Одавно се нисам осетио толико важан и истовремено забринут као када сам 10. фебруара, преко сарајевског канала ОБН-инфо, сазнао да је једна од мојих редовних колумни уторком у Прессу РС изазвала негативно реаговање америчке администрације. Високи функционери Стејт департмента Џонатан Мур и Савета за националну безбедност САД Марк Флеминг, то су саопштили председнику Народне скупштине РС Игору Радојичићу, приликом његовог боравка у Вашингтону.

„Представници администрације САД изразили су озбиљно незадовољство и оценили неприхватљивим поједине изјаве које су даване у РС и у којима су извршени напади на америчког амбасадора у БиХ и на политику САД. Америчке дипломате оцениле су да не постоји реалан разлог за такву врсту реторике. Као један од примера оптужби на рачун америчког дипломате у БиХ издваја се коментар др Ненада Кецмановића, декана ФПН-а у Бањалуци, објављен 5. фебруара у дневним новинама Пресс РС.“

О чему је реч? Почетком овог месеца, у колумни под насловом „Организовани дармар„, покушао сам да објасним како то да се вишегодишња плебисцитарна подршка председнику РС, одједном, без икаквог конкретног повода, као по команди, преобратила у оркестриране нападе не само опозиције него и спонзорисаних приватних медија и споља финансираног невладиног сектора.

С обзиром на то да је Милорад Додик већ више од пола деценије на мети Вашингтона „због претњи референдумом“, „због растурања БиХ“, „због кочења уставних реформи“, „због сецесионистичке политике“, „због запаљиве реторике“ итд, те да се од актуелног као и од претходног руководства Србије са исте адресе захтевало да „обузда Додика“, оценио сам да ове активности координира амабасада САД у Сарајеву.

Као аналоган пример поменуо сам рушење Милошевића у Србији, којим је руководио амбасадор Вилијем Монтгомери из Будимпеште и сличне сценарије рушења непожељних лидера које су САД примениле у Украјини и Грузији („обојене револуције“), односно у Либији, Египту и Сирији („арапско пролеће“). Указао сам и на подршку америчке амбасаде у Сарајеву платформашкој манипулацији Златка Лагумџије, која је довела до драматичног погоршања бошњачко-хрватских односа и двоипогодишње политичке кризе у Федерацији. И закључио да такви сукоби локалних партија и лидера који су омогућили амбасадору САД да, уместо домаћих политичара, формира експертски тим за уставне реформе, ускоро очекују и Републику Српску.

У чему је проблем са мојим текстом? Да се САД, супротно међународном праву и начелима међународних односа, милом и силом мешају у унутрашње ствари других суверених држава, то је, ваљда, већ одавно постала ноторна чињеница. Да су такво понашање самолегитимисали као „америчко глобално вођство“ и, супротно повељи УН, развили теорију о „превентивним и хуманитарним интервенцијама“, то је српски народ искуствено упознао.

Да у Србији њихове дипломате куде идеолошки неподобне и охрабрују подобне странке и политичаре те оспоравају или хвале њихове конкретне активности, у Београду још понеко и критички примети. Да у БиХ продужавају међународни протекторат коме је истекао мандат и бране диктаторска бонска овлашћења, којих се стиде и њихови европски савезници, наше бошњачке комшије чак и хвале. Да мењају Дејтонски устав који су сами наметнули, то више никога и не чуди. Дакле, хоће им се, може им се, па зато обично и не хају шта ко пише или говори и да ли неко маше репом или режи.

Ја опет нисам открио ниједну нову чињеницу о којој већ раније нису писали многи овдашњи и инострани политички аналитичари, укључујући и америчке, осим што сам их повезао у сажету и заокружену целину. Да сам млад и наиван, могао бих још себи да умислим да реаговање америчке администрације сведочи да сам, знањем и памећу, набо неки тајни план Вашингтона за дестабилизацију РС и смену њеног председника. А нисам ни прво па онда ваљда ни друго.

Зашто онда ипак на почетку текста рекох да сам се осетио важним? Зато што је једина суперсила обратила пажњу на чланак моје маленкости у ентитетским новинама које се не штампају у милионским тиражима и на које не баци поглед баш сваки становник Српске.

Зашто сам се и забринуо? Зато што је један од двојице поменутих званичника директор за Балкан у Националном савету за безбедност САД, а још од 1988. носим трауму од одговарајућих комунистичких служби које су ме без доказа биле оптужиле за „шпијунажу у корист једне западне земље“. То су они који су надлежни за оне који су организовали Гвантанамо, где се робија без суђења, који су открили непостојеће хемијско оружје за масовно уништавање као разлог за напад на Ирак, који су смислили летеће истражне затворе јер горе високо у ваздуху осумњичени нису заштићени законом ниједне земље. Зато признајем да ми баш није до јуначења.

Напокон, извесно охрабрење. На молбу канала ОБН-инфо, Служба за односе са јавношћу америчке амбасаде у Сарајеву је дан касније (11. фебруара) дала коментар: „Амбасада САД нема намеру да коментарише смешне теорије и планове завера…“ Када чујемо нешто смешно, ми Балканци се само смејемо. Нити га проглашавамо „неприхватљивим“, а још мање изражавамо „незадовољство“. А тек што се радујемо када нам са надлежног места кажу да нам не спремају неки нови пројекат, мимо знања и хтења наших демократски изабраних представника.

(Прес РС)

Ознаке: амбасадор САД у Сарајеву, Милорад Додик, Ненад Кецмановић, САД, САД руши Српску