Прочитај ми чланак

УКРАЈИНА: Хрватски сценариo и „Олуја” за Новорусе у Донбасу (МАПА)

0

Крај 2016. је био обељежен важним догађајима у свијету. У новембру је на америчким председничким изборима побиједио Доналд Трамп, док се у децембру водила офанзива за ослобађање Aлепа од терориста, стога су сви свјетски медији били окренути збивањима у САД и Сирији.

donbas-karta 940x560

Крајем новембра 2016. је хрватски премијер Aндреј Пленковић службено посјетио Кијев, што су свјетске агенције попратиле с два ретка новинарског текста.

Хрватски премијер је у сусрету с украјинским колегом Гројсманом и предсједником Порошенком рекао „како је увјерен да је Украјини потребан мирни пут реинтеграције окупираних територија”, што је касније протумачено као понуда Кијеву да направи нешто попут „Ердутског споразума“, који је омогућио мирну реинтеграцију источне Славоније и Западног Срема у хрватску државу.

На ову изјаву је реаговала Москва, која је Загребу послала оштру дипломатску ноту и навела како већ постоји „Споразум из Минска“, који нема алтернативе.

Пленковић је тада у Кијеву рекао „да су и Хрватска и Украјина биле жртве бруталне војне агресије, да је њихов територијални интегритет нарушен силом, те да хрватска искуства из реинтеграције источне Славоније деведесетих година могу бити корисна Украјини”.

Умјесто бесперспективних приједлога о овом питању, руско Министарство спољних послова је позвало Загреб да се „активније заузме за рјешавање хроничних унутарашних проблема у Хрватској”.

 „Примили смо на знање информацију да је ових дана при хрватској влади формирана радна група за сарадњу с Украјином која ће у свом делокругу имати преношење хрватског искуства ‘мирне реинтеграције окупираних територија’ Кијеву, које би се тобоже могло примијенити на Доњецк и Луганск”, стоји у коментару уреда за информирање и медије руског Министарства спољних послова.

Тада је професор Бранко Царатан за телевизију Н1 изјавио како је Пленковић вјеројатно мислио на техничку помоћ Украјини.

 „Везано за успоредбу са ситуацијом у Хрватској, Ердутски споразум је направљен након Олује крајем 1995. и био је проведен уз присуство међународних снага уз повлачење Милошевића, што је то потпуно другачије него у источној Украјини. Тамо је сличнија ситуација као с Косовом”, рекао је Царатан и додао „како Москва не би тако оштро реагирала да Пленковић није споменуо Крим”.

Но, што је заправо мислио хрватски премијер, који је потпуно непотребно односе Загреба и Москве довео до усијања? Наиме, оштре протесне дипломатске ноте се сматрају једним од озбиљнијих облика комуникације у међународној дипломатији и знају претходити прекиду дипломатских односа, до којег, није дошло.

Технички гледано, “Споразум из Минска” и “Ердутски споразум” се никако не могу успоређивати, јер је до мирне реинтеграције источне Славоније дошло након ратне операције великих размјера, односно „“Олује”, а тек након војног пораза су представници Срба с подручја Западног Срема и Источне Славоније пристали на мирну реинтеграцију.

То се не може рећи за Украјину, јер украјинске снаге до сада нису оствариле ниједну војну побједу у Донбасу, ако за побједу не сматрамо тактичко повлачење кључних јединица из Славјанска и Краматорска за одбрану града Доњецка и његовог аеродрома.

Но, чак и ако спор између Загреба и Москве проматрамо из тог угла, могло би се рећи да је Пленковић наивно понудио “хрватска искуства” колегама из Кијева и тада никоме није било јасно због чега је руска дипломатија тако оштро реагирала?

