Прочитај ми чланакКао и на Западу, велике компаније у неколико земаља Југоисточне Азије сада воде и одабирају владе. Критиковати масовну сечу шума и компаније за палмино уље у Малезији је смртоностно, готово суицидално, и нико се не усуђује да то чини
Када се авион приближава сингапурском Чанги аеродрому, он прилази или из правца Малезијског полуострва или од индонежанског острва Батам.
У оба случаја, размера природне катастрофе која се пружа испод авионских крила је монументална.
Све изворне малезијске шуме уз границу са Сингапуром – у области Јохор – сада су нестале и огромно пространство опустошене земље, углавном прекривене плантажама палми за производњу уља, пружа се далеко на хоризонту. Предвидљиви образац мреже плантажа прекидају само аутопутеви, обухваћена људска насеља и неколицина индустријских структура, углавном везаних за производњу палминог уља.
На индонежанској страни, острво Батам подсећа на апокалиптични хорор филм: увек се ка небу пружа густ дим, и јасно се виде лоше планирани и ужасно изграђени градови и села. Вода око острва је сумњиве, застрашујуће боје. Разарање животне средине је потпуно. Батам је требало да буде индонежански одговор Сингапуру. Индонезија је сањала о модерном мега-граду са изванредним аеродромом и луком, начичканом фабрикама, истраживачким центрима и трговинским објектима. Али турбокапиталистичка држава се надала да ће све ово створити приватни сектор. То је наравно, било нереалистично. Оно што је уследило било је потпуна катастрофа.
Како ствари сада стоје, Батам није ништа више, до низ „Потемкинових села“, заједно са неколико путева са четири коловозне траке, прошараних рупама, који никуда не воде. Што се истраживања тиче: тешко да постоји икакав научни рад у Џакарти или Бандунгу, а овде га има још мање. Након неколико покушаја да се сачува образ и прикрије овај огромни неуспех, острво је препуштено да се „суноврати“ у стање у коме је већ било током више деценија: у џиновски куплерај за сингапурске и малезијске секс-туристе; јефтино трговинско подручје где се углавном продаје кривотворена роба, место озлоглашено по изостанку чак и основних јавних служби. Нико није ражалован због овог колосалног и потпуно глупог скупа неуспеха. Покорни медији у власништву бизнисмена тешко да су икада критични према индонежанском режиму и његовој пословној „елити“. Али утицај „батамског експеримента“ је огроман – нема недирнуте природе на читавом острву.
*
Шта се дешава на јужном делу Југоисточне Азије?
Да ли нико не брине о природи у малезијској и посебно индонежанској влади, пословним конгломератима и друштву?
Проблем је што се овде све изнад и испод површине земље, годинама и деценијама, сагледава као потенцијални извор профита. Вреднује се само ако може да се експлоатише, ако може да се прикачи етикета са ценом. Без сентименталности, без размишљања о лепоти. Похлепа је овде већ досегла сумануте размере.
Као и на Западу, велике компаније у неколико земаља Југоисточне Азије сада воде и одабирају владе. Они такође контролишу масовне медије, и инфилтрирају се на друштвене мреже. Критиковати масовну сечу шума и компаније за палмино уље у Малезији је смртоностно, готово суицидално, и нико се не усуђује да то чини. У прошлости неки су то учинили и помрли су. Исто може да се каже о „илегалном“ ископавању злата, сечи шума и другим експлоаторским подухватима у Индонезији, где је већина огавних рударских и шумарских послова у рукама полиције, војске и владиних званичника (интереси све три гране су често испреплетани).
Места попут Борнеа и Суматре су готова; скоро сва њихова легендарна дивља станишта су девастирана. Нестало је на стотине врста или су близу изумирања. Некада моћне прашуме стешњене су у неколико национални паркова, па се чак и такве често користе за комерцијалну пољопривреду, па и плантаже палми.
Није само у питању „лепота која нестаје“ и биодиверзитет. Борнео (у Индонезији познат као Калимантан) је некада био упоредив са Амазонијом, као плућима Земље. То је треће по величини острво на нашој планети (и највеће у Азији), које је сада потпуно а неки би рекли и неповратно опустошено. У Индонезији, смртоносне хемикалије које се користе на плантажама уљаних палми изазивају канцер и усмрћују десетине хиљада људи, иако је потребно дубоко заћи у села како би се сазнала истина, пошто не постоји веродостојна статистика и питање је веома „осетљиво“, као и све друго што је ужасно и злочиначко у овом делу света. Многе реке, међу њима и река Капуас, садрже запрепашћујуће високу концентрацију живе. То је последица илегалног али неприкривеног ископавања злата.
