Прочитај ми чланак
Анализа: У потрази за неопходним глобалним решењима у време надолазећих великих ескалација – реалполитика, опасност од његовог дефицита и неодустајање од идеологија.
Термин реалполитика може означавати нешто добро и нешто лоше, зависно о томе у којем историјском контексту такав приступ посматрамо. У овом нашем времену, када су тензије изразито високе, нарочито на оним највишим „Исток-Запад“ инстанцама (а исте су увек и потенцијално најопасније), постоји конкретна потреба за реалполитичким приступом, али каквим?
Но, пре свега, што је заправо реалполитика?
Термин долази од немачке речи за реалистичну или стварну политику. Реалполитика је заправо политика дипломатије која се базира на неким конкретним аргументима као што су материјални фактори, интереси и потенцијално обострана решења. У суштини реалполитика је чиста контрадикција идеологији, али и моралним и етичким аргументима.
Реалполитика је и контрадикција разним утопијама, потезима који се воде ради идеолошких предиспозиција, а не „здраворазумски“.
Један од истакнутих заговорника реалистичне међународне политике био је британски левичар и либерални реалист, Edward Hallett Carr. За њега реализам је био нешто крајње једноставно – концепт у којем не постоји морална димензија, већ оно што је успешно, је право, а оно што је неуспешно је погрешно.
У време Руског грађанског рата, након Октобарске револуције, Carr. није одобравао Черчилов анти-бољшевички став и подршку за Белогардејце управо на основу приступа реалполитике схватајући како ће Русија врло вероватно постати велика светска сила под вођством бољшевика. Дакако, био је у праву.
Реалполитика је приступ уско везан уз филозофију политичког реализма, но не баш сасвим. Надаље, битно је разликовати што термин реалполитика значи код нас у Европи, а што у САД-у, јер постоји разлика. Реалполитчки приступ у САД-у најчешће је синоним за политику моћи, идеју да нација треба да користи своју силу како би обезбедила своје националне интересе, нарочито када говоримо о ресурсима. Европска реалполитика је нешто друго, концепт „реалног“ гледања на међународне односе, покушај њиховог објективног објашњавања, па на крају и тенденција да се што успешније предвиде догађаји који ће тек уследити у домену међународних односа.
Наравно, због чињенице да је реалполитика лишен идеолошких и моралних компоненти, сам приступ се понекад приказује као нешто негативно, лишено уверења. Но, опет се поставља питање за кога је то негативно и у којем контексту? Реалполитика је свакако била врло негативна реч у ери истакнутих идеологија, примарно комунистичке идеологије где су оптужбе за ревизионизам и недоследност севале са свих страна унутар глобалне социјалистичке сцене.
На пример, Мао Це-тунга се критиковало да се бави реалполитиком – албански комунистички вођа Енвер Хокха жестоко је критиковао његову „теорију о три свијета“ истичући како иста уопште нема идеолошку основу када се Кина почела окретати Западу уместо СССР-у.
Дакако, чињеница да се реалполитика настоји ослањати на „разумно“ и „реално“ решење не значи да ће овакав приступ увек бити ефикасан, штавише, може потенцијално бити и катастрофалан. У суштини ослањање на било какав јединствени приступ, када је реч о изузетно комплексној природи међународних односа, крајње је опасно. Нема двојбе како је реалполитика важна компонента, у данашњем свету нарочито (ер мањак истога је знатан, али то не значи да је идеолошка страна занемарљива.
Један од истакнутих примера у новијој историји када се реалполитика показао катастрофално лошим приступом је покушај угађања Адолфу Хитлеру непосредно пре избијања Другог светског рата. Тадашњи британски премијер Невил Чемберлен пристао је на то да се Хитлеру препусте Судети (широка чехословачка погранична регија, готово око целе земље, у којој су већином живели Немци). Чемберлен је мислио, „реалполитично“, да ће на тај начин спречити рат. То се, како и знамо, показало потпуно погрешном прогнозом.
То дефинитивно није реалполитика који је потребан данашњем свету, штавише, „Чемберленова реалполитика“ је нешто што управо води данашњи свет у додатну спољнополитичку кризу. Наравно, ако ћемо се бавити историјским компарацијама, ко је данас ко? Ко је Чемберлен, а ко Хитлер?
За неке је цела Европа Чемберлен док је Путин Хитлер. Такве компарације вуку се због Крима који за неке представља Судете 21. века. Пригодно је и не чуди да су овакве компарације добиле маха, мада није баш сасвим тачно. Судети су предани Хитлеру који је већ показивао своју територијалну глад и експанзију као и екстремну идеологију доминације. Хитлера се хтело накратко задовољити једном мањом територијом, наивно верујући да ће то бити довољно.
Крим Русији нико није баш дао, ако ћемо бити искрени, она га је уграбила сама у тренутку којег није створила она, већ њени ривали. Поанта није заговарати да ли је то био оправдан или неоправдан потