Прочитај ми чланак
Онај ко жели да најефикасније науди и Србима и Бошњацима нема бољег решења него да им подгрева међусобне омразе и освежава спорне моменте из међусобне историје. Тешко је избећи утисак да је – случајан или намеран – ефекат британске резолуције управо то
На вест о извесном поразу британског предлога резолуције о геноциду у Сребреници пред Саветом безбедности УН прве реакције највећих западних медија биле су уздржане, углавном ослоњене на агенцијске извештаје. Али то што се о сопственим поразима говори шкрто – посебно кад су у њих умешани Русија и Кина, које су се тврдо супротставиле усвајању резолуције – не значи, наравно, да је са сребреничком причом готово. Прилике су да ће Велика Британија и САД наставити са настојањем да Србију и Републику Српску суоче макар са делом последица које би се појавиле на столу да је предлог резолуције усвојен. При том, веома је могуће и настојање да Србија буде кажњена због ослањања на руску помоћ.
Једно од имплицираних значења неусвојене резолуције објаснио је Британац Педи Ешдаун, некад високи представник у БиХ и један од најгласнијих промотора британске резолуције. У Вестминстерској опатији, на миси посвећеној сребреничким жртвама – заправо политичком скупу на коме су били и Дејвид Камерон и Бакир Изетбеговић – Ешдаун је, у тренутку кад су се у УН већ водили разговори о резолуцији, рекао да је Сребреница „упозорење на то шта се догађа када окренемо леђа”. Наравно, сувишно је полемисати са Ешдауновом тезом. Али са њеном намером полемисати се не може: британска резолуција требало је да буде морални и политички разлог британског и америчког присуства (не само) на Балкану.
Други моменат резолуције, међутим, још је значајнији. Чак и као неуспела, британска резолуција велико је искушење у ионако компликованим односима између Бошњака и Срба. Кратак стогодишњи ход кроз те односе указује на то да су се, редовно под утицајем западних сила, Бошњаци и њихови преци три пута сврставали на страну против Срба. Још је у живом сећању како се то догодило последњи пут 1992. године, кад је Алија Изетбеговић, пошто је у Лисабону потписао договор о кантонизацији БиХ са српским и хрватским представницима, на наговор америчког амбасадора Ворена Зимермана одустао од договора, отварајући врата троипогодишњем крвавом рату. При том, западне силе – од Аустроугарске до Велике Британије и САД – никад нису биле превише заинтересоване ни за бошњачке ни за српске жртве, редовно их сматрајући прихватљивом ценом за своје геополитичке интересе.
Географски најистуренији према Србима, у тим ратовима Бошњаци су редовно трпели фаталне губитке. Истовремено, српске моралне позиције у претходним ратовима готово искључиво су подриване управо у сукобима са Бошњацима. Без обзира на то што су и сами имали тешке цивилне губитке, сенка на српска ратовања падала је у догађајима попут злочина над Бошњацима у Источној Босни у Другом светском рату или Сребреници у последњем. Отуда, тешко да су у новијој историји међу народима са којима и поред којих живе Бошњаци и Срби имали непријатнијег противника до једни друге.
С друге стране, Бошњаци и Срби, колико год да су сукоби међу њима били крвави, а сећање на њих тешко, у временима мира брже су обнављали односе међу собом него са другим народима. Објашњења за то има више него простора да се она изложе – од тога да су међу собом измешанији него са осталима, преко баштињења заједничке историје и менталитета, до, ако хоћете, великог потенцијала за разумевање између православља и ислама.
Овај кратки поглед на историјске односе Бошњака и Срба довољан је за следећи закључак: онај ко жели да најефикасније науди и једнима и другима нема бољег решења него да им подгрева међусобне омразе и освежава спорне моменте из међусобне историје. Тешко је избећи утисак да је – случајан или намеран – ефекат британске резолуције управо то.
Створена ситуација утолико је опаснија што је данас утицај западних сила на велике делове бошњачких политичких и друштвених елита готово апсолутан. Због тога је веома добро што се српска влада не понаша тријумфалистички после пораза британске резолуције и што је то што је учинила све да она не прође није спречило у одлуци да покаже достојан пијетет према бошњачким жртвама.
Због тога су они делови елита у Србији и Републици Српској који одбијају емпатију према жртвама – било према сопственим, било према бошњачким – какве год да су им намере, у основи своје деловање ставили у службу рушења веома крхких српско-бошњачких односа. Ни акција Жена у црном, ни замисао Душана Машића, које декларативно промовишу толеранцију, нису у интересу стабилизовања односа два народа, па самим тим ни њихове међусобне толеранције.
Проблем ће бити ако се покаже да су оне у интересу британске резолуције, којом се у критичном тренутку оживљавају стари спорови. Још већи ако се у времену које долази покаже да је тровање српско-бошњачких односа британски интерес који – стављајући будуће жртве два народа као цену својих интереса – не може имати много везе са толеранцијом, већ, напротив, са расизмом западних сила.
Треба се уздржавати од тешких закључака, још више од оптужби. То, међутим, не значи да имамо право да не уочимо опасну историјску правилност. Нема боље тачке за паљење Балкана од оне у којој се додирују Срби и Бошњаци. И нема веће претње за будућност од оне кад видимо да западне силе тој запаљивој тачки прилазе са отвореним пламеном. Мислећи о томе, српске и бошњачке елите бирају између стабилности и улоге топовског меса. Добру одлуку мораће да донесу заједно, за лошу је довољна само једна страна.
(Политика)
