Прочитај ми чланак

СУДАР ДВА СВЕТА 2017: Зашто се у Француској одлучује о судбини Европе

0

Други круг председничких избора у Петој републици могао би да буде судар два поимања света, државе, демократије, ЕУ, друштва, слобода, правне државе, патриотизма. Двобој повампирених идеја средњег века у савременом руху и нове Европе која се рађа, а где друго него у њеној просветитељској колевци. Реакционари против револуционара, таксисти за прошлост против пилота за будућност. Тенардије против Жана Валжана

Francuska---Tanjug

Фото: Тањуг

Други круг председничких избора у Петој републици могао би да буде судар два поимања света, државе, демократије, ЕУ, друштва, слобода, правне државе, патриотизма. Двобој повампирених идеја средњег века у савременом руху и нове Европе која се рађа, а где друго него у њеној просветитељској колевци. Реакционари против револуционара, таксисти за прошлост против пилота за будућност. Тенардије против Жана Валжана

Исход председничких избора у Француској директно ће утицати на будућност ЕУ и европског популизма. После Брегзита и доласка Доналда Трампа на власт у Вашингтону, евентуална победа Марин Ле Пен била би завршни ударац ЕУ какву смо познавали, све мање вероватан тријумф Франсоа Фијона суштински би значио одржавање статуса кво, док би улазак Емануела Макрона у Јелисејску палату упалио светионик наде у посрнулом западном свету. Макрон је свежа крв у европском политичком простору, весник бољег сутра против проповедника страха и оних који због тога што немају решења за садашњост и одговоре за будућност, хоће да се врате у прошлост. Емануел је европски одговор на успон популиста у САД, Великој Британији и на Старом континенту. Макрон је узданица већине Европљана који упркос свему и даље верују у ЕУ и сматрају је најбољим могућим решењем.

Сувласник Монда Пјер Берже, као некада Хегел за Наполеона у Јени, каже да је Макрон дух новог света, само што није на коњу као Бонапарта, али зато окупља своје трупе и ствара историју. Неко би могао да каже и да је Жозефина била старија од Наполеона баш као и Брижит од Макрона. Берже нема сумње да Макрон неће поновити грешке највољенијег француског владара: „Видео сам Макрона кад је био тинејџер и заљубио се у жену која је била 20 година старија до њега и коју је он оженио, и сада после две деценије, после свега видим да су њих двоје прави пар и то ми улива уверење да ће он успети“, каже Берже.

Наполеон Бонапарта је говорио да је боље имати генерала рођеног под срећном звездом него способног. Судећи по развоју догађаја у Петој републици, бивши саветник председника Франсоа Оланда и затим министар економије, не само што је способан већ испуњава и наполеоновски параметар за успех који се односи на срећу. Један по један Макронов такмац у трци за председничку фотељу падао је у последњих пар месеци. Најпре је трку за номинацију Републиканаца изгубио Ален Жипе, који је на десном крилу имао на својој страни велики део потенцијалних гласача Макрона. Затим је Франсоа Оланд направио преседан и, пред разоружавајуће малом популарношћу, одлучио да постане први председник Пете републике који неће трчати за други мандат. Следећи дар с неба за Макрона је био пораз Мануела Валса, који је на левици имао готово исти ефекат по потенцијалне бираче као Жипе на десници.

А онда је уследио и највећи поклон богиње Фортуне: сатирични недељник Канар аншене открио је да Франсоа Фијон, апсолутни фаворит за победу до пре две недеље, није ни тако поштен ни узоран грађанин и политичар каквим се представљао будући да је злоупотребио своју супругу и на име њеног лажног ангажмана инкасирао готово милион евра од новца пореских обвезника.

Али Макрон није чекао скрштених руку да се коцкице поклопе. Он се обратио изузетно талентованим младим људима из агенције Лиегеy Муллер Понс која је радила кампању Барака Обаме 2008. године за Белу кућу. Три месеца је шест хиљада волонтера, под палицом суоснивача агенције Гијома Лијежија, обилазило од врата до врата милионе Француза како би се сазнало који су то аргументи и проблеми који највише интересују грађане и шта би желели да чују. Затим су све те информације обрађене и направљен је прецизан пресек интересовања и жеља француског друштва који је сада на располагању Макрону и његовом тиму.

Прошлог лета се за победу лидера „Ен Марцхе“ плаћало на кладионицама 500 евра на један уложени, баш као што је пре почетка прошлог шампионата Енглеске било квотирано освајање Премијер лиге од стране Лестера. Данас се за Макрона председника Француске добија тек нешто мало више од два евра за један уложени, а победа Марин Ле Пен се плаћа 3,25. У друштву десничарских и левичарских популиста, Марин Ле Пен и Жан Лика Меланшона, кандидата Социјалистичке партије Беноа Амона који је француска верзија несрећног вечног губитника Џеремија Корбина, да не будемо саркастични па да га упоредимо са Хектором Купером (изгубио је финале и са Египтом), и Франсоа Фијона чији је кредибилитет и популарност у вертикалном паду, фигура Емануела Макрона сваким даном постаје све више доминантна.

Улоге никада нису биле тако јасно подељене у председничкој трци за Јелисејску палату као ове године. Говори Макрона и Марин Ле Пен у Лиону најбоље су то рефлектовали. Наступ нове наде европске Француске одисао је вером, надом, светлошћу, жељом да се буде бољи и да се живи боље, речју – Макрон је тражио од 16.000 људи (половина их је била напољу јер није било места у сали) да гласају „за“. Беседа Ле Пенове пред три хиљаде следбеника у фотељама, попут воштаних фигура на конгресима комунистичких партија, била је мешавина претњи, плашења, оптужби, негативног набоја, сејања страхова од овога и онога и позива да се гласа против Европе, против глобализације, против странаца.

У Макроновој публици, око бине у бојама застава ЕУ и Француске, бујала је жеља да се гради нова Француска, нова Европа, отворених очију и раширених руку, видела се Француска која нема страх од будућности. Дан касније у камерној атмосфери амфитеатра у Лиону осећао се политички нафталин, идеје старе три и по века, из Минстера и Оснабрика, где је потписан Вестфалски мир 1648. године – чак су Метерник и Талиран ближи данашњем поимању света од оног каквим га види Марин Ле Пен. Као и Доналд Трамп Америку, и Ле Пенова би да поново прави велику Француску, као некада, да су Французи на првом месту, да уводи царине, гради зидове, отвара радна места само за Французе. Будући да немају решење за изазове данашњице, француски популисти играју на карту вулгарног национализма који називају патриотизмом, а своје противнике пејоративно ословљавају као глобалисте.

За разлику од других француских политичара из тзв. мејнстрим странака, почев од бившег председника Николе Саркозија до данашњег Франсоа Оланда и донедавног премијера Мануела Валса, као и кандидата Републиканаца Фијона, који су сви упали у замку Ле Пенове покушавајући да се такмиче на терену доказивања „патриотизма“, Макрон је једини имао храбрости да предложи дијаметрално супротни пут. Такође, за разлику од свих осталих ривала, укључујући Ле Пенову, Макрон је једина новост на француском политичком небу, једино ново лице и једини политичар антипопулиста који је успео да дотакне срца тзв. миленијалаца, младих који су рођени током осамдесетих прошлог века и касније.