Подешавања / Settings

Међу епископијама бивше карловачке митрополије пакрачка епархија је заузимала готово централни географски положај. А данас у великој српској патријаршији која, с малим изузетком, обухвата сав српски православни народ, она се налази на сјеверо-западној периферији. Њена област наиме, пружа се преко цијеле територије између Саве и Драве. Те велике ријеке наше чине уједно јужну и сјеверну […]

Сви смо бар једном у животу покисли, сигурно смо и то могли избећи да смо ослушнули своје осећаје, да смо послушали оно што смо могли видети. Дакле није довољно нешто само видети и осећати већ се у складу са тим и понети. Кад видимо црне и тмурне облаке не би требали да се поуздамо у […]

Како и да нађу спокој када своје презиме морају да изговарају шапатом, кријући лице у нади да их нико неће препознати. Знају да ако их људи препознају једина асоцијација на њих је превара, издаја, зло, лаж, вазалство. Нико не би могао мирно да живи са таквим аманетом. Чувајмо зато светао српски лик који су нам […]

Док гледамо мечеве Новака Ђоковића, оплакујемо великог Бату Живојиновића, хорски хвалимо успехе наших младих талената широм света и поздрављамо шампионе са златним медаљама – сложни смо и уједињени као мало који народ. Тако, на први поглед, делује да нас окупља само оно у чему смо успешни и да у „озбиљнијим“ областима у којима и немамо […]

Универзитетски професор Андреј Фајгељ оцијенио је да га ни хапшење, нити било какав други покушај режима Александра Вучића да врши притисак на њега неће уродити плодом, те да ће наставити да се бори за слободну Србију.

Последњи је моменат да се Срби национално и духовно врате сами себи, каже у интервјуу за Правду генерални секретар удружења грађана „Српска ствар“ Ана Ђорђевић. Она открива зашто је основано ово удружење, који су му циљеви и основене идеје, и најављује два важна пројекта која ћемо имати прилике да видимо у блиској будућности – изложбу о славном периоду српске историје са почетка 20. века и штампање уџбеника за национално васпитање, последњи пут виђеног управо у поменутом периоду.

‘Ајд овако, једном за свагда да разјасним!
Ја сам националиста, нисам шовиниста ни фашиста.
Националиста воли свој народ и своју земљу, а то је основно како би могао да воли и поштује туђе.
Верујућа сам јер то осетим у својој души и знам да је једини исправан пут, Христов пут.
Србин је једнако православац, од искона је тако.

Може се живети са тиме да је неко у неком тренутку био јачи, па нам је отео Косово, али ако га се одрекнемо онда губимо себе, настављамо да трајемо, али не више као Срби.

Није могуће бити ни Србин, ни Хрват без сећања над злочинима који су учињени над српским народом у 20. веку.
Зато је ова књига, Магнум кримен, можда пре за Хрвате него за Србе.

Ова објава, у којој се даје лична оцена шта је СРБСТВО, привукла је велику пажњу на друштвеним мрежама.

Отворити Српски културни центар у сопственој држави је за неке питање, а за неке изазов. За Српско удружење Ћирилица Београд чији је председник Добрица Ерић, који је свакако најзначајнији српски живи песник је то било више од изазова.

УДРУЖЕЊЕ књижевника Црне Горе одржало је протестно вече поводом Нацрта закона о вјерским заједницама и слободи вјеросповијести у Црној Гори, који „у потпуности означава кулминацију удара, прогона и поништавања српске духовне, језичке и вјерске основе“, чуло се у Духовном центру „Симеон Немања“ у Подгорици.

Ако за двадесетак година ТВ дневник буде водила шармантна Српкиња сиријског порекла, биће у њему истинитих добрих вести. Сада, она је истраумирано дете које спава у неком београдском парку.

На стогодишњицу тог (само)уништења довољно је прићи неком киоску, погледати асортиман новина и књига и видети да је српско писмо тек толико заступљено да се не би могло тврдити да је забрањено.

Комунизам је, добро памтим, био неком брат, неком душманин. Било је много оних који су имали разлог за незадовољство, али још је већи број оних који, само захваљујући комунизму, нису остали код оваца.

И, опет, хиљадити пут, у наше име, без питања и одобрења, посрао се свима нама по главама, опраштајући неопростиво, лежући под неоосманлије као да је Србија харем, а не држава.

Република Српска је једина победа српског народа у последњих 25 година. То је оно што прво треба констатовати и непрестано се тога подсећати.

Можемо ли себи дозволити нову историјску катастрофу тако што изнова нећемо приметити велике светске промене које се могу и на нас одразити?

Колашинац никада није крио да воли Србију, своју матичну државу, њену заставу и грб, али такође је и поносно истицао да је Бошњак муслиманске вере. То му није сметало да после освојене медаље са раширеном заставом Србије прослави велики успех.

Свет није схватио да још од агресије на Вијетнам, наравно у име „демократије“, па све до наше несрећне Србије, САД покреће Четврти рајх.