Подешавања / Settings

Србима је 70 година забрањено да се поносе својим идентитетом. Данас је то посебан апсурд, јер живимо у доба идентитета. На територији Србије и у непосредном окружењу стасавају нове нације, мањине љубоморно чувају национални идентитет, гојазни и глувонеми афирмишу своју посебност, бициклисти окупљају критичну масу, хомосексуалци су изашли из ормана и парадирају понос, само Србе и даље гурају у орман.

Хрвати су тек од 1944. почели масовно улазити у партизане, кад је постало јасно да је Хитлер поражен, а да ће комунисти бити нови владари Југославије. Али зато, 20 година иза рата Хрвати попреко гледају српске туристе, неријетко их и нападају, док се по Београду хрватски туристи најнормалније шећу.

Црква изградњом великог крста изнад Краљева жели да материјализује своју моћ и покаже колико је важна, наводи социолог Владимир Вулетић за вести Б92

Радио Б92, лишен донација и пројеката који су га одржавали током деведесетих, новим је власницима заиста правио губитке – ни изблиза онолике колики су губици две телевизије које поседују, али ипак довољне да ставе прст на чело и размисле где и како даље.

Истина „другосрбијанства“, које већ две деценије ратује против Србства у свакој његовој пројави (од православне вере до љубави према Русији) једноставна је – то је титоизам помешан са НАТОфилијом. Срби су за „другосрбијанце“ примитивци који се никад нису ослободили своје, што би Хрвати рекли, „бизантске“ заосталости, и које само пут у ЕУ-НАТО Империју може те заосталости ослободити, што је Тито покушао, али није до краја успео.

Може ли траг новца којим се финансира неколицина овдашњих невладиних организација да објасни њихов статус у српској јавности и друштву, без обзира на оно што те невладине организације учине тој јавности и том друштву?

Славиша Лекић, човек који се представља као новинар, познат по томе што је бивши муж новинарке Бојане Лекић, другосрбијанац који снима антисрпске документарне филмове, данас је показао своју културу и право лице на Твитеру.

Председник Србије је немачку канцеларку Ангелу Меркел примио у Палати Србија, где су у разговарале делегације двеју земаља, јавио је РТС.

Немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила је на конференцији за медије да Влада Србија може да рачуна на подршку Берлина када је реч о дијалогу с Приштином.

Здружена акција Градског секретаријата за културу Града Београда, секретара Владана Вукосављевића, директорке Културног центра Београда Ивоне Јевтић и фаланге под називом „Ћирилица“ Добрице Ерића, резултирала је јучерашњим вишечасовним стругањем латиничног логоа КЦБ-а, заштитног знака ове градске институције културе.

Као новинарско-уреднички кадар стасао у злогласној Б92 медијској кући, Душан Машић се 2004. године преселио се у Лондон, где је постао продуцент у Би-Би-Сију. И даље је тамо. И, мада далеко, ипак не заборавља Србију. Нажалост.

Слободна Европа или Дојче веле рутински се доживљавају као независни медији, а не као гласила Америке односно Немачке, док је за Спутник нужно нагласити да га финансира Руска Федерација.

Дух заборава, који је породило сећања скотова, главни је разлог што у друштву не може бити мира. Илузија, заборав медија и институција не могу бити основ стабилности.

Да је реч о добро уштимованом оркестру, говори препознатљив манир, према коме се ови напади препознају тако што често долазе са наизглед супротстављених фронтова, које углавном повезује другосрбијански, (про)западни дух.

У дисертацији се тврди да је Србија тек после Титове смрти постала тоталитарна држава, а да је главни кривац за то била Књига о Милутину.

„Кад смо успели да победимо Слободана Милошевића, победићемо и Александра Вучића. Почећемо на локалним и покрајинским изборима, који ће бити одржани крајем ове или током следеће године, а нокаут их чека на парламентарним изборима“, изјавио је Живковић за Вечерње новости.

Хрват није националност, то је стање свијести, а злобници би рекли и дијагноза. Зато су многи другосрбијанци једино по именима Срби, али су у потпуности усвојили ментални склоп Хрвата.

Наш познати карикатуриста Коракс се први огласио тако што је у својој „карикатури“ сместио Смиљу Аврамов у друштво Адолфа Хитлера, Бенита Мусолинија, ђавола и сејача смрти.

Уосталом, засигурно није случајно да међу најистакнутијим српским аутошовинистима постоји немали број оних који су пре десет, петнаест или двадесет година била класични – шовинисти, с мржњом усмереном на Албанце, Бошњаке и Хрвате.

Мада се мало мијења, увијек ме изнова зачуди другосрбијанско виђење Босне и Српске у њој. Према протагонистима ове оријентације, прекодрински сународници и њихова Република представљају реликт Милошевићеве политике, којег постмилошевићевски лидери у Србији ни деценију и по након 5. октобра 2000. нису у стању да се ријеше.