Прочитај ми чланак
Шта је у Србији променило и какве је процесе отворило насиље у Македонији?
1. Македонска криза – ствар која ће брда тек да помера – озбиљно прети да испадне најзначајније што се на Балкану догодило после бомбардовања Србије 1999. године, укључујући и такве догађаје какви су Пети октобар, рат који је завршен Охридским споразумом, успон Ердогана, погром из 2004, проглашење независности Косова и грчка криза.
Можда је управо велики значај Македонске кризе – чије финале нам је у мрклом мраку – и омогућио да она у српским прозападним медијима буде толико спинована према матрицама које, видимо, диктира немачка штампа. Невоља је утолико већа што се та криза у медијима и политичким средиштима који за себе верују да нису под контролом западних центара трагично не разуме. Тако да, уместо озбиљне дебате о судбоносним стварима, углавном наилазимо на егзотично допуњавање медијске пете колоне и колоне готово једнако штетних корисних идиота.
2. Три су аспекта ванредног регионалног значаја македонске кризе. Први, она на Балкан после деценије и по враћа насиље као покретачки принцип. Смеса политичких притисака и манипулација, познатијих као метод „штапа и шаргарепе“, падом очекивања балканских народа, постала је другоразредна. Додатни значај повратка насиља у најбруталнијој форми тероризма јесте у томе што оно сведочи о повратку САД у регион. Реч је, наравно, о методама којима је Вашингтон на свом терену, за разлику од Немаца или Руса, који су ближи ширењу утицаја преко економије или обавештајног рада.
Друго, нити је геополитички статус Македоније ту земљу икад кроз историју третирао као засебну и изоловану територију, нити се то догађа данас, нити иједан крупнији актер кризе Македонију види као такву. Речју, у Македонији се никад ништа није десило да би у њој остало, она је погодна за започињање процеса, али не и за њихово завршавање. Та чињеница ову кризу легитимише у великом потенцијалу њеног ширења.
И, треће, потенцијал ширења македонске кризе утолико је значајнији што се она догађа на простору чије форматирање, започето с почетка 90-тих, не само да није завршено него су актуелне перспективе тог завршетка заглављене, таман онолико колико су све те земље изгубљене у процесу придруживања Европској унији. Македонија је почетак једног новог Балкана, који може бити створен мање сигурном руком великих сценариста, а више из великог хаоса. Самим тим, какав год Балкан да замислимо, тешко ћемо рећи да је известан, још теже да није могућ. Кренимо редом.
3. Допуњавањем терористичких напада у Куманову и почетка „обојене револуције“ на главном скопском тргу западне силе Николу Груевског стављају пред исту ону дилему пред коју су 2000. ставиле Слободана Милошевића: или ће сићи са власти или ће у земљи имати грађански рат. Уз две разлике. Прво, и ако Груевски одступи, Македнији се не може обећати да ће проћи без рата. И, друго, за разлику од Милошевићевог времена, кад су држале иницијативу, овде западне силе делују реактивно. Јер све се догађа у тренутку кад су на „балканској вертикали“ Руси све присутнији и кад – још је важније – антизападна побуна на том простору добија значење тренда. Наиме, Додик, Орбан и Груевски, лидери који су на власт дошли као клијенти и велике наде западних амбасада, данас су свет коме оне желе да виде леђа, отварајући им, коме мање коме више, ланац насиља у друштву.
Наравно, питање је хоће ли насиље моћи да прекине тај тренд пребега на источну страну гвоздене завесе? Или ће претња насиљем кризи дати нови квалитет? Можда је Србија земља на којој је то могуће најлакше објаснити.
4. Актуелни лидери Србије свет су који је ишао у супротном правцу гвоздене завесе од побуњене тројке. Па ипак, претња тероризмом и другим насиљем прозападним српским лидерима учинила је мање привлачном идеју да окрену леђа Русији него што је она то можда могла да буде пре две године. Јер једно је предати странцима привредне и природне ресурсе; једно је по принципу куване жабе уводити земљу у геополитичку целину у којој она неће моћи да се развија; једно је чак и слабити сопствене војне ресурсе у ситуацији кад рат није на видику. Све су то ствари са чијим ће се крајњим ефектима суочити будући нараштај, кад ова политичка класа буде далеко.
