Подешавања / Settings

Стварање јединствене предизборне листе око основних начела који нас спајају, и који нас суштински разликују у односу на странке актуелене власти и тзв. „жуте опозиције“. Већ сам навео да је мала вероватноћа у пракси да СРС, сходно својој политици самосталног наступа на изборима, се придружи оваквој јединственој листи патриотске опозиције.

Вучић је рекао да је Влада посебно заинтересована за изградњу ауто-пута од Ниша до Мердара и даље преко Приштине до Драча, јер би тај пројекат могао економски да покрене „неразвијене делове Нишавског округа и Топлице“.

Иза већине деоба директно или индиректно стоји режим који на све могуће начине покушава да ослаби опозицију уочи избора и измести фокус њеног деловања на унутарстраначка питања, уместо на критику погубне политике владајућих структура.

Српска политика, оваква, какву је данас гледамо, ослобођена је свих здравих инстинкта, воље за моћ, па чак и здравог разума. Постоји, у тој нашој политици, још само онај биљолики нагон за самоодржањем, за исисавањем тла на коме се живи и за конкурисањем за светлост, која долази са Запада. Мит о уједињењу опозиције, оне патриотске пре свега, показује колико се ништа не разуме и колико се упорно и тврдоглаво праве грешке и глупости.

Патриоти се налаза изван партија, а не у њима – то је најдубља тајна српског родољубља. Ко се узда у то да му партија развија патриотизам, а не отац и деда, тај или не разуме или има корист. Тај је као и онај који чека да му поп каже шта је обичај.

Влада у сенци Демократске странке оценила је да би одржавање локалних избора у децембру био „неуставни покушај“ да се скрати мандат локалним скупштинама. Усвајање закона о локалним изборима је корак напред у рушењу Устава, навела је ДС.

Странке деснице у Србији ових дана пролазе кроз буру – што због сопствених слабости, што због могућег уплитања власти.

У историји српске политике било је свакаквих куповина, непринципијалних коалиција и издаја идеала, међутим, заиста нисам сигуран да се ико продао за мању мрвицу власти од новопечених „самосталаца“.

Недавни чланак уваженог политиколога и политичког коментатора Мише Ђурковића пре би се могао насловити као у потрази за десном опозицијом или има ли Србија онакве пронационалне, десничарске опозиционе странке какве одговарају садашњем политичком тренутку него има ли Србија опозицију. Одговор на потоње питање је очигледно потврдан – постоје опозиционе странке, и парламентарне и ванпарламентарне, с тим да се можемо сложити са Ђурковићевом оценом да је парламентарна опозиција практично неутралисана. По суштинским питањима између владајућих напредњака и погодне, политички ушкопљене опозиције практично постоји консензус.

У односу према власти и опозицији, подвучен је критичан однос према кључним правцима које заступа постојећа власт по питању економије и социјалних питања, државотворне политике, пре свега према Косову и Метохији, негативан став према НАТО и у постојећим околностима немогућност наставка придруживања са ЕУ, а слична дистанца се заузима и према представницима сада парламентарне опозиције који су вршили претходно власт у Постоктобарској Србији (тзв. „жуте странке“).

Могућност да се и Црна Гора краком преко Србије повеже са Јужним током 2 је додатно атрактиван пројекат око кога се додатно могу мобилисати и повезати снаге у овој древној српској историјској држави, да се било каква доктрина из англо-америчких епрувета дукљанства, измишљеног друкчијег језика, азбуке и осталог, што нема утемељење ни у есенцијалним интересима геоекономским свих Црногораца а то је економска сарадња и повезивање са Србијом и Републиком Српском, може одбацити у перспективи, нарочито ако се у самом Београду временом устоличи одговорна суверена српска власт.

Као што ни Дража Михајловић није фигурирао као одређени од стране система официр који би у случају ратног стања и окупације дела или читаве земље требало да води и организује герилски (четнички) покрет отпора, већ су за то били задужени други људи, попут генерала Косте Пећанца и др

Јасно је да је садашњи сукоб у врху ДСС, где су са једне стране Младеновић као председник Извршног одбора, Борко Илић и Јованов као подпредседници, а са друге стране углавном остатак ширег врха странке није новијег датума.

Потез неколико чланова нашег најужег руководства је покушај слабљења ДСС и „Патриотског блока“. То иде наруку само напредњацима, јер њима не одговара раст опозиције која је против уласка Србије у ЕУ и НАТО.

Последња офанзива у виду усмеравања групице политичара у ДСС којима је у првом плану материјализам и фотеље и који мало обраћају пажњу на виталне принципе који су истакнути за Божић у правцу обједињавања деловања опозиционих снага постојећем систему „куване жабе“ намењеном за Србију, није дао резултат, односно сада је потпуно јасно да је ова странка постала имуна на такве врсте даљих удара.

Јер уверење да су нам Вучић и Николић већи непријатељ од Кирбија и Девенпорта у временима која долазе од нас ће само правити Ставрогине, а опстанак Србије у драми која је чека биће могућ само у обрнутој пропорцији од броја Ставрогина у јавном простору. ДСС не сме да се претвори у корисног идиота, све остало је јалови хук чаршије, све остало је наше јадно веровање да смо Петог октобра могли проћи боље, због чега ће нам требати још један покушај.

Суштина страног владајућег фактора у Србији је да и даље прикрива катастрофалне последице, и за будуће генерације учинка концепције Постоктобарске, а када је то толико несносно, као што је то сада, или у периоду након Сабље током 2003, или рецимо 2012, да се потруди да власт добију други играчи истог газде и тако у круг, ако ишта дотле остане од земље и нашег народа.

Побуна у Србији, странци су свесни тога, не може се избећи. Зашто би такав ресурс препустили лудим непредвидивим Србима ако могу сами да га употребе?

Потписивањем Споразума о индивидуалном акционом плану сарадње Србије и НАТО (ИПАП) наша земља се опасно приближила најмрачнијој војној организацији данашњице и озбиљно нарушила своју позицију војне неутралности, у чијем стварању сте својевремено и сами учествовали.

Друго, сам СПС не контролише више посланике Пупса, а све мање и Јединствене Србије. Посебан проблем може бити и то да од преосталих посланика СПС нису сви до краја одани директно Дачићу (или се макар калкулише око тога), па он као такав више није тако важан по директној снази у Народној скупштини.