Прочитај ми чланак
(desertpeace – Нима Ширази)
„Нисам заинтересован за било какав сукоб у Сирији, али треба осигурати да када државе крше међународне норме о наоружању као што је хемијско оружје, које може за нас представљати опасност, тада за то морају да сносе одговорност“, рекао је председник Обама у интервјуу за ПБС прошле недеље.
Уз оптужбе о нападу страшним хемијским оружјем у предграђу Дамаска и нове извештаје да је „напалм “ бачен на једно школско игралиште у северној Сирији, ова изјава, дата од америчког главнокомандујућег, сигурно је затекла његове претходнике, с обзиром да је коришћење хемијског оружја деценијама стандардна америчка процедура.
Напалм, класификован као запаљиво, пре него хемијско оружје, састоји се од желатина који се лепи за кожу и може да прогори све до кости. Интензивно је коришћен последњих година Другог светског рата на европском и пацифичком ратишту, само у Јапану је од бомбардовања напалмом погинуло најмање 330 000 људи.. Двоструко веће количине напалма од оних бачених на Јапан 1945. употребљене су током три године Корејског рата: 32 357 тона у односу на 16 500 тона.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Између 1963 и 1973 америчка војска је на Вијетнам, Камбоџу и Лаос бацила 400 000 тона напалма. Уједињене нације су 1980 године употребу напалмског желатина прогласиле ратним злочином.
Американци су током рата у Вијетнаму такође користили агенс Оранж, хемијско оружје добијено из хербицида. Између 1962 и 1971, америчка војска је на Вијетнам, Лаос и делове Камбоџе, у оквиру операције Ranch Hand распрскала скоро 20 милиона галона материјала који садржи хемијске хербициде и дефолијанте помешане са авионским горивом.
У чланку Глоуб енд мејл-а из 2008 године стоји, да “ Вијетнамске процене су да је 400 000 људи убијено или осакаћено од дефолијаната, 500 000 деце је рођено с дефектима, од ретардираности до расцепљеног кичменог стуба, а још 2 000 000 је боловало од рака или других болести. Нису добили ниокакву одштету од оних који су произвели хемикалије или су од њих направили ратно оружје.
Према подацима Уједињених нација, агенс Оранж је „једна од најотровнијих супстанци познатих људском бићу“, а Црвени крст Вијетнама процењује да је „чак милион људи у Вијетнаму са инвалидитетом или другим здравственим проблемима повезаним са агенсом Оранж“.
Недавно објављени извештај Форин полиси открива да је током Иранско-ирачког рата од 1980-1988 „америчка војна и обавештајна заједница знала све о томе и није учинила ништа да заустави серију напада нервним гасом, далеко разорнију од било чега виђеног у Сирији“. Међу налазима у извештају се наводи да су у 1988., „обавештајни званичници пренели распоред иранске војске Ираку, потпуно свесни да ће је Хусеинова војска напасти хемијским оружјем, укључујући сарин, смртоносни нервни агенс“, као и да су „Ирачани користили иперит и сарин пре четири велике офанзиве почетком 1988 и да су се ослањали на сателитске снимке, мапе и друге обавештајне податке добијене од САД“.
И још:
За разлику од данашње ватрене расправе да ли САД треба да интервенишу и да зауставе наводне нападе хемијским оружјем сиријске владе, САД су пре три деценије хладно калкулисале са Хусеиновом широком употребом хемијског оружја против непријатеља и својих сопствених људи. Реганова администрација је одлучила да је боље пустити да се напади наставе, ако то може да преокрене ток рата. А чак да је то и откривено, ЦИА је рачунала да ће међународни бес и осуда бити ућуткани.
Још скорије, америчка војска је користила бели фосфор, хемијско једињење чија употреба у насељеним подручјима представља ратни злочин, у 2004., за време напада на Фалуџу у Ираку, свог најбољег пријатеља у региону. Израел је 2008-2009 бацао бели фосфор на насеља током масакра у Гази.
Треба напоменути да, иако су САД потписница Конвенције УН о одређеним врстама конвенционалног оружја (CCW), која забрањује употребу напалма против цивила, оне никада нису потписале Протокол 3. Конвенције, одредбу која изричито забрањује коришћење сваког запањивог наоружања. Ипак, чак и без потписивања, овај протокол је ступио на снагу у САД, 21. јула 2009.
Осим тога, Израел је једна од само седам држава на планети- заједно са Сиријом, Анголом, Јужним Суданом, Египтом, Северним Вијетнамом и Мијанмаром, која одбија да се повинује одредбама Међународне Конвенције о хемијском оружју (CWC).
Међутим, и поред тога,заменик портпарола Стејт департмента изјавио је прошле седмице, да државе које се не придржавају обавеза, које признаје већи део међународне заједнице, чак и државе непотписнице Конвенције, не треба изузети од одговорности.
