Прочитај ми чланак
Није ли, најблаже речено, мало необично да премијер Вучић, што лично, а што преко својих верних таблоида, непрестано понавља како „само што није изгубио изборе“, а да, истовремено, агенције објављују да има подршку од преко педесет одсто опредељених бирача, а тај проценат се у неким истраживањима понекад пење и до 54–55 одсто? И није ли гротескно да Александар Вучић поручује како „нигде нисте могли да видите да злоупотребљавам функцију премијера у кампањи и говорим лоше о својим политичким противницима“, а да се практично комплетан информативни програм српских медија (сем морбидне медијске експлоатације трагичне судбине оне младе жене из Борче) свео на промоцију његових различитих предизборних активности?
Како тренутно стоје ствари, СНС на изборима убедљиво побеђује (уосталом, избора не би ни било да истраживања нису показивала његову огромну предност), само је питање са којим резултатом. Вучић је „зацртао“ да то мора да буде барем „50 плус 1“. Но, реално, и са 45 одсто гласова (колико му дају НСПМ анкете) он је практично апсолутни победник избора. А чак и ако освоји мање од тога, опет практично нема начина да буде макнут са премијерског места – јер је, упркос Вучићевом непрестаном кукумавчењу како „губи изборе“ и како ће се „сви сместа ујединити, само ако заједно буду имали један глас више“, готово немогуће замислити да би, чак и уколико за то буде математичке могућности, Шешељ, Тадић, Чеда, Чанак, Пајтић, Санда Рашковић и Бошко Обрадовић могли и хтели заједно.
Зашто је онда Александру Вучићу стало да баш толико и апсолутно победи – и да ли су ти разлози политички или психолошки?
Дубоко верујем да је такво деловање дугорочно штетно и контрапродуктивно чак и за самог Александра Вучића – а о демократији у Србији да и не говоримо. Али то је изгледа јаче од њега. Уосталом, погледајмо само насумичан и непотпун списак његових медијски издашно пропраћених активности ових дана.
У четвртак 14. априла у Београду је положен камен темељац за дуго најављивану робну кућу „Икеа“, а Александар Вучић је после полагања камена темељца рекао да је „долазак Икее сигуран знак боље и успешније будућности Србије“. Дан пре тога, у среду, отворио је нови погон компаније „Мастерпласт” у Суботици. А у понедељак је свечано отворио деоницу аутопута на Коридору 10 од Грабовнице до Грделице.
Ипак, права експлозија предизборног медијско-маркетиншког неимарства догодила се јуче, то јест у недељу 17. априла, а што су све ревносно и ударнички пропратиле камере РТС-а и Студија Б. (А како је било на ТВ Пинку, можете само замислити.)
„Главни град Србије ушао је међу најбоље градове света“, оценио је премијер Александар Вучић након постављања камена темељцa за хотел „Хилтон” у Београду. „Најбољи градови у свету имају ’Хилтон’ и Београд постаје један такав град. Сваки грађанин треба да се поноси јер је ово знак поверења, а без поверења не би било ’Хилтона’ у Београду”, подвукао је Вучић.
Кланичка индустрија „Митрос” у Сремској Митровици поново је почела да ради, у власништву аустријске фирме „Гирлингер”, а у присуству премијера Александра Вучића и уз његову поруку да би „Војводина, уз примену савремених технологија, могла да храни пола Европе“.
Али то није све, истог тог дана председник владе Александар Вучић најавио је отварање за саобраћај аеродрома Поникве код Ужица и производњу муниције 12,7 милиметара у Узићима од августа ове године, поручивши да је за то Србији „потребна стабилност и мир више него икада“.
А медијски дан је завршио сусретом са припадницима дијаспоре, што је, разуме се, такође пропраћено камерама националног и градског медијског сервиса. И то би, отприлике, било то за недељу 17. април. (Ако не рачунамо још телеграм саучешћа влади Еквадора због земљотреса у тој земљи – којим је отпочео спољнополитички део Вести у седам на Студију Б.) Све у свему, у првих петнаест минута у вестима овог – доскора – градског медијског сервиса сви прилози и сви минути били су посвећени Александру Вучићу и његовим активностима. (А онда је кренуо блок са Синишом Малим.)
Правде ради, на РТС-у прилог из Поникава ишао је у оквиру „изборног блока“. Али поента је јасна и, рекао бих, очигледна независно од политичких симпатија или антипатија. Наравно да у кампањи живот неће стати и да ће активности владе, макар она била и „техничка“, увек имати више простора него оно што каже и ради опозиција. Али овде се не ради о нијансама – већ о чињеници да је у главним информативним емисијама анализираних медија на прилоге о активностима и изјавама Александра Вучића отишло 8–15 минута, а на активности главних опозиционих странака 10–20 секунди.
А када свему томе додамо и прљаву кампању која се по контролисаним медијима интензивно води против неколицине заиста опозиционих странака, добија се слика која не говори ништа добро о српским медијским и политичким приликама. И која, објективно говорећи, баца озбиљну сенку на демократичност и легитимност предстојећих избора, какав год био њихов исход.
Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао” Ђорђе Вукадиновић
Извор: Политика
