Прочитај ми чланак
(Политика.рс)
Америци се не свиђа могућност приближавања Москве и Пекинга са Едвардом Сноуденом у улози катализатора.
У сложеним дипломатским и пропагандним маневрима који се на релацији Вашингтон–Москва воде од момента откако је 23. јуна Едвард Сноуден слетео на „Шереметјево”, засад нема победника, што не значи да је резултат нерешен.
Најновији обрт у случају америчког борца за грађанска права, или шпијуна и провалника, зависно ко одакле гледа, показује да се односи између САД и Русије затежу, али и да ниједна страна не жели да пукну.
Бела кућа је у уторак, када је бегунац саопштио да је од Русије затражио привремени боравак, поновила захтев да буде изручен. „Наш интерес је увек био да буде протеран из Русије и враћен у САД”, рекао је Обамин представник за штампу Џеј Керни. „Он није борац за људска права нити дисидент.”
Керни је на то додао оно што је од самог почетка америчка одступница: да „овај случај не би требало да буде нешто што производи дугорочне проблеме у америчко-руским односима”.
Из овдашње перспективе, то је и жеља Русије, јер се сматра да је најновији Сноуденов потез резултат савета домаћина. Молба за привремени боравак (право да живи и ради у Русији годину дана, с могућношћу да се обнови још годину), цео случај, бар процедурално, измешта из политичке сфере у административну, чиме се из овог заплета, опет само формално, извлачи и председник Путин.
Обама је већ раније рекао да нема намеру да Сноудену придаје „превелики значај” и да се због њега погађа са председницима Кине и Русије. Али, о њему ће релативно брзо, почетком септембра, сигурно разговарати са Путином коме ће прво бити гост у Москви, а потом ће заједно учествовати на самиту Г-20 у Санкт Петербургу. Евентуално отказивање тог раније планираног пута нико не помиње.
Америчке анализе сугеришу да је Русија већ извукла сву корист из овога случаја: да је вероватно већ копирано све што је у Сноуденовим лаптопима и додатним УСБ меморијама које је приликом бекства наводно понео.
На другој страни, афера је Москви (и Пекингу) помогла да заузме солидан отклон према оптужбама Вашингтона за сајбер-провале у компјутерске системе владе, војноиндустријског комплекса и крађе технолошких тајни и ојача аргументе за тврдње да Америка примењује „двоструке стандарде”.
Обама додуше инсистира да хакерски упади не могу да се пореде са „прикупљањем обавештајних података”, што „ради свака земља”, али оно што је главни утисак, то је да америчке тајне службе то раде „као ниједна земља”.
Оно што се Вашингтону у свему не свиђа јесте могућност приближавања Русије и Кине, са Сноуденом у улози катализатора. Али, у овом случају, и САД и Русија очигледно брину о ширим и дугорочнијим интересима.
Никоме није у интересу васкрс хладноратовског контекста у међусобним односима. Русији је стало да остане партнер Западу у решавању глобалних проблема, и обрнуто: Запад неке своје приоритете не може да реализује без партнерства са Русијом. Од смиривања Сирије, преко обуздавања нуклеарних амбиција Ирана, па до руских коридора неопходних НАТО партнерима за извлачење из Авганистана.
Отуда је суштину заплета сигурно најбоље објаснио баш Путин, метафором „шишања прасета”, посла у коме има „много скичања, а сасвим мало вуне”.
Милан Мишић