Током брифинга за новинаре 27. августа, портпарол Мари Харф је описала Конвенцију као „мултилатерални споразум о разоружању“ који „предвиђа елиминацију целе категорије оружја за масовно уништење, универзално се примењује под међународном контролом и забрањује употребу хемијског оружја. Тренутно су се 189 нација, које представљају око 98 одсто светске популације, придружиле Конвенцији о хемијском оружју“. Према томе, наставила је, иако постоји неколико држава које још нису приступиле Конвенцији,“ јасно је да им не би требало омогућити да избегну одговорност за своје поступке. „
Харф је додала, „Постоји разлог да је огромна већина међународне заједнице – опет, која се слаже са мало чим другим – стала против употребе овог оружја, па Сирија не би требало да буде у стању да се овде руга јасно израженом ставу међународне заједнице. „
Сутрадан, Харф је поновила овај став:
„Неселективна употреба хемијског оружја против цивила представља кршење међународног права. Такође сам мало говорила о међународним нормама и Конвенцији о хемијском оружју, које очигледно нису део, али која јасно износи да се већина – огромна већина света огласила и рекла да смо се успротивили хемијском оружју и да је свет рекао хемијском оружју. И нећемо одступити, они морају да одговарају.“
Сугерисати да Сједињене Државе неће погазити реч када је у питању заједнички прихваћен мандат међународног права је смешно. Године 1998, огромна већина народа у свету гласала је да се усвоји Римски статут, оснивање Међународног кривичног суда (МКС) и давање му надлежности да „приведе правди починиоце најтежих злочина познатих човечанству – ратних злочина, злочина против човечности , и геноцида. “ Сједињене Државе су гласале против.
Када је Статут званично усвојен од стране међународне заједнице 2002, Сједињене Државе, Израел и Судан – потписали су га сви, али су одбили да га званично ратификују. У писму генералном секретару УН 6. маја 2002, амерички државни подсекретар за контролу наоружања и међународну безбедност Џон Болтон, изјавио је, „…у вези са Римским статутом Међународног кривичног суда, усвојеним 17. јула 1998, САД нема намеру да постане чланица уговора. Сходно томе, Сједињене Државе немају правне обавезе које проистичу из њеног потписа на дан 31. децембра 2000 „. Иако Обамина администрација повлачи ово одбијање из Бушове ере, ипак је одбила да ратификује споразум и прихвати надлежност МКС.
Наравно, језик међународног права и одговорности се такође никада не тиче Израела, ако је починио ратни злочин или развија непријављени и ненадгледани арсенал нуклеарног оружја у супротности са међународним споразумом о нуклеарном неширењу (НПТ), којег Израел – са само три друге земље на планети – није потписник.
У ствари, у мају 2010 године,189 држава потписница НПТ – укључујући Иран и Сирију, сазвале су међународну конференцију 2012, са циљем успостављања „Блиског истока као зоне без нуклеарног оружја и свих оружја за масовно уништење,“ Израел је осудио споразум, описујући га као „дубоко погрешан и лицемеран“, а премијер Бењамин Нетанјаху је изјавио: „Као не-потписница НПТ-а, Израел није обавезан одлукама ове конференције, која нема власт над Израелом. Имајући у виду искривљену природу ове резолуције, Израел неће моћи да учествује у његовој реализацији. „
Тада је и председник Обама осудио резолуцију, наводно је била неправедно фокусирана на Израел – једину нуклеарно наоружану државу у региону – и обећао да ће се „супротставити радњама које угрожавају националну безбедност Израела.“
Када је дошло време предложене конференције, у децембру 2012, Сједињене Државе су је спречиле.
Јасно је да САД не разматра могућност војног напада на Сирију из било каквог поштовања према обавезама међународног права и бриге за невине цивиле. Као што Омар Дахи примећује у Џадалији, „Чињеница да САД прети да удари нема никакве везе са добробити Сиријаца, има сваку везу са одржавањем „кредибилитета“ САД, њеног положаја хегемонистичке силе „.
Чак и да уважимо реч владе САД – сумњива ствар у светлу претходних искустава – , проблем је што би свака наводно казнена војна акција против Сирије по себи била кршење управо оних закона за које САД тврди да их брани.
