Подешавања / Settings

1. После годишњица Сребренице и „Олује“ ствари више нису исте ни у Србији ни на Балкану. Маске, изнова лепљене сваки пут већ две деценије, пале су: већински поглед на свет Бошњака и Хрвата није се мрднуо из 90-тих. Код првих то се догодило тако што су, две деценије се саживљавајући са улогом жртве, апсолутизовали своја политичка права, остајући запањујуће тупи и на елементарна питања своје политичке одговорности.

Кратко и јасно: Србија се креће према побуни. Како то видимо? Једноставно: пад поверења у владу и разочарење виде се голим оком, за њу је почело да се лепи све, једнако и кад је крива и кад није. Можда се то у истраживањима још не види, али, кад у кафани почне пљување по власти, а расправа изостане јер више нема ко да је бра

Питање од милион долара је може ли Србија да спречи дестабилизацију региона и могући ратни сукоб

1. Чини се да је у процени грчких прилика у праву била она неколицина која је пред Ципрасовим референдумом показала више страха него наде, а да у то расположење није била вођена неолибералним аргументима. Онај ко је грчком народу за мање од 72 сата најпре пробудио све снаге, а потом их сасвим угасио, тај није виђен за победника. Све грчке јавне политике су сломљене.

Онај ко жели да најефикасније науди и Србима и Бошњацима нема бољег решења него да им подгрева међусобне омразе и освежава спорне моменте из међусобне историје. Тешко је избећи утисак да је – случајан или намеран – ефекат британске резолуције управо то

Хајде да видимо шта су поводом Сребренице урадили српски лидери – важно је на овом месту не рећи Вучић, будући да су своје улоге у артикулацији те политике имали и Николић, и Дачић, и Додик.

Србија је поново пред избором да испоручи оно што не може дати да јој се не би догодило оно што не може преживети.

1. Осврти на Вучићеву визиту Вашингтону показали су да српски опинионмакер-и све могу да пропусте, али да буду инертни и глупи – никад. Описујући посету као крах јер Вучић није видео Бајдена, вучићомрсци су показали уверење да Бела кућа функционише као СТР, на чијим вратима на закаченој цедуљи пише „враћам се за пет минута“. Американољупци – свет који се више шлихта Америма него што мрзи Вучића – били су беневолентнији, градећи куле на песку, веће и од њихове снисходљивости.

Први део Вучићеве владавине прошао је у знаку његовог умећа да разгради политичку сцену; други део и исход зависиће од умећа да је гради.

Шта је у Србији променило и какве је процесе отворило насиље у Македонији?

Догађаје у Македонији сви су описивали као опасност за Србију; ради се о томе да су они и шанса

Пуцањ у Зворнику пуцањ је у слободу Балкана, као што ће бити и оно што ће се наредних месеци догађати у Србији

1. Упад Тачијевих у караулу у македонском селу Гошнице говори сто језика. И на свим значи исто: да, Американци су се вратили на Балкан. Покренут неповерењем да је Немачка способна да заустави Русе на Црном мору, амерички рукопис очитује истовремени напад на четири потенцијалне тачке балканског отпора.

Јер уверење да су нам Вучић и Николић већи непријатељ од Кирбија и Девенпорта у временима која долазе од нас ће само правити Ставрогине, а опстанак Србије у драми која је чека биће могућ само у обрнутој пропорцији од броја Ставрогина у јавном простору. ДСС не сме да се претвори у корисног идиота, све остало је јалови хук чаршије, све остало је наше јадно веровање да смо Петог октобра могли проћи боље, због чега ће нам требати још један покушај.

После Бајдена више неће бити двосмислених порука, које су спречавале да се власт сретне са народом, ближе него икад пре

Побуна у Србији, странци су свесни тога, не може се избећи. Зашто би такав ресурс препустили лудим непредвидивим Србима ако могу сами да га употребе?

Јер, већ смо видели, нема ничег тако летаргичног и бедног као што је Србија која своја решења тражи у оквиру система, и ничег тако моћног као Србија која изађе из кутије. Знам да кошта, али знам и да, кад год смо глумили Чехе, нисмо личили ни на њих ни на себе.

И жртва је пристала на свој део кривице: прећутним споразумом између Срба и Запада, запечаћеним 5. октобра 2000. постигнута је сагласност о кривици Једног Човека и једне политике. Жртва је поднета у готово општем консензусу народа и елита, више ништа није стајало на путу новом почетку.

Дани пред нама биће последњи и неопозиви испит зрелости националне Србије.

Јужни ток је пукао у Бугарској; која земља је најслабија карика Јужног тока 2.0?

Да сам Вучић, размислио бих о томе да је данас владати Србијом у очекивању Бајденовог гаса могуће само у тиранији, и то незапамћеној у модерној историји.