Прочитај ми чланак
Пише: Антон КРИЛОВ
АРСЕН Борисович Аваков (министар унутрашњих послова Украјине) и Михаил Николајевич Сакашвили (губернатор Одеске области, бивши председник Грузије) – тражећи објављивање видео клипа са састанка Реформског одбора – надали су се да ће након тога грађанима Украјине коначно постати јасно, како је један од њих добар момак, а онај други – лош човек.
Резултата свеукрајинских социолошких истраживања још увек нема, али судећи по анкети на сајту листа „Корреспондент“, најпопуларнији одговори су – „Порошенко треба да отпусти обојицу“ и „Оставку треба да поднесе цела актуелна власт“.
О даљој судбини губернатора Одеске области и министра унутрашњих послова одлучиће, наравно, не украјински народ и не украјински председник, већ Џо Бајден или неки амерички званичник нижег ранга.
Међутим, у овом случају није најинтересантније то што су се Грузин (Сакашвили) и Јермен (Аваков) на руском језику препирали ко је од њих већи Украјинац. Најзанимљивије је и уједно најупечатљивије то што се заседања Реформског одбора, као и друге нејавне манифестације са учешћем украјинске политичке елите воде искључиво на руском језику.
Нешто раније је, да подсетимо, премијер Арсениј Јацењук, будући ухваћен испод појаса, такође проговорио на руском.
Почетком 90-тих година прошлог века у Кијеву сам чуо следећу двојезичну анегдоту.
Заседа Врховна рада (парламент), председник се обраћа колегама:
(украјински):
– Драги посланици, погледајте, има ли међу нама Русима неки новинар?
– Нема, господине председниче!
– Драги посланици, добро погледајте, има ли међу нама Русима неки новинар?
– Нема, нема!
(руски):
– Онда, да се манемо будалаштина и да људски проговоримо.
Напомињем да ја лично веома волим украјински језик и не сматрам га „нељудским“, али чињеница остаје чињеница – за четврт века независности ситуација је остала иста.
„Државни језик“ није постао ни језик власти, а камоли друштва. Наравно, због затварања рускојезичних школа у Централној Украјини појавило се више омладине која користи украјински за сталну комуникацију, али генерално – мале су промене у односу на позносовјетске године.
Радни језик Оружаних снага Украјине, као што су гледаоци у више наврата могли да се увере, такође је руски.
За 25 година можете, ако имате вољу, научити не само руском језику близак украјински, већ и кинески, свахили и фарси језик, све одједном. Међутим, чак и најрусофобскији украјински политичари и даље не желе да се помуче и чим се искључе камере моментално прелазе на свој матерњи руски језик.
Штавише, ово се дешава не само у Украјини, већ и у балтичким земљама.
Будући до бесвести пијан, летонски посланик-националиста Андрис Вилкс говори на руском без акцента. Све у потпуном складу са горе наведеном анегдотом.
Какав закључак можемо извући из овога?
Наравно, да су политичари дволични и неискрени – то важи за сваку земљу, не само за наше суседе. Али, позивајући да се забрани и искорени руски језик из свих сфера живота, они прелазе границу „стандардне дволичности“ и постају налик на америчке „моралисте“ који су ухваћени у прељуби, или руске „изолационисте“ који имају куће на егзотичним острвима.
Останак ових политичара на највишим државним позицијама после њиховог откривања у свакој нормалној земљи је немогућ. У Украјини је то норма.
Друго, борба против језика је управо царска политика коју су наводно тако мрзили у Украјини.
Руско царство је ограничавало штампање књига и предавања на пољском језику, Аустријско царство је ограничавало чешки језик итд. Сада Украјина и балтичке земаље с истим успехом покушавају да се отарасе руског језика.
Рекло би се: прочитајте било који уџбеник историје и схватићете да је немогуће натерати човека да заборави свој матерњи језик ако он то не жели. Ако вам не одговарају историјски примери и поређења са царствима, ево вам савремени републикански пример – Ирска већ скоро сто година оживљава галски језик. Према најоптимистичнијим проценама, њега тренутно константно користи мање-више осам одсто становништва, према песимистичким проценама – око један и по одсто. Ирци су током векова навикли да говоре енглески и не желе од тога да одустану. Наравно, то их не чини мање ирским патриотама.
Пример Израела, који је оживео хебрејски, апсолутно је непримерен, јер је древни језик постао не само „повратак коренима“ него и постао „лингва франка“ – језик за повезивање Јевреја из свих крајева света.
Треће, ако и постоји бар нека корист од евромајдана и русофобског таласа који је преплавио западне земље – то је оживљавање интереса за руски језик. У данима моћног Совјетског Савеза „језик потенцијалног непријатеља“ изучавао се у многим земљама NATO-а, почевши од САД – отуда многи амерички и неки европски политичари имају добро знање руског језика.
А у данима „пријатељства“ руски је третиран као неперспективан језик – нова генерација западних интелектуалаца почела је да учи арапски или кинески. Повећање финансирања рускојезичних пропагандних ресурса – још је једна манифестација овог тренда. Чак и бескомпромисно настројени према свему што је руско естонски националисти су схватили да забраном локалних руских медија, они отварају пут ужасној и страшној „руској пропаганди“.
Зато би најразумнији модел понашања украјинских политичара био заустављање бесмислене и немилосрдне борбе са руским језиком, његово признавање за општенационални језик, ако већ немају храбрости да га признају другим државним, што би им омогућило да се и даље на руском препиру ко је већи Украјинац, не само иза затворених врата, већ и јавно.
Ако вам је потребан још један пример – то су САД, које нису напустиле свој матерњи енглески језик, иако су односи бивше колоније са Британијом били напрегнути све до почетка 20. века. Када кијевски политичари иступају на украјинском језику – то је исто као када би се Џорџ Вашингтон и Бенџамин Френклин закитили перјем и своје говоре држали на чироки језику.
Да ли би у том случају Сједињене Државе постале велика сила?
Мало вероватно.
Факти
