Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Како је муслиманско вођство крајем ‘91. видело распад Југославије и пројектовало будућност Босне? Како је презентовало своје националне интересе? Како је третирало своје српске партнере у првој демократски изабраној власти?
Након више од две бурне деценије згуснуте историје БиХ тога би се данас мало ко од савременика сетио да нам сарајевско “Ослобођење” није недавно освежило ружне успомене, и то из прве руке. У јубиларном броју поводом 70-годишњице (30. август о.г.) овог листа објављен је интервју са Алијом Изетбеговићем из 1991. године, под изворним насловом “Босна је једна велика тајна”.
На питање новинара Емира Хабула и Мирослава Јанковића о неочекиваном заокрету муслиманског народа против останка БиХ у Југославији, Изетбеговић каже да “заједничка држава СФРЈ можда није љубав, али јесте интерес Муслимана”. “Међутим”, вели Алија, “ствари су кренуле неким другим путем. Дошло је неко чудно, наопако време, на Балкану. У људе и народе уселио се дух дељења, цепања, потпуно супротно оном што се догађа у Европи.” Он је, дакле, потпуно свестан да, радећи на одвајању БиХ од Југославије, ради против реалног интереса муслиманског народа, али то објашњава у метаплитичким категоријама “мањка љубави” и “вишка сецесионистичког духа времена”. При томе, међутим, и не слути да би тај исти дефицит патриотизма и суфицит жеље за националним осамостаљењем могао растурити и саму БиХ.
Напротив, када говори о Србима, којима, за разлику од осталих братских народа и народности, није мањкало патриотизма, нити их је захватио вирус подела, па су хтели да БиХ остане у заједничкој држави, Изетбеговић има потпуно другачије објашњење. “Сви документи о суверености и независности БиХ објективно нису штетни за српски народ и нису антисрпски документи и уверен сам да би 80 – 90 посто српског народа гласало за њих. Ти документи нису у колизији са интересима српског народа, али јесу у опозицији са плановима о стварању велике Србије. Мислим да је то разлог што су Срби против тих докумената.”
Елем, по Алији испада да је интерес Муслимана била Југославија, али су посланици СДА гласали против ње, а да је интерес Срба била суверена и самостална Босна, али су посланици СДС гласали за останак БиХ у Југославији. Имплицитно објашњење ове контрадикције скрива се, наводно, у томе што Срби, за разику од Муслимана, нису успели да схвате да је Југославија привремена творевина”, а Босна надисторијска категорија.
“Аналогија између, БиХ и Југославије”, вели муслимански лидер, “није баш сасвим коректна. Иако нека поређења стоје, она су више вањска и површна. Пре свега, Босна има далеко дужу традицију од Југославије. Заједништво у Босни траје вековима и, мада је пролазило кроз многа искушења, одржало се. Југославија је искључиво политичка творевина, док је БиХ једна културна, национална, социолошка особеност, цивилизацијски уникат. Даље, Југославија је дељива. Босна то није. Југославију деле пред нашим очима, а за Босну чак и они који хоће да је деле не знају да дају рецепт. Нема линија по којима би се Босна природно могла да поцепа. Сви смо помешани као кукурузно и пшенично брашно.”
Овим надахнутим боснољубивим редовима Алија је сакривао бројне чињенице. Почев од тога да је Југославија почетком деведесетих ипак имала свежу, безмало полувековну државну традицију. Преко тога да је државна традиција Босне била прекинута још у средњем веку, а Муслимани је никад нису ни искусили, јер су, и то само као верска скупина, настали на њеним рушевинама. До тога да је већ Лисабонским споразумом дат рецепт за унутрашњу поделу БиХ, те у разним варијацијама поновљен у неколико каснијих мировних споразума, укључив Дејтонски, који ће Изетбеговић прихватити и имплементирати.
Да баш никада нисмо могли бити “помешани као кукукурзно и пшенично брашно”, указује и сам Алија: “Преко Босне се увек шетала она линија додира или трвења две културе, две религије, два света – исламског и хришћанског. Овај народ овде има посебно историјско искуство, и данас је пред великим испитом – рат или мир. Тај испит траје и засада полаже са успехом.” А како је тај успех конкретније изгледао у години уочи рата, Алија лепо објашњава: “Постоји међустраначка сагласност (СДА-СДС-ХДЗ) да се неће примењивати сила и да нико неће наметати решење. Ја, под реченим подразумевам не само одрицање од употребе силе него и уздржавање од једностраних аката.”
А онда у наставку каже: “Они (Срби) виде БиХ као федералну јединицу у савезној држави Југославији, а ми (Муслимани) хоћемо самосталну и интегралну БиХ.” И додаје да је “пријава БиХ на међународни конкурс за признавање независности (Бадинтерова комисија) одговор Муслимана да неће да остану у крњој Југославији”. Дакле, поново гомила контрадикција. Алија је против наметања воље било ког народа и противи се свим једностраним актима, а истовремено, удружен са Хрватима, против воље Срба тражи међународно признање самосталности БиХ. Сам указује да је Босна поприште две религије, две културе и два света, а истовремено се залаже за унитарну државу.
Читајући након двадесет година интервју Алије Изетбеговића у “Ослобођењу” из ‘91, човек не може да се не упита да ли се код њега радило о неразумевању конкретно-историјских околности или о свесном игнорисању интереса једног конститутивног народа, о логичкој недоследности у мишљењу или о наивном уверењу да је у “великој тајни Босне” открио остварење муслиманских национално-верских фантазија. Како год било, у Алијине контрадикције трагично су се заплели пре свега Босна и Бошњаци, а сразмерну цену његовој политичкој недораслости платили су и Срби и Хрвати.
Најближи реалној процени ситуације Изетбеговић је био када каже: “Да постоје у БиХ компактне националне целине у територијалном смислу речи, вероватно би се још много раније поцепала.” Констатација да таквих целина у БиХ раније није било није тачна, јер је, рецимо, западна Херцеговина и до рата била безмало чисто хрватска, Цазинска крајина не мање муслиманска, Крајина углавном српска итд, а села у претежно руралној БиХ била су српска, хрватска или муслиманска. А до пресудне промене довела је транзициона демократија, која је омогућила сваком од три народа да се слободно самоорганизује са себи најсличнијим у погледу вере, нације и културе, на територијама на којим је био у већини.
Ратне и поратне миграције су само повећале територијално-етничку хомогенизација на све три стране, али како рече један западни дипломата: “Било је то најгоре и, истовремено, једино решење.” Алија га је изгледа још ‘91. препознао, али је ипак ушао у рат за унитарну Босну са муслиманском доминацијом.
