Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Изазов да РС брзо дође до осамостаљења могао би да се претвори у замку да нестане или бар изгуби немали степен самосталности.
„Најесен биће самостална Шкотска, догодине Каталонија, а онда и Српска, најдаље за десетак година“, објављено је ономад на америчком порталу Полисимајк.
Овакве или сличне прогнозе понављају се током послератних година, а овог пута непосредни повод су им већ заказани референдуми о осамостаљењу у Британији и Шпанији. Уз добре изгледе да се и српском народу у БиХ, као и албанском у Србији, призна право на самоопредељење до отцепљења, у пројекцији Џастина Потла има штошта и што нам срећу квари.
Пре свега, Потл не узима у обзир да је РС још уназад неколико година извршила све припреме за референдум (одлуке Владе, парламента и слично) и да их је на неодређен рок замрзла под ултимативним притиском „међународне заједнице“. Затим, он превиђа да би издвајање Шкотске и Каталоније значило само значајно процентуално смањење територије Британије и Шпаније, док би се одласком Српске БиХ безмало преполовила. Даље, да ће референдуми у Шкотској и Каталонији бити одржани уз сагласност централних британских и шпанских власти у Лондону и Мадриду. И напокон, да ће се овај, дакле не само легитимни него и легални процес одвијати под покровитељством ЕУ.
ПОГРЕШАН УТИСАК Посебно брине то што се у прогнози Џастина Потла на више места помиње да ће очекивано „отцепљење РС бити варница која ће запалити велики пламен“. А то нападно асоцира на бројне изјаве западних дипломата да Српска води политику судњег дана и систематски ради на разарању БиХ те на последњи извештај Међународне кризне групе (ИЦГ), у којем пише да „бошњачка страна не би мирно испратила одлазак Српске из БиХ“. Томе треба додати мање познат податак да је једна приватна америчка компанија, дакако за своје комерцијалне потребе, оживела неколико пропалих социјалистичких фирми за производњу муниције, експлозива и упаљача у БиХ, које се, стицајем предратних околности, све налазе на територији „већег ентитета“.
С обзиром на све то, како треба схватити прогнозу америчког портала? Као охрабрење да РС, следећи не само КиМ него сада и Шкотску и Каталонију, обнови иницијативу за осамостаљење и одмрзне одлуку о референдуму? Као претњу да то не чини јер ће наићи на оружану реакцију бошњачког комшилука? Као провокацију да уђе у тај ризик и „запали варницу која ће изазвати велики пожар“, који неће моћи да угасе ни здружене домаће ватрогасне чете без помоћи међународне ескадриле канадера? Елем, изазов да РС лако и брзо дође до осамостаљења могао би да се претвори у замку да нестане или бар изгуби немали степен самосталности који већ има и који треба одлучно, стрпљиво и упорно проширивати до конфедералног статуса, па онда, евентуално…
Да ли зато што су „арапска пролећа“ жижу међународних превирања пренела на Блиски Исток, па је РС изашла из фокуса међународних притисака, или се делом овде и огуглало на њих, тек, стиче се погрешан утисак да „данас више нико не прети њеном опстанку“. Да неће бити тако, најбоље показују неке „ситне непрецизности“ у западним медијским интерпретацијама актуелних збивања у БиХ. Рецимо, драматична збивања у Сарајеву, везана за ЈМБГ, која су пред зградом Скупштине БиХ доказано инсценирале водећа странка и полиција Федерације, у свету и даље одјекују као трагична смрт новорођенчади, коју је изазвао инат Републике Српске. „Случај Сејдић-Финци“, који се годинама повлачи као непремостива препрека сарадње са међународним институцијама, стално се свету представља као заједничка опструкција оба ентитета иако је уставно решење, уз сагласност Сејдића и Финција, одавно понудила Српска, а одбила Федерација.
РЕМЕТИЛАЧКИ ФАКТОР Најупадљивије је, ипак, то што се вишегодишњи постизборни хаос, који је у ФБиХ изазвао лидер водеће странке, уз помоћ високог представника, у свету упорно тумачи као политичка нестабилност у читавој БиХ. Укратко, систематским пребацивањем проблема које изазива бошњачка страна на терет РС, или бар њиховим уопштавањем на целу БиХ, одржава се слика о Српској и Србима као реметилачким факторима. А да се та слика онда лако по потреби затамни до степена „геноцидне творевине удруженог злочиначког подухвата“ показало је проширење хашке оптужнице за оснивача РС на бази „сведочења“ да су Срби за муслимане имали исти програм који је усташка НДХ провела над Србима.
Да закључимо, затрчавање у осамостаљење охрабрено од Полисимајка било би једнако опасно као и уверење да данас нико не прети опстанку Републике Српске. Колико је то опасно знамо из раног послератног периода, када је српско руководство, ослањајући се на Дејтонски споразум, дуго занемаривало Силајџићеву антидејтонску кампању, псовање Српске и српских политичара и дочекало отимање бројних ентитетских надлежности. Када амерички прогнозер високо треће место на ранг-листи најизгледнијих сецесија у Европи до 2025. везује за одлучну политику председника РС и пореди га са председником Русије, тек онда ствар постаје сумњива. Зна се колико тамо воле Додика, а колико тек Путина.
