Суочен са двоструким изазовом интеграције избеглица и реинтеграције Истока Европе, Берлин може да се одлучи да се врати на позиције Уније на два колосека, што би означило крај послератном пројекту уједињења Европе, истиче бугарски аналитичар Иван Крастев у Њујорк тајмсу. Он сматра да је криза са мигрантима истовремено избацила на површину и прикривене тензије у процесу европских интеграција.

Проблем за Европу и САД није само велики прилив миграната већ и недостатак политичког вођства, пише Ричард Коен  у Вашингтон посту.

„У овом тренутку, превише политичара води рачуна само о томе како да остану на својим позицијама. Олуја се спрема и, осим ослабљене Меркелове и одлазећег Обаме, нема капетана на видику”, оцењује Коен.

НЕМАЧКА И СРЕДЊА ЕВРОПА: МЕЂУСОБНО РАЗОЧАРЕЊЕ

Милиони људи који надиру на границе ЕУ имају право да верују да је миграција најбоља револуција. Реч је о револуцији појединаца, не маса. ЕУ је привлачнија него било која утопија из 20. века – једноставно зато што постоји. Међутим, како ствари стоје, мигрантска револуција може веома лако да подстакне контрареволуцију у Европи, пише Иван Крастев.

Почетну солидарност према избеглицама пре неколико месеци сада је потиснуо страх да ће ти исти странци довести у питање европски модел благостања као и њену културу. Недавни инцидент у Келну појачао је страховања да су либералне владе преслабе да би одбраниле Европу и да ситуација са мигрантима измиче контроли. Чак и пре овог инцидента, већина Немаца је почела да сумња да њихова земља може да интегрише стотине хиљада Сиријаца, Авганистанаца и других који су пристигли прошле године.

Немачка канцеларка Ангела Меркел, која је доскоро била симбол самопоуздања и флексибилности ЕУ, сада се приказује као политичар налик Горбачову – племенита али наивна, као државник чија је политика „Wir shaffen es“ (ми то можемо) довела Европу у ризичну ситуацију, истиче Крастев.

Међутим, осим са имигрантима, Немачка се суочава и са другим нимало лакшим проблемом: интеграцијама саме ЕУ. Берлин је окружен земљама на југу континента чије су владе против оштрих мера штедње – Грчком, Шпанијом, Португалијом, Италијом, као и државама на истоку које не желе да приме мигранте. Док земље са југа доводе у питање финасијску политику Берлина, централноевропске државе представљају изазов немачком моделу отвореног друштва. Немачка критикује нове чланице ЕУ са Истока за одсуство солидарности и саосећања. Са друге стране, оне узвраћају оптужбама на рачун Берлина за „морални империјализам”. Ова криза са мигрантима је истовремено избацила на површину и прикривене тензије у европским интеграцијама.

Озлојеђеност централноевропских земаља према Немачкој у много чему подсећа на сличну озлојеђеност друге генерације турских миграната у Немачкој данас, оцењује Крастев.

„За разлику од прве генерације миграната, која је жудила да покаже своју корисност земљи која их је удомила, друга генерација – иако је боље интегрисана – осећа се пониженом зато што мора да прихвата норме других. Многи припадници друге генерације Турака завршили су школе у Немачкој и социјализовали се у њој. Међутим, они користе своје образовање и слободу да се ухвате укоштац са својим сложеним идентитетима, одупирући се притиску родитеља и друштва да се прилагоде. Ова деца миграната не сањају о повратку у своју породичну или националну прошлост. Но они желе да иду својим путем и фрустира их изгледна будућност да буду грађани другог реда”, сматра Крастев.

Слично се дешава и у Централној Европи. Прве посткомунистичке владе и лидери били су обузети идејом да постану бољи Европљани него државе Западне Европе – либералнији, лојалнији ЕУ, спремнији да жртвују националне интересе зарад европских вредности. До само пре неколико година грађани централноевропских земаља веровали су више Бриселу него својим владама. Међутим, то више није случај. Последња истраживања јавног мњења показују да чак и многи Пољаци, који се противе одлуци нове десничарске владе да стави под своју контролу Уставни суд – што је опасан недемократски потез – не подржавају могуће санкције ЕУ против Пољске.

Овде лежи неопажена опасност нелибералних процеса у Централној Европи по ЕУ. Није у питању само незадовољство Берлина успоном нелибералних влада у региону. Немачка је сада доведена у ситуацију да преиспита неке од својих кључних претпоставки и идеја о будућности ЕУ, истиче Крастев.

„Тешко могу да схватим да земље чији су грађани некад сами били изложени репресији и добијали су помоћ сада ускраћују ту солидарност угњетенима”, изјавио је недавно немачки председник Јоаким Гаук. Овде није реч само о политичким разликама већ и дубоком разочарењем једних у друге – Немачке и држава Централне Европе. У последњих 25 година Берлин је био највећи поборник ширења ЕУ на исток. Он је имао јасан економски и геополитички интерес у вођењу такве политике, јер је највећи инвеститор и трговински партнер региона. Само трговина са Пољском надмашује размену коју Немачка има са Русијом.