Гледати Борнео из ваздуха је попут посматрања огромне, кошмарне и трулежне бродске олупине: црне бразготине, браон бразготине и тамне цик-цак крвареће вене, тамо где су давно били, огромни и поносни, исконски водени путеви.
Оно што су деловима Папуе коју контролишу Индонежани учиниле индонежанске компаније и западни мултинационални рударски конгломерати је неописиво. Осим тога што врше геноцид против локалног становништва, читава половина овог пространог острва, које је насељавало стотине локалних племена, сада је „изложена“, присилно отворена и дословце силована. Наравно, пошто је антикомунистички бојовник и покорна пробизнис клијенистичка држава, Запад готово никада не критикује Индонезију. Геноциди које она чини од 1965. су или спонзорисани или барем подржани из Вашингтона, Лондона и Канбере.
Малезијске и индонежанске дрвне и рударске компаније не престају са чињењем злочина код куће – оне иду далеко, у друге азијске државе, али и дубоко у Океанију, на места попут Соломонових острва или Папуе Нове Гвинеје, где сам у неколико прилика посведичио потпуно уништење природе и људске културе; тај кошмар сам детаљно описао у својој књизи Океанија.
*
Неуморно сам документовао шта се дешава у Југоисточној Азији у књигама које пишем (самостално или са локалним ауторима) као и у мојим предстојећим филмовима. У сред сам продукције филма о судбини острва Борнео, места које ми, што га више разарају, постаје све драже и драже.
Што више сведочим и што више документујем, то се осећам безнадежније. То је зато што изгледа скоро као да нема места које је способно да се одупре јуришу. Пишем овај есеј на летовима Малезија Ерлајнса. Први ме је превезао од града Мири (држава Саравак на Борнеу, Малезија) до Куала Лумпура; други од Куала Лумпура до Бангкока.
Након што сам снимао у неколико наврата на потпуно нарушеном индонежанском Калимантану, надао сам се да ћу видети нешто оптимистично у малезијском Сараваку; нешто што би могло да послужи као инспирација за будућност неупоредиво сиромашнијег и далеко корумпиранијег индонежанског дела острва. Овога пута возио сам око града Мири, а потом сам прешао границу и возио сам даље до Брунеја. Летео сам у сићушним пропелерцима преко џунгле, односно онога што је од ње остало. Узео сам уски импровизовани, моторизовани кану.
Да, видео сам неколико прелепих националних паркова и традиционалних колиба. И био сам изненађен када сам сазнао да баснасловно богати али политички и верски репресивни султанат Брунеј Дарусалам, са својом бруталном и екстремном имплементацијом шеријатског права, разузданим конзумеризмом и обожаваном нафтном индустријом, функционише далеко боље него Индинезија, па чак и Малезија, макар у домену заштите животне средине. Он макар штити своју природу, укључујући и кишне прашуме. Брунејске нетакнуте, исконске прашуме почињу свега неколико миља од обале, од његових налазишта нафте и рафинерија.
Када сам изнајмио похабани уски, дугачки чамац, дубоко у унутрашњости Саравака, суочио сам се са тоталном бедом и уништењем. Пут је био сјајан, по свој прилици конструисан баш да би се брзо и ефикасно преносила, и дебла и плодови уљаних палми. Неколико школа и медицинских установа изгледало је модерно. Али већина локалаца не живи близу путева – они традиционално пребивају дуж река. А тамо је ситуација потпуно другачија: људи обитавају у сиромашним, примитивним колибама, деца и одрасли пливају у очајнички загађеној води, док пањеви „украшавају“ смрдљиву, каљаву обалу.
*
Неко ће рећи да Југоисточна Азија није усамљена. На много начина, Запад је већ „преобликовао“ своју природу пре више деценија и векова. У густо насељеним земљама као што су Италија или Холандија, врло мало изворне природе је опстало до данас. У Сједињеним Државама, изворне пољане и исконски пашњаци уступили су место комерцијалним њивама; за масовну пољопривредну производњу.
Оно што шокира у Југоисточној Азији није чињеница што људи желе да живе од своје земље. То је бруталност систематичног уништења величанствених планина и брда, моћних река, језера и обала као и неповратност промена која долази сечом готово свих прашума и њиховом заменом хемијски третираним уљаним палмама и плантажама гуме.
Већина оних којима би било дозвољено да виде те монструозне руднике угља начичкане по индонежанском Борнеу били би ужаснути. Бескрајна пространства палми (и дословно заточена села, сапета плантажама као лудачком кошуљом) могла би можда да разбесне и тврдолинијаше тржишног фундаментализма, уколико би се замарали да дођу са другог краја света.
Или можда не би… Мултинационални „рударски хорори“ које су ми описали моји пријатељи и колеге, који тренутно раде у Перуу, су на известан начин упоредиви. Оно што сам видео у Демократској Републици Конго показује исту пакост западних компанија и влада према локалним људима.
