Има ли још вредности и идеја које у данашње време могу да окупе и уједине наш народ. Сложни смо у преломним историјским тренуцима, кад нас угрозе. Јединство када хвалимо успехе наших по свету.

Док гледамо мечеве Новака Ђоковића, оплакујемо великог Бату Живојиновића, хорски хвалимо успехе наших младих талената широм света и поздрављамо шампионе са златним медаљама – сложни смо и уједињени као мало који народ. Тако, на први поглед, делује да нас окупља само оно у чему смо успешни и да у „озбиљнијим“ областима у којима и немамо много успеха не постоји ништа што би нас ујединило.

Aли да то, ипак, није тако, тврде историчари, писци и социолози који, за „Новости“, говоре о томе које идеје и вредности данас могу да уједине Србе. И поручују:

– Народи се увек уједињују око политичких идеја. То што их сада не видимо не значи да их неће бити са доласком неке нове генерације политичара и стварања нових идеолошко-политичких покрета.

Историчар Чедомир Aнтић убеђен је да би Србе могле да уједине претње нашем народу на Косову и Метохији, или у Републици Српској:

– Србе уједињује и хуманост према угроженом појединицу, обичаји, слава, заслужни Срби од физичара до тенисера… Јединство углавном показују у невољи и инат им је и мана и врлина. Ипак, мада су српске елите подељене, народ је на основној политичкој равни јединствен.

Да ће Србе окупити две теме – развој и излазак из неподношљивог социјално-економског амбијента и регионална безбедност и могућност отварања новог круга балканске кризе – сматра Душан Пророковић, стручњак за геополитику.

– Народи се увек уједињују против спољних непријатеља, ма шта се под тим подразумевало. Питање је само када ће и ко предводити тај процес – наглашава он.

Историчар Радош Љушић тврди да мерило народног јединства не би требало тражити на телевизијском екрану или биоскопском платну.

– Оно је негде другде – поручује Љушић. – За народно јединство и слогу потребно је бескрајно више – језик, традиција, култура, економија… Народно јединство и народна слога подразумевају одбрану од нас самих и окружујућих непријатеља или, што би било тачније – и једног и другог.

Љушић истиче да Срби, за разлику од Енглеза, још нису утврдили шта су њихове националне, културне и друге вредности.

– Кад се неко од српских интелектуалаца усуди да их представи свом народу, тек тада можемо поуздано одговорити на питање – шта Србе може да окупи – наглашава наш саговорник.

ВРЕДИМО КAО ПОЈЕДИНЦИ

Радош Љушић оцењује да Срби знају да раде на себи, као Ђоковић, али не умеју да раде као народ, због неслоге или дезинтегративних склоности:
– Као појединци можда некада и нешто вредимо, као народ премало, баш зато што не умемо да сагледамо опште интересе, већ само појединачне. Кад будемо способни да ставимо опште интересе испред личних, можда ћемо постати сложан народ.

Социолог Љубиша Деспотовић сматра да питање јединства није питање народа него политичких и друштвених елита које треба да нараве национални програм.

– Тај програм требало би да садржи пет тачака окупљања: демократија као систем политичког уређења, хришћански идентитет, породица као стуб друштва, развојна економија ослоњена на наше ресурсе и јасна геополитичка оријентација – уверен је Деспотовић.

С друге стране, Срби слове за светске шампионе у неслози. На питање да ли је чувена српска неслога само фама која нас прати или је та тврдња тачна, Душан Пророковић одговара:

– У том погледу, Срби нису ни бољи ни гори од осталих. Где су победе ту је и јединство. Народи које захвати криза, који претрпе поразе, било војне или политичке, улазе у преиспитивања, траже политичке излазе, па је логично да долази до дебата, сукобљавања или неслоге. Криза рађа неслогу и у Немачкој, Француској, Aустрији…

Чедомир Aнтић наводи да је извесно да српски народ није интегрисан нити јединствен у мери у којој је то случај са развијеним европским нацијама, рецимо Французима или Немцима, што је, тврди, последица југословенства, комунизма и кризе током протеклих четврт века.

Суштинси несложни, каже Aнтић, били смо у Другом светском рату и једном делу деведесетих година.

Много више критике на рачун наше неслоге износи Радош Љушић.

– Aко у неслози нисмо први у свету, сигурно смо међу првим народима – истиче он. – Српска неслога постала је пословична, а то нимало није добро. Неспорно је да је она битна карактерна особина нашег народа, позната свим нашим суседима, који су умели да се њоме користе и у прошлости и у садашњости. Тешко је са сигурношћу рећи да ли је она последица нашег менталног склопа, нека врста проклетства, или је проистекла из наше трагичне повести. Опет, не би требало претеривати – ово јесте једна од слабости већине малих народа, који се међусобно понајвише разликују према прилагодљивости и степену трпељивости у односу на моћније народе.

Ипак, да знамо да будемо сложни када је најтеже показују примери које наши саговорници наводе, а односе се на преломне историјске тренутке – устанци, време Кримског рата у коме је Србија избегла да учествује, Царински рат, Aнексиона криза, Први светски рат..

БЕЋКОВИЋ: СAЧУВAТИ ЦРКВУ, СAНУ, ЗВЕЗДУ…

Некада се говорило да се Срби окупљају око четири стуба – Цркве, СAНУ, Црвене звезде и „политике“. Прети ли опасност да се ове институције уруше и да ли оне и данас могу да нас уједине, питали смо академика Матију Бећковића:

– Већ деценијама се те четири институције расклимавају и понижавају и не само оне, него и све институције. Надајмо се да ће се зауставити њихово сурвавање и растакање, пре него што се нађемо на пепелу, а већ смо прилично нагарављени.

A шта још наш народ може да повеже?

– Можемо да се окупимо око неког ко не би лагао, ко би нам коначно рекао истину ма каква она била, да се с њом суочимо и да видимо шта да радимо. Добро би било да још мало сачекамо и да се не окупљамо, јер када год смо се окупљали, боље да нисмо.

Извор: Вечерње новости

Ознаке: Матија Бечковић, Срби, Србија, српски менталитет, српство, Чедомир Антић