Но, сада када су ескалирали сукоби у Украјини, откривају се неки детаљи који сугеришу да је Пленковић у Кијеву с украјинским премијером Гројсманом, предсједником Порошенком и другим званичницима разговарао о много озбиљнијим стварима, које су Хрватској апсолутно непотребне. Чак и као чланица ЕУ и НAТО пакта би било добро да се у украјинској кризи држе по страни, што чини већина земаља, а ствар препусте канцеларки Меркел и Паризу, који су, уз Русију, јамци „Споразума из Минска”, чије одредбе Кијев никако не жели испунити.

Наиме, “ „Споразум из Минска” садржи све одредбе које предвиђају мирну реинтеграцију Донбаса, али режим у Кијеву није провео готово ниједну од обећаних мјера, недељама проводи војне операције, што сугерише да проблем можда жели ријешити војним путем.

У том смислу је значајна је изјава комаданта украјинске Војно-цивилне управе за регион Доњецк, Павела Жебривскога, који је неколико недеља након одласка хрватског премијера Пленковића из Кијева рекао „како сматра неизбјежном хрватску верзију деокупације Донбаса”, преноси украјински Униан.

Павел Жебривски је то рекао на конференцији за новинаре у Краматорску, те напоменуо да није велики оптимист око скорог ослобађања привремено неконтролираних подручја.

 „Нисам тако оптимистичан, јер су Руси све ставили на паузу и чекају став новоизабраног америчког предсједника Трумпа”, рекао је Павел Жебривски, нагласивши да Украјина ни на који начин није спремна одрећи се те територије.

Према његовим ријечима, Украјина мора да врати контролу над Донбасом, те да се обрати преговарачима и од њих да затражи да изврше притисак на Русију, док у међувремену треба ојачати војску.

 „Дошли смо на крају до хрватске варијанте”, рекао је украјински званичник, што значи да је могуће присилно враћање неконтролисаних подручја.

 „Друга могућност је подизање војске, као што је била изградња Хрватске војске, која је пет година касније побиједила војним путем”, рекао је Жебривски, истичући да се он особно радује првом сценарију, „будући да је најгора ствар у рату – сахрањивати своје колеге”.

Међутим, објаснио је „како је 1995. Хрватска, након двије успјешне војне операције, “Бљесак” и “Олуја”, присилила одцијепљену „Српску Крајину” на потписивање „Ердутског споразума”, којим је 1998. године, уз помоћ Уједињених нација, непризната република мирно интегрисана у Хрватску”.

Сада када је покренута офанзива украјинских снага на Донбас, опет је актуаелно питање „хрватског сценарија” у враћању надзора над Доњецком и Луганском Народном Републиком силом. Део руских аналитичара вјерује да изјаве премијера Пленковића и комаданта украјинске Војно-цивилне управе за регион Доњецк, Павела Жебривског, нису случајне и неповезане, поготово ако се посматра што се догађа на истоку Украјине.

Додуше, покушаји украјинске војске нису дали резултате, али Кијев покушава извући максимум из свега. Aко не успије, снаге новоруских република и Русија ће одмах бити оптужени за провокацију и кршење „Споразума из Минска”. Тренутна ситуација у Aвдејевки и битка у децембру код Дебалцева су доказ.

Наравно, будуће акције Кијева у Донбасу ће одредити и став Запада, али из ЕУ и САД нису стигле жељене подршке.

Међутим, то не мијења жељу Кијева да Донбас не врати у оквиру Споразума из Минска, него већ по “хрватском сценарију”, као што је рекао Павел Жебривски .

 „Могућу жељу украјинских власти да силом врати Донбас потврђују и њихови контакти с Владом Републике Хрватске, која је у новембру основала посебну групу за пружање савјета Кијеву”, пише у уводнику руског портала EurAsia Daily, који појашњава завршетак рата у Хрватској.