Оно што сматрам истински „јединственим“ у Југоисточној Азији је свеобухватност уништења. Број животињских врста и врста птица које су већ нестале, или које нестају или се једноставно лове, или број безнадежно загађених река; прашума и џунгли које су отете од урођеничких становника.
Брзина је још један шокантан фактор. Све се дешава крајње брзо. Не треба да чуди да је Грин Пис ставио Индонезију на списак Гинисових рекордера као најбржег уништитеља тропских шума на Земљи.
Оно што је претекло од индонежанских шума се или крчи или се систематски спаљује. Густи дим се креће, периодично, између Суматре до Сингапура и полуострва Малезије, стварајући здравствену опасност због које се затварају школе а измучени људи пате од астме и других респираторних проблема.
Но, Индонезија је велика, четврта најнасељенија држава на Земљи. Она ради шта жели, и делује као да не може бити заустављена. Или прецизније, њени владари и пословна елита раде оно што желе. И све док се то уклапа у агенду њихових западних управљача (као што обично бива), држава ужива готово потпуну некажњивост.
Наравно, највише пати само локално становништво, као и небројано много беспомоћних врста, риба, птица и других животиња, дрвећа и осталих биљака.
Ускоро, ништа исконско овде неће остати. Милијарде долара слиће се код неколицине богатих, а сиромашна већина биће заробљена у шкрипцу тежачких послова[1]. Израбљивање животне средине ствара синдром зависности и врло мало напретка за друштво. Новац тече, али не тамо где би требало да тече.
Као и у [Персијском] Заливу скоро ништа или јако мало је уложено у науку, технологију, уметности и креативне делатности.
Разрушена острва и полуострва наставиће да производе „крваве плодове“. Земљопоседници, корумпирани политичари, посредници и трговци ће и даље да згрћу огромна богатства. Али велика већина људи мораће да се прилагоди да живи у загађеном и потпуно неприродном окружењу. Они ће бити заточени, а у ствари већина њих је већ сад заточена, у некој врсти депресивног концентрационог логора окруженог неприродним, злокобним усевима и хемикалијама затрованом земљом.
Све ће се ово наставити до ко зна каквог застрашујућег и горког краја, осим ако се, наравно, људи Југоисточне Азије коначно не пробуде, и уместо да прихватају тренутни турбокапиталистички модел почну да размишљају и сањају о „еколошкој цивилизацији“ и другим величанственим проницљивим филозофијама које долазе из Кине и других неконформистичких делова света.
Андре Влтчек је филозоф, романописац, филмаџија и истраживачки новинар. Извештавао је из десетина конфликтних подручја широм света као што су Ирак, Перу, Сри Ланка, Босна, Руанда, Сирија, Конго и Тимор. Његове најновије књиге су Exposing Lies of the Empire, Fighting Against Western Imperialism и On Western Terrorism: From Hiroshima to Drone Warfare (написао ју је заједно са Ноамом Чомским). Режирао је више документарних филмова за јужноамеричку левичарску телевизијску мрежу Телесур. Последњи међу тим филмовима бави се преиспитивањем званичног наратива о геноциду у Руанди. Есеје и коментаре објављује на сајтовима New Eastern Outlook, Countercurrents, Russia Today, China Daily и другима.
[1] У изворном тексту аутор је употребио израз „кули“ који се користио широм Азије да означи физичког радника, понекад (у зависности од историјског или културног контекста) у пежоративном и деградирајућем смислу.
Канадске фирме тресе борска златна грозница
Рудник „Чукару Пеки”, који постоји само на папиру у пословним плановима компаније „Невсун”, постао плен око кога се на берзи у Торонту и Њујорку отимају две фирме.
Берзе у Њујорку и Торонту, километрима су далеко од лежишта „Чукару Пеки” код Бора, али је једна понуда за преузимање акција на овим прекоокеанским тржиштима капитала успела да у Србији подигне нову златну грозницу. Медији су објавили како шведска компанија „Ландин” већ „копа злато” на овом борском налазишту, јер је доставила понуду за преузимање фирме „Невсун” у износу од 1,4 милијарде долара.
Нити је „Ландин” шведска компанија, нити „Невсун” у Бору има дозволу државе Србије да експлоатише руду, нити је понуда за преузимање изнета у америчким доларима. Истина је да је канадска компанија „Невсун” добила дозволу за истражна права и да на овом лежишту за сада може да обавља само истраживања, не и да ископава руду. „Ландин” је, уз то, канадска фирма, а не шведска компанија, а понуда за преузимање од 1,45 милијарди изражена је у канадским доларима. У америчким доларима она износи 1,1 милијарду.