Сасвим је друго, међутим, слабити војне потенцијале у ситуацији кад тој истој политичкој класи може да пукне пред носем у Прешеву или на неком другом месту; друго је откачити Русе у приликама кад помоћи ни са једне са друге стране неће бити, а све гори; друго је кад крене насиље и кад чак и та лакомислена политичка класа почне да разумева да може западним силама да буде на услузи и много више него што је била до сад, па опет неће бити сигурна да је тиме избегла будуће насиље и ратове.
Те чињенице јесу нови квалитет, који Македонска криза ставља пред балканске земље, и, да он постоји, показала је јасно и посета Сергеја Лаврова, који је сијао од задовољства у Београду, и нови тонови који се овде могу чути последњих недеља.
5. Док се страх, нада и апатија смењују над Балканом, на њему нема политичара – ни прозападаног ни проруског – који се није озбиљно запитао о порукама Македонске кризе. Шта њоме започиње? Каква искушења нас чекају? Како се то може завршити? Хоће ли Балкан личити на себе данашњег кад се процес оконча?
Сва та питања произлазе из једноставног закључка: да су западне силе хтеле да се реше Груевског и ништа више од тога, било је много једноставнијих начина за то од подизања Албанаца и опозиције. Све је могло много тише – уосталом толико је овде кора од банане на које човек у тишини може да се оклизне – да није било потребно стварати ситуацију која међу балканским православцима ствара крупне разлоге за међусобну солидарност; зашто су, на крају, имали потребу да стварају простор Лаврову да већ данима јавно показује на чијој страни је у Скопљу Русија.
Речју, нема никог ко данас мисли како ће оно што је у Куманову и Скопљу почело, тамо бити и завршено. Једнако, као што нема никог ко верује како би данашњи балкански print screan могао бити сачуван за будућност. Јер, са једне стране, он данас није самоодржив иако је баш његова самоодрживост била крајњи циљ процеса који је трајао последњих петнаестак година, где би, на пример, Србија била „искључена из развоја“, како је то својевремено формулисао Вили Вимер, и где би Војска Србије, на пример, по убојним ефективама била испод збира војски Хрватске и Албаније.
6. Исти процеси који су довели до Македонске кризе на сцени су у Србији. Са једне стране, непрестано се ради на подели српског корпуса, док се, на другој, повећава могућност међуетничког сукоба. Наравно, главну улогу у томе имају српски медији, дефинитивно толико малиган део српског друштва да без његове веома радикалне промене никаква промена набоље неће бити могућа, ни данас ни у будућности. Тај процес власт је накратко успела да заустави, широко захватајући на простору од националне до „друге Србије“. Али на тај начин, поред уништене опозиције, сав притисак политичке динамике, која не ишчезава нестанком политичких противника, СНС је преузела на себе. Наредне недеље показаће хоће ли Вучић и Тома Николић кроз сукоб почети да стварају нову политичку сцену, или ће се наћи заједно на удару ако одбију ту жељу западних сила, која данас није мања од српског признања Косова и увођења санкција Русији.
Ако се сукобе, цео политички процес одвијаће се око њих двојице; ратне секире између Вучића и либералне елите са пратећим странкама и осталом менажеријом биће закопане, уз адекватан почетак једног великог пријатељства. Ако се не сукобе, интензивираће се садашњи медијски и други притисци, подићиће се терористи, и ништа неће стајати на путу ширења Македонске кризе. Онај део националне Србије, који је требало да буде страна која ће представити јавности сву погубност унутрашњег сукоба, није, нажалост, успела чак ни толико да се не обрадује одласку Андреја Фајгеља, последњег преосталог шефа неке културне установе у Србији који је био спреман да се бије због ћирилице. Национална Србија тако остаје изван политичког процеса, у који, кад дође време, неће бити позвана, него мобилисана, на обе стране, наравно.
7. Србију чекају убрзање и тешка времена, сасвим довољан разлог за стрепњу. Србију чека и разрешење, ето разлога за наду. Све друге теме и инсистурање на њима биће довољне само да се науди противнику; ниједна од њих неће бити довољна да се помогне себи.
(Нови Стандард)
