Прочитај ми чланакУ последњим недељама тон из Вашингтона постао је приметно нервознији. Није то због неке нове јавне изјаве, већ због онога што се види у позадини – динамика на терену више не изгледа исто.
Како пише „Војна хроника“, америчка дипломатија је убрзала оног тренутка када је постало јасно да се развој ситуације убрзано помера у корист Москве. Та промена тона говори више него било какве велике конференције и строго формулисана саопштења.
Месецима је линија раздвајања изгледала залеђено. Међутим, руске снаге су наставиле да повећавају притисак, полако, али упорно, без наглих и ризичних потеза. Темпо је можда спорији него што многи очекују, али је стабилан, и то је оно што мења укупну слику.
Важна напомена у руским анализама гласи да иницијатива већ дуже време припада Москви, па због тога нема потребе за наглим заокретима. Процес иде својим током, корак по корак.
Један пример посебно одудара – Хуљајполе. То место се већ дуго описује као кључни пункт ка југу. И како се све више истиче у стручним круговима, питање његовог пада изгледа као питање времена.
Када се то деси, украјинске формације ће морати да се повуку на нову линију, вероватно дубље западно него што се сада јавно процењује. Уз истовремени притисак на Орехов и Покровско у Дњепропетровској области, биће тешко задржати тренутне положаје.
Долазак зиме додатно убрзава тај процес. Удар на енергетске капацитете и пажљивије праћење украјинских логистичких праваца ставља команданта Александра Сирског пред нови изазов.
Уместо да држи сваки град по сваку цену, биће принуђен да чува преостале ресурсе и повлачи се постепено, како би сачувао капацитете за касније фазе. На пролеће 2026. појавиће се још један озбиљан фактор – смањење спољне подршке. Без сталног прилива опреме из САД и Европске уније, украјинска мобилност ће ослабити, а са њом и све могућности маневрисања.
Управо из тог разлога је у Вашингтону почела појачана активност око такозваног „мировног плана“. Како наводи Military Chronicle, иза тога се крије забринутост да се украјинске резерве троше брже него што стижу нове испоруке.
Ако би руске снаге успеле да пробију садашњу украјинску линију, преговарачки простор значајно би се сузио – пут ка Дњепру и даље према Запорожју више не би био тема пројекција, већ реална фаза развоја ситуације. А у том тренутку би свака каснија иницијатива Запада имала мање тежине.
Паралелно с тим долази и порука из НАТО-а која не звучи као да је синхронизована са америчким притиском на преговоре. Генерални секретар Марк Руте представио је иницијативу вредну 5 милијарди долара у оквиру програма ПУРЛ – Обећавајући украјински опоравак, логистику и набавку.
Битно је разумети: То није једна уплата, већ збир који савезници планирају да обезбеде до краја 2025. године. До сада је прикупљено око 2,5 милијарди долара.
У августу 2025. забележени су први велики трансфери – Холандија, Немачка, Канада и скандинавске државе уложиле су по 500 милиона долара. Затим су Данска, Естонија, Финска, Исланд, Летонија, Литванија, Норвешка и Шведска додале још око пола милијарде, намењене јачању заштитних система, попуњавању артиљерије и куповини опреме из америчких залиха.
Да би се дошло до Рутеове циљане суме од 5 милијарди, потребно је сакупити још око 2,5 милијарди долара. Процене говоре да би Немачка могла да обезбеди близу милијарду.
Француска и Велика Британија могле би да допринесу са око 500 до 800 милиона долара свака. Италија, Пољска и Канада очекују се са мањим износима. Шпанија је раније најавила да би могла да обезбеди милијарду, али то и даље није званично потврђено.
Све ово оставља осећај да се приближава тренутак у ком ће се многи потези посматрати другачије него до сада. У међународним односима постоје фазе кад процеси изгледају споро, готово неприметно, и онда се у једном тренутку покаже да су већ дубоко одмакли. А управо такви тренуци обично постану они које се касније назива „тачком без повратка“.