„Загреб се одлучио за војно рјешење и 4. 08. 1995. је почела операција “Олуја”, што је био посао хрватске војске, док је у планирање била укључена америчка приватна војна фирма МПРИ, а хрватске су снаге имале обавјештајну подршку НAТО-а. Од петка до понедељка је 150 хиљада припадника хрватских снага готово у потпуности избрисало територију Српске Крајине, где су се суочили с војском од око 40 хиљада припадника локалних милиција. Након пораза, РСК је напустило преко 200 000 хрватских Срба”, коментаришући изјаве украјинских званичника истиче руски портал, али не спомиње Ердутски споразум и мирну реинтеграцију Источне Славоније.

Сада се поставља питање: што ради савјетодавна групе Владе Републике Хрватске?

Прво, ако говоримо о „Ердутском споразуму”, тадашње хрватско водство није видело никаквих проблема да, уз суделовање представника Уједињених нацијда, сједне за исти стол са супротном страном и преговара о начину мирне реинтеграције. С друга стране, службени Кијев упорно одбија било какав сусрет с представницима Доњецка и Луганска и шаље неслужбене посреднике, као што је бивши предсједник Леонид Кучма. Међутим, он нема никаквих овласти за доношење било каквих одлука, што преговоре чини бесмисленима.

С војне точке гледишта, оно што уједињује Донбас са „Српском Крајином” је стратешка припрема за могући напад. Уочи покретања офанзиве „Олуја”, хрватска је војска на територији Републике Српске окупирала градове Гламоч и Босанско Грахово, чиме је окружила цијело јужно подручје око Книна, те могла проводити напад и с југоистока.

Отприлике исту предност Кијеву жели остварити ако заузме упориште у Дебалцеву.

Међутим, разлика између Хрватске тада и Украјине данас је да Кијев нема перспективе за обећани економски напредак, а земља је у дубокој господарској кризи. Стога нема снаге да Донбас врати силом.

Чак и у Кијеву многи признају да, ако се донесе стратешка одлука да се спроведе „хрватски сценариј”, повратак Донбаса и Крим може трајати деценијама”. То су у интервјуу изјавили бивши савјетник комаданта Службе безбедности Украјине (СБУ), Маркијан Љубкивски,  сарадник “Украјинског сокола” и бивши први човек СБУ, Валентин Наливајченко.

Ипак, “пузајућа деокупација” Донбаса се наставља, а ситуација у Aвдејевки је очити примјер. Осим тога, у Кијеву вјерују „да ће се задржати санкције против Русије, које ће и даље слабити режим у Кремљу, те да ће Москва бити присиљена престати подржавати Донбас, као што Београд није био у стању пружити помоћ  Книну током акције хрватске војске”.

„Стога се чак и хуманитарна катастрофа у Aвдејевки, којом украјинске власти покушавају утјецати на став Доналда Трумпа, савршено уклапа у хрватски сценариј Кијева за Донбас”, пише EurAsia Daily.

Aко гледамо одлуке Кијева, оне никога не требају изненадити. Међутим проблем је што би хрватско савјетодавно тело, које је основано „како би помогло мирној реинтеграцији Донбаса“, у првом реду требало савјетовати украјинске колеге да директно преговарају с челницима Доњецка и Луганска, чак и ако их не признају за легитимне представнике “двие новоруске републике”. У том смислу, Загреб можда може помоћи Кијеву у мирној реинтеграцији ДНР и ЛНР. У случају да Кијев од Хрватске жели савјете како силом вратити непризнате републике, а Пленковићев савјетодавни одбор удовољава жељама Порошенка и украјинске владе, чини грешке с несагледивим посљедицама.

Све што треба је сјести за стол и провести одлуке садржане “Споразумом из Минска”, а први услов је да Кијев поступи као хрватско водство 1995. и покрене изравне преговоре с политичким вођама ДНР и ЛНР.

Било која опција, а посебице она ратна попут “Олује”, завршит ће катастрофом, за коју би руско водство деломично кривим могло сматрати и хрватско савјетодавно тијело, што Загребу никако није потребно.