Прочитај ми чланак
(Пресс)
„Као дечак од девет година, био сам сведок застрашивања и малтретирања властите породице, којој је, као и многим комшијама и пријатељима „погрешне“ етничке припадности, јасно стављено до знања да су, унаточ декларативним залагањима за мултиетничност, у новом систему непожељни или, у најбољем случају, грађани другог реда…И то је једна од многих табу тема о којој ће се у Сарајеву свакако морати озбиљније расправљати када за то сазру политички услови, јер то свакако још увек нису… Непобитно је да и Сарајево крије многе мрачне тајне.“
Овим речима је Вук Бачановић, заменик глодура сарајевског недељника „Дани“, стидљиво потврдио наводе из мог интервјуа у сарајевском „Ослобођењу“ од 13. јула ове године „да су Срби у ратном Сарајеву истеривани са посла и из станова, пљачкани и затварани, пребијани и убијани“. Кажем „стидљиво“ јер у наставку свог коментара на мој интервју „хвата равнотежу“ тако што ме оптужује због поштовања које сам изразио према предратним угледним сарајевским српским интелектуалцима, попут Екмечића, Леовца и других. „Они су“, како вели он, „несумњиво саучествовали у спровођењу масовних ратних злочина и злочина против човечности…“
Милорада Екмечића је, међутим, већ почетком рата, приликом упада Зелених беретки у његов стан на Бреки, Ћело тако тешко озледио да је хитно превезен на операцију у Београд, где је након опоравка наставио да живи и ради као професор. Славко Леовац је недуго касније кренуо истим путем након што је три дана, заједно са супругом, држан у приватном затвору у подруму хотела „Загреб“. Тада је Вук био мали, па није знао да се насиље над Србима у Сарајеву догађало и изван круга његове уже породице. То и до данас за њега представља „мрачну тајну коју крије Сарајево“, јер „још нису сазрели политички услови да се о томе озбиљно проговори“. Али, зато се Вук, пошто је у међувремену стасао у новинара и уредника „Дана“, сада присетио – док је он као дете у сарајевском стану дрхтао због упада „ћела“, професори Екмечић и Леовац су у београдском избеглиштву „несумњиво саучествовали у спровођењу масовних злочина“.
За такве клевете, за које би се у свакој правној држави и аутор текста и одговорни уредник нашли на суду, а новина банкротирала због високе одшете, и Вук и његова в.д. шефица Џенана очито мисле да нема шта да се чека, јер су „политички услови“ да се Срби не само малтретирају, него и клевећу у Сарајеву „сазрели“ још почетком деведесетих. Можда ове антисрпске измишљотине треба Вуку ипак опростити, као цену коју је морао да плати да би јавно проговорио о својим антимуслиманским траумама из детињства и о политичкој незрелости муслиманског Сарајева да се суочи са својим „мрачним тајнама“. Шта ћемо, међутим, са непријатним догађајима који нису ни прошлост, ни тајна…
„Зашто Бабићи заувек одлазе из родног Сарајева“, гласи наслов репортаже дописника београдске „Политике“ са лица места (16. јули ове године). Гордан Бабић, који са супругом и троје деце живи у сарајевском насељу Грбавица, одлучио је да напусти родни град. У њега се био вратио 2003, после десетогодишњег избеглиштва, а сада одлази дефинитивно. Чашу је прелило реаговање средине на његов протест на локалном радију против антисрпске индоктринације основаца. „Не могу више да поднесем свакодневно малтретирање, застрашивање, привођење у полицију. Ако имате ишта српско, у Сарајеву сте и 17 година послије рата, аутоматски грађанин другог, трећег реда, или сте нека пета колона. Заувек одлазимо, јер сам забринут за безбедност моје три кћерке. Немамо поверење у власт и полицију у федералном Сарајеву. Наше искуство потврђује да за Србе нема места у Сарајеву и да у граду не влада мултиетничност, већ мржња према другом и другачијем“, објаснио је Бабић своју одлуку.
Бабић очигледно није умео да, као Бачановић, уз мало критике муслиманско-бошњачког шовинизма дода мало више српског аутошовинизма. Зато је Гордан морао да напусти Сарајево, док је Вук постао прво перо водећег сарајевског политичког магазина. А онда мени приговара што констатујем „да у Бањалуци данас живи мање Бошњака и Хрвата, зато што и у Сарајеву и Мостару готово и нема Срба“, јер тако, наводно, пристајем „уз један монструозан концепт.“ Да ли је можда требало да кажем да у средњовековној Босни није уопште било муслимана, да су Срби између два светска рата били већина у БиХ и да би монструозне последице турске окупације, аустроугарске анексије и ендехазијског геноцида требало коначно отклонити, односно вратити претходно стање? Или да, како то воле у Сарајеву, кажем да је монструозно што се Бошњаци и Хрвати не враћају у Бањалуку, али да прећутим да Срби још увек одлазе из Сарајева?
Вук је, иако тада још мали, добро схватио да је његова породица током рата била „застрашивана и малтретирана баш као српска, унаточ декларативном залагању СДА власти за мултиетничност“. А сада се, као већ одрастао, наивно пита: „Зашто једноетничке странке не могу да граде мултиетничке државе?“ Ево, да му помогнем, ако му заиста треба: зато што се ипак није нашла критична маса толико блесавих ни Срба ни Хрвата да поверују да се СДА, СДП, СБиХ и слични искрено залажу за мултиетничку државу, тим пре што ни Алија, Харис, Златко и други, у својој практичној политици нису ни крили да хоће БиХ као искључиво своју националну државу. И да му додам: има ту међу преосталим Србима и средовечних вукова којима је све то јасно, али су се још као вучићи међу „сарајевском рајом“ извештили да се праве невешти – из егзистенцијалне нужде, локалпатриотизма, конформизма, апстрактног идеализма, опортунизма или користољубља. Могу да то схватим као једини излаз или индивидуални избор, али треба да имају на уму да комшије то добро препознају и да им иза леђа шапућу: „Ма сви су они исти… Није им никад веровати…“
