Кинеско министарство одбране недавно је проширило зону ваздушног надзора, односно зону идентификације летелица, у простору над Источнокинеским морем, тако да она обухвати и острва која се налазе под јапанским управом, а предмет су територијалног спора између Јапана, Кине и Тајвана.

Сићушна ненасељена острва, која су у Јапану позната као Сенкаку, а у Кини као Диаоју, имају површину од свега седам километара квадратних, али леже у подручју богатом рибом, природним гасом и нафтом.

Она се налазе под јапанском управом још од 1895. године, са прекидом – од завршетка Другог светског рата до 1972. године када су, скупа са оближњом Окинавом и другим острвима из ланца Рјукју били у саставу САД.

Кинеске власти јасно су саопштиле да ће све летелице које се запуте у новопроширену зону идентификације бити обавезне да се унапред најаве, надлежним кинеским службама доставе свој план лета, те са њима одржавају радио контакт током проласка кроз зону.

Непоштовање тих правила могло би да изазове одбрамбену реакцију кинеских оружаних снага, саопштило је кинеско министарство одбране.

Нова кинеска зона надзора, међутим, поклапа се не само са јапанском, већ делимично и са зоном одговорности тајванских и јужнокорејских авиоконтролора и ваздухопловства, те захвата део руте којом се током обуке и патроле крећу америчке летелице са база на Гуаму и Окинави.

Супротстављена становишта Јапана и Кине

Зона идентификације за потребе ваздушне одбране протеже се даље од ваздушног простора државе која ју је успоставила. У случају да се летелица која је у њу ушла ненајављено није представила, шаљу се ловци да је пресретну и покушају да са њом успоставе контакт, испитају њене намере и, по потреби, затраже од ње да напусти зону.

Зона идентификације сама по себи формално-правно не подразумева суверенитет на тим ваздушним простором. Међутим, у овом случају међународни авио саобраћај ставља се под контролу уз помињање мера које могу да се протумаче и као право да се употреби сила. Поред тога, суседне државе о увођењу зоне нису биле унапред обавештене, па су војнополитички коментатори у источној Азији углавном сагласни да нова кинеска зона значи покушај успостављања де факто кинеског суверенитета у ваздушном простору над и око спорних острва.

У то су нарочито убеђени влада и војнополитички коментатори у Јапану. Они сматрају да увођење те зоне има за циљ промену ситуације на терену, односно негирање јапанског суверенитета над острвима која, до тренутка када су ушла у састав Јапана, крајем 19. века, формално-правно никоме нису припадала.

Кинеска страна, међутим, указује да сам Јапан поседује и спроводи контролу идентификационе зоне већ деценијама, те да ју је 2010. године проширио. Кинески војнополитички коментатори тврде да је управо Јапан тај који је једнострано променио статус кво када је у септембру прошле године национализовао, односно ставио под директну контролу државе, спорна острва која су се до тада налазила у приватним рукама, у власништву једног јапанског грађанина.

У кинеској јавности влада уверење да је јапанска управа над спорним острвима неправедни реликт јапанског колонијализма и експанзионизма, јер је Земља излазећег сунца присвојила та острва 1895. године у току Сино-јапанског рата у којем је Кина била присиљена да преда оближњи Тајван.

Вишеструка опасност по безбедност источне Азије

У источној Азији, због јаких економских веза, готово нико не сматра да би након успостављања кинеске зоне идентификације могао да уследи плански испровоцирани оружани сукоб између гиганата светске економије Кине, са једне, и Јапана и његовог савезника САД, са друге стране.

Упркос томе, расте забринутост да би преклапање кинеске и јапанске, односно кинеске и јужнокорејске идентификационе зоне могло да доведе до неспоразума или непромишљених потеза који би се потом преточили у већи оружани сукоб. У тој зони већ се одвија право надметање војних извиђачких и борбених авиона, те летелица из састава обалске страже Кине, Јапана, САД и Јужне Кореје.

Нова кинеска идентификациона зона захвата простор између Јужне Кореје, Јапана, Тајвана и дела кинеске обале на којем се налази Хонг Конг, где постоји изузетно динамична економска размена и густ путнички саобраћај.

Отуд, такође, постоји забринутост да би се могла десити трагична грешка као што је обарање путничке летелице. Постоји страх да би се то могло десити у сложеној ситуацији када у ту зону, ради демонстрације политичких ставова влада, намерно улећу војни авиони супротстављених држава, док се кроз њу крећу бројни цивилни авиони. Неки цивилни авиони, као што су јапански, имају инструкције да игноришу кинески захтев за идентификацију.

Такви трагедије већ су се дешавале у прошлости. Тако је руски ловац 1983. године оборио јужнокорејски пунички авион који је скренуо са курса и повредио руски ваздушни простор, а није одговорио на позив да се идентификује. У мореузу Ормуз 1988. године амерички војни брод ракетом је оборио ирански путнички авион који је погрешно идентификован као војна летелица. Обе трагедије десиле су у време затегнутости између супротстављених страна у простору где су били чести шпијунски летови.

Да би избегле могућност несреће, већина путничких авио компанија данас се по правилу одмах повинује захтеву војних власти које намећу зону идентификације, без размишљања о политичким импликацијама које тај захтев може да носи. Тако су амерички превозници Делта, Јунајтед и Американ ерлајнз предали кинеским властима планове својих летова. Америчка администрација, иначе је сместа одбацила успостављање широке кинеске зоне ваздушног надзора као једнострани и потенцјално опасни чин, што је и демонстрирала слањем бомбардера и извиђачких авиона у ту зону.

Одлуци кинеске владе у почетку су се повиновали и јапански превозници, али су потом на интервенцију јапанске владе променили став.

Затегнутост у вези са преклапањем идентификационих зона Кине и Јапана имаће и последице на већ приметни тренд убрзаног наоружавања у региону. Кина је недавно увела у употребу свој први носач авиона и ради на развоју све моћнијих противбродских ракетних система, беспилотних летелица и ловца бомбардера стелт технологије. Јапан, на другој страни, делује у правцу формирања амфибијске бојне групе по узору на америчке маринце, наручује нове подморнице, а недавно је и поринуо свој највећи војни брод, који се због уставног ограничења у вези са поседовањем офанзивног наоружања формално води као разарач, али обликом и капацитетом заправо представља велики носач хеликоптера.

(РТС)

Ознаке: Јапан, Источно кинеско море, Кина