Прочитај ми чланак
Док међународне финансијске институције режу социјална права и стандард већине европских грађана и намећу своје одлуке захваљујући шачици технократа, који су свели политичке странке на ниво обичних извршилаца заповеди тржишта капитала, у Сирији је ситуација сваким даном све тежа и тежа и не види се начин како би се ријешила та криза.
Упркос томе, недавна изјава Хилари Клинтон о потреби смјене кључних људи у врху сиријске „опозиције режиму Башара ал-Асада“, указује на промену става Вашингтона која није занемарива. Према оцени државне секретарке, обзиром да се СНС (Сиријски Натионални Савет) не може више сматрати вођом опозиције, потребно је устројити нови орган који ће бити у стању да елиминише екстремисте из својих редова.
Током преговора који ће се водити следећег недеље у Катару, између различитих (и супротстављених) фракција унутар побуњеничких снага, САД ће се потрудити како би створили „ширу у приступачнију коалицију“.
Заузимање оваквог става државне секретарке, иако не објашњава како би се требали искључити ти екстремисти проширењем „коалиције“, лако је објашњиво.
Познато је да се у Сирији боре (користећи територију Турске, и других земаља, за своје базе и упаде на сиријски териториј) на хиљаде исламистичких плаћеника. Организовани и финансирани од стране Катара (чврстог савезника САД-а у региону), те групе су одговорне за масакре, атентате и насиље, не само над владиним снагама, него и против сиријског цивилног становништва.
Злочини које већ и „мејнстрим“ медији и организације попут Амнести интернешенела и ХРВ не могу сакрити или приписати председнику Ассаду. (Изненађује чињеница да се управо ових дана приказује снимак у целом свету који буди згражање међу круговима који су, без икакве сумње, одани Вашингтону. Снимак ликвидације војника владиних оружаних снага од стране побуњеника, иако то није први снимак на којем се види њихова окрутност. )
Морамо узети у обзир да Хилари Клинтон треба водити рачуна о мишљењу светске јавности, па и оне у САД-у. Али да би разумели у потпуности њене изјаве, морамо знати да је за САД императив имати пуну геополитичку контролу у тако сложеној и деликатној регији као што је Блиски Исток. Кроз призму тог стратешког циља се мора тумачити изјава америчке државне секретарке.
У том смислу је неспорно да је Обамина администрација направила заокрет у стратегији САД-а. Понајприје због тога што се показало изнад њихове могућности да успоставе међународну равнотежу, која је требала бити централизована и под њиховом хегемонијом. Та замисао је доживела дебакл, с једне стране због ограничености у војном производно-технолошком сектору, ас друге због раста других центара моћи, који нису прихватили диктат САД-а и НАТО савеза.
Ради се о промени стратегије, која више не наступа директно, него „индиректним приступом“, остављајући ту задаћу „опозицији“, те петро-монархијама Саудијској Арабији и Катару. Катар који је досад био малена и богата земља, која је живела од својих ресурса, сад се претворила у „кључног играча“ САД-а у стратешком смислу, од којега Васхингтон циља створити „центар за извоз нестабилности“ у срцу Блиског Истока.
Заиста „одлучујућа“, с те тачке гледишта, је била агресија на Либију која се (иако подржана од Русије и Кине) није била у стању супротставити САД-у. Америка се ограничила на лансирање хиљаде и хиљаде пројектила са својих бродова и авиона, препуштајући исламистичким милицијама и паравојним формацијама, плаћеним од Катара, улогу протагониста у сукобу, као и англо-француском савезу (иако су САД, као чланица НАТО савеза ставили на располагање неопходну логистику, највише у комуникацијском и електронском сектору).
И поред тога, због слабе ефикасности исламистичких милиција, није било лако решити се пуковника Гадаффија, а НАТО авиони су морали извести хиљаде летова да би уништили џамахирију.
Последње вести из Либије где је општи хаос (убиство амбасадора Стевенса, борбе у Бани Валиду, сукоби у Триполију), говоре да су САД у стању да дестабилизује било коју земљу или регион, али нису у стању да дестабилизује их онако како би они хтели. Проблем, који је најсложенији, је управо онај када морају одлучити којој побуњеничкој групи „поклонити власт“.
Поред тога, изгледа да је немогуће да наоружане банде успеју сломити отпор владиних снага у Сирији. Не само због тога што легално изабрана власт у Дамаску успева одбијати нападе наоружане опозиције, него и зато што може рачунати на мобилизацијски одзив, те имати оружане снаге несумњиво јаче, боље обучене и опремљене од оних којима је располагала Либија.
Кад је већ евидентно да се побуна против Ассада претвара у „пат позицију“ између прозападних побуњеника и владиних снага, ситуација се још више компликује „иранским питањем“ (тј. нуклеарним програмом), политиком Израела, новим смером у спољној политици Турске, ривалством између шиита и сунита, које је издашно подстицано од заљевских петро-монархија, а које су у стању вешто „маневрише“ у разноликој галаксији „Муслиманске Браће“ (у Египту, Сирији, укључујући и Палестину и Либан).
Оно што је сигурно је то, да је у Сирији ситуација таква да САД и њихови савезници не могу управљати њоме „ескадронима смрти“, као што су били они које је створио Џон Негропонте, како би сијао терор у Латинској Америци.
Јасно је да је Хилари Клинтон свесна како би употреба снага НАТО савеза у Сирији била врло рискантан потез за САД и њене савезнике. Иако је огроман улог у игри, Америка не може бити та која ће водити ратне операције против Ассада, без обзира ко ће бити следећи председник САД-а. Што не значи да Вашингтон неће учинити све што је у његовој моћи да „угаси пожар“, који прети да се распламса у читавој регији и да измакне њиховој контроли.
Оно што се може предвидети је то да се САД неће конфронтирати са својим савезницима (укључујући и Израел), због тога што је за САД најважније да се „прекроји“ геополитичка карта Медитерана, али на тај начин да се не дође до редефинисања геостратешке и геоекономске равнотеже која ће фаворизовати аутентичну мултиполарност, тј да би једнаку важност у тој зони могли имати сви центри моћи. (Не сме се нити заборавити да је „геополитика хаоса“ функционална само уколико је везана за моћ САД-а и тржишта капитала које диктира правила игре иу западној Европи).
Како год било, следећих недеља ће се знати колико је Вашингтон спреман да дозволи стављање њихове хегемоније под знак питања. Било од савезника или не, кад је у питању Медитеран, или било која друга стратешка зона на планети. У том смислу није било нити важно да ли је Обама или Ромнеи председник САД-а (иако се не смије потцијенити сукоб између центара моћи и унутар саме Америке).
Важан показатељ је да се на Сицилији гради централа „Моус“ (Mobile User Objective System) у власништву САД-а, која ће служити „управљању у координирању обавештајних операција, радарског система, беспилотних летелица, ракета далеког домета, управљању ловцима-бомбардерима и свом осталом војном технологијом за вођење рата без ратовања „. Систем који не обећава ништа добро. Ни за Сирију, ни за остале земље Медитерана, укључујући и нас.
извор: www.eurasia-rivista.org%2Fbraccio-di-ferro-in-siria%2F17616%2F&h=kAQHgzR99
(Адванце)