Међутим, према мишљењу Крастева, скуп заједничких интереса можда неће бити довољан да одржи немачки ентузијазам за ЕУ у садашњој форми. Суочен са двоструким изазовом интеграције избеглица и реинтеграције Истока Европе, Берлин може да се одлучи да се врати на позиције Уније на два колосека – што би означило крај послератном пројекту уједињења Европе. У многим западноевропским престоницама све учесталије се чују гласови подршке за ову идеју.

„Ако су грађани Централне Европе ишта научили из распада Совјетског Савеза и Титове Југославије, то је да у одсуству рата колапс империје почиње на периферији, али се завршава тек кад се центар побуни. Одлука Русије да се осамостали – а не аспирације за независношћу балтичких држава – сахранила је Совјетски Савез. Такође, промена расположења Немачке према Централној Европи може представљати последњи у низу неповољних догађаја по Европску Унију какву знамо. Да подсетимо на класичну шалу о јеврејском телеграму: ‘почни да бринеш, детаљи стижу ускоро’”, закључује Иван Крастев.

НЕДОСТАТАК ВОЂСТВА: ПРОБЛЕМ ЕУ И САД

Ричард Коен наводи да је купио мали бродић у луци у Данској, из које су рибари и остали грађани транспортовали 1943. већину Јевреја у неутралну Шведску.

„Храбри и дивни Данци током Другог светског рата сада су постали негостољубиви. Одузимају накит и остале вредности од Сиријаца и других миграната који желе да се настане у њиховој земљи. То није исто као забрана њиховог уласка, али показује шта се дешава када се народ великог срца уплаши. Већи део Европе је данас застрашен”, пише Коен.

Он додаје да је ситуација у Америци незнатно другачија. Подсећа на изјаву Доналда Трампа да би требало привремено забранити улазак у САД свим муслиманима. Тај став су подржали многи републиканци.

Најављујући кандидатуру у јуну прошле године, Трамп је указао на масовну миграцију Мексиканаца у САД као велики проблем, јер наводно са њом стиже и већа стопа криминала, укључујући и силовања. Такође, један од фаворита за републиканског кандидата за председника изјавио је да мигранти узимају посао домаћем становништу, што погађа у срце белачког расизма. Мексико и Централна Америка су за САД оно што је арапски свет за Европу. У Европи се на део муслимана гледа као на силеџије, затим да наводно прети опасност да Арапи потисну локалне европске културе као што је миграција хиспаноамериканаца утицала на све учесталије коришћење шпанског језика у сигнализацији на јавним местима.

Коен подсећа да је Трамп закупио целу страницу у четири кључна дневна листа у Њујорку, тражећи смртну казну за пет малолетника ухапшених под сумњом да су силовали и брутално претукли једну жену у Централ парку. Они су осуђени на затворске казне. Да је послушан Трампов захтев, били би погубљени. Међутим, накнадно је други човек признао ово кривично дело. ДНК извршиоца се поклопао са његовим. Док није откривен прави починилац, малолетници су провели више година у затвору, један од њих чак 13. У лето 2000. године на више од 50 жена насрнули су непознати мушкарци, неке су биле и сексуално малтретиране – опет у Централ парку у Њујорку. Овај инцидент је уследио после годишње параде Порториканаца који живе у САД.

То подсећа на немиле сцене из Келна за дочек ове Нове године, када се око 500 жена жалило да их је малтретирала група миграната из Северне Африке или Арапи. Сви у Европи су били згрожени а многи и уплашени.

„И у Европи и у САД, предвиђа се да ће садашњи тренутак постати неизбежна будућност. Међутим, силовање у Централ парку, напад у време обележавања дана Порториканаца и други инциденти дешавају се и пролазе – или се на крају испостави да није било баш све тако како се приказивало у почетку или се не понављају. Иако је инцидент у Келну био великих размера, за сада се није поновио. И полиција је научила много из грешака”.

Према мишљењу Коена, проблем за Европу и САД није само велики прилив миграната већ и недостатак политичких лидера. Изузеци су председник САД Барак Обама и немачка канцеларка Ангела Меркел. Она је показало изузетно вођство изражавајући спремност да прими милион Сирајаца. Обама је много мање издашан – око 2.500 миграната је стигло у САД крајем прошле године, али је великодушно прихватио исламску заједницу у земљи. Додуше, Трамп је окарактерисао недавни Обамин одлазак у џамију као извињавање муслиманима.

Коен сматра да је САД и Европи потребно више лидера који могу и знају да кажу – сачекајте тренутак, хајде да то урадимо овако. Уместо тога, учестали су захтеви за депортацијама, затварањем граница, одузимањем имовине. Мађарска, а у последње време и Пољска, заокрећу удесно, Француска помало показује менталитет „вишијевске творевине” из Другог светског рата, а Немачка након последњих инцидената као да бојажљиво преиспитује свој првобитни став о великодушном пријему миграната.

„Сигуран сам да Трамп зна веома мало о историји. Његов брод, док није био приморан да га прода, био је велики и повезан са многим аферама. Мој брод је веома мали, и има само симболички значај. Подсећа на оно што се десило – на хероизам неких, политички опортунизам и кукавичлук многих. У овом тренутку, превише политичара води рачуна само о томе како да остану на својим позицијама. Олуја се спрема и, осим ослабљене Меркелове и одлазећег Обаме, нема капетана на видику”, закључује Коен.

Приредио – Драган Штављанин

Ознаке: ЕУ, Источна еЕвропа, мигранти, Немачка, САД