гротескно да Александар Вучић поручује како „нигде нисте могли да видите да злоупотребљавам функцију премијера у кампањи и говорим лоше о својим политичким противницима“, а да се практично комплетан информативни програм српских медија (сем морбидне медијске експлоатације трагичне судбине оне младе жене из Борче) свео на промоцију његових различитих предизборних активности?

Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић оценио је данас да је ослобађајућа пресуда лидеру Српске радикалне странке Војиславу Шешељу пред Хашким трибуналом неочекивана, нарочито ако се имају у виду пракса и досадашња искуства са тим судом.

ДВЕРИ-ДСС представили су нестраначке кандидате за народне посланике са њихове листе. Тиме су потврдили да је њихова листа широка патриотска коалиција на којој су и Ђорђе Вукадиновић, Зоран Вујовић, председник асоцијације малих и средњих предузећа, др Радомир Ковачевић, Катарина Богићевић и многи други.

„Држ’те лопова“, стари је преварантски манир, познат на свим меридијанима. Али се мора признати да га је актуелна власт усавршила готово до перфекције.

Шта год било са републичким изборима, који се из врха власти час најављују као „сигурни”, час демантују као „непотребни”, локалних и покрајинских избора ће овог пролећа свакако бити.

А сада је на свима нама, а пре свега, на власти и „Телекомовом” пословодству, да не дозволимо да „златна кока“ угине да би неко доказао да ју је ипак требало продати

Можда је у питању продаја Телекома, можда жеља да се забашури негативан епилог громогласне приче о „подизању плата и пензија“, а можда неки интерни сукоб и обрачун у врху власти

Овај текст је започет непосредно пре гласања о предлогу да Косово постане пуноправни члан Унеска. Намерно, не само зато да себе и уредника рубрике поштедим хроничне нервозе и драме због пробијања рока, већ и зато што бих хтео да нагласим неке поенте које су независне од конкретног исхода једног, ма колико политички и симболички важног гласања.

Како сада комично делује сaв онаj бес који су црногорски режимски медији пре само неколико седмица излили на писца ових редова и једно истраживање које је показивало да у Црној Гори „постоји значајан конфликтни потенцијал“

Много тога се може замерити бриселској политици према Србији последњих година и деценија. Али се не може рећи да су били превише нејасни када је реч о Косову, његовој независности и очекивањима од Србије у том погледу.

Чини се да Александар Вучић непрестано решава следећу квадратуру круга. Како истовремено задовољити своје – бар на речима – прилично ратоборно и ксенофобно бирачко тело и, најблаже речено, такође прилично антисрпски настројену бриселску и вашингтонску бирократију и западно јавно мњење. Мислим да то никако није могуће, поготово не на дужи рок. Али, ако пратите српске велике медије, рекло би се – ништа лакше од тога.

Период између ових колумни испоставља се као предуг да се чак и региструју, а камоли анализирају и прокоментаришу сви важни догађаји који су у међувремену протресли ову несрећну земљу, малаксалу од проблема, врућине, умора и „историјских победа“. А поготово да се, паралелно са тим, укаже на све оне политичке и медијске „димне завесе“ које служе томе да се прикрије смисао и забашури сећање на праве проблеме и неуспехе.

Опозиција у Србији се уситњава. Број политичких партија све је већи, а број њихових чланова и присталица, као и њихов политички утицај, све су мањи. Ових дана смо сведоци нових политичких трвења унутар опозиционих странака десне оријентације, а поделе у такозваном реформском блоку одавно су маргинализовале значај партија које га репрезентују.

Не рачунајући дежурне и личне мрзитеље, на текстове које објављујујем у последње време обично постоје две различите, али међусобно повезане примедбе. Једна је да је су текстови сувише критични, а друга да не дају конструктивна и позитивна решења („ништа му није добро“, „не предлаже решење“, „а шта бисте ви учинили“, „лако је критиковати, треба нешто урадити“ итд).

Према потреби и ситуацији, мало је Милошевић, а мало Ђинђић. Према унутра, за домаћу јавност и, нарочито, за сопствено бирачко тело, он је Милошевић, тврд, одлучан, онај који се сагињати неће и који је спреман да свакоме, од Путина до Американаца, скреше све у лице, па куд пукло да пукло.

Један од поузданијих симптома сунчанице јесте и нелогичан и несувисао говор, губитак оријентације и осећаја за стварност. По том критеријуму, српска политика и српски медији од сунчанице пате перманентно.

„Ауторитарне тенденције српске власти пролазe испод радара Немачке или изазивају тек благе мајчинске реакције у смислу: но, но, није то баш лепо“, каже Ђорђе Вукадиновић у интервјуу за DW пред посету Ангеле Меркел Србији.

Тешко је сачувати достојанство, одржати висок рејтинг и испунити очекивања Ангеле Меркел и Викторије Нуланд.

„Када је реч о сарадњи евроскептика, хајде да прво видимо ко ће остати доследан, ко ће заиста остати веран тим принципима.