Подсетимо се, на пример, шта је, тада Сенатор Барак, изјавио 20. децембра 2007: „Председник нема овлашћења у складу са Уставом да унилатерално одобри војни напад у ситуацији која не укључује спречавање стварне или непосредне опасност за нацију … Као председник, ја нећу искористити уставна овлашћења да пошаљем трупе на начин супротан изричитим ограничењима донетим од стране Конгреса и усвојених законом. „
Професор међународних односа Чарли Карпентер је у Форин афеарс скренуо пажњу управо на ове чињенице:
„Обамина администрација је већ потврдила да је њена главна брига да штити норме и кажњава њихове прекршиоце. Имајући у виду тај циљ, одговарајући правац деловања био би да се, прво, независно провери ко их је прекршио. САД тврди да „нема сумње“ да је Сирија била иза прошлонедељног хемијског напада, али то остаје отворено питање док УН инспектори не заврше истрагу.
Друго, САД ће морати да размотри низ политичких опција да именује, осуди и законито казни починиоца пре посезања за силом, нарочито незаконитом силом. Као Артикл 36.орг, невладина организација констатује, то може укључивати осуду, ембарго, санкције, или било које друге билатералне и мултилатералне мере које се обично користе као одговор на повреду норми оружја (а што може бити ефикасно бар као ваздушни напади, ако не и више). Треће, ако Сједињене Државе треба да одлуче о војној акцији, са или без резолуције Савета безбедности УН, онда би требало да се придржавају међународних стандарда који регулишу употребу посебних оружја у борби.
Стога је забрињавајуће што се у предложеним војним нападима против Сирије ослања на томахавк ракете, које су у стању да носе и касетну муницију, чија је употреба осуђена на хуманитарној основи од бројних влада и друштвених група. Исто тако је алармантно је што ће планирани напади вероватно укључити употребу експлозива у насељеним местима, што је у супротности са израженом међународном забринутости због таквог понашања. Иако постоји историјски преседан за легитимност кршења Повеље УН да би се спровеле глобалне хуманитарне норме, видеће се као лицемерно то што се крше управо оне норме које служе њиховој афирмацији.“
Као и увек, са вероватно неибежним војним нападом на хоризонту, америчка влада још једном потврђује своје уверење, да – за разлику од остатка света – када САД или њени пријатељи укидају међународно право и чине ратне злочине, они не треба да буду позвани на одговорност.
Дежурни галамџија НСБС-а, Крис Метјуз – који себи додаје нешто од историчара – а очигледно је потпуно несвестан раније америчке употребе војног хемијског оружја, говорећи за Морнинг Џо почетком прошле недеље, заурла:
„Ако повучете црвену линију и кажете да нема коришћења хемијског оружја, а то се поштује у западној заједници широм света, у међународној заједници већ деценијама – немојте користити хемијско оружје. Нисмо га користили у Другом светском рату, Хитлер га није користио, ми не користимо хемијско оружје, то се не ради. Знамо да је Асадов отац то урадио. Онда он наставља и то ради.“
На страну Метјусово непознавање наших сопствених дела, још је надреалнија тврдња “Хитлер није то радио”. Метјус изгледа заборавља целу ствар око Холокауста, када су нацисти починили геноцид гасом над милионима Јевреја у логорима смрти.
Пошто никаква алузија, било на Сирију или нацистичку Немачку, није дозвољена у мејнстрим медијима без неодговарајућих поређења са Ираном, Метјуз додаје, на основу Асадове наводне употребе оружја за масовно уништење, „То вас тера да се запитате шта би муле урадиле да имају неколико комада нуклеарног оружја, само пар. „
Па, прво, Иран не прави нуклеарно оружје и, чак и према америчким обавештајним проценама, није ни донео одлуку да се то учини. Он рутински осуђује набавку, складиштење и употребу нуклеарног оружја већ три протекле деценије.
Осим тога, Метјусова идеја да ће ирански лидери подстаћи атомски Армагедон – апсолутно без икаквог разлога – је бизарна. Али онда, опет, са својом историјом дезинформисања и испољавања тоталног незнања о иранском нуклеарном програму, није ни чудо што Метјуз протура такву бесрамну пропаганду.
Друго, Метјус пропушта да истакне, да је, у ствари, само један једини народ у светској историји стварно користио нуклеарно оружје: Сједињене Америчке Државе. Бациле су га на цивиле, искасапиле стотине хиљада.
Како Роберт Макнамара рече редитељу Еролу Морису у ратном документарцу “Магле рата“, „(ваздухопловни генерал Куртис) ЛеМеј је рекао, ‘Да смо изгубили рат, сви бисмо били суђени као ратни злочинци”. „И ја мислим да је у праву. Он је, а и ја бих рекао, да се понашамо као ратни злочинци. ЛеМеј је увидео да би оно, што је он радио, било сматрано за неморално да је његова екипа изгубила. Али шта чини нешто неморалним ако изгубите, а није неморално ако победите? „
Макнамара се питао, „Да ли је тада било правила које каже да не би требало бомбардовати, не би требало убијати, не би требало спалити 100.000 цивила у једној ноћи?“
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – „Микрорем“, mikrorem.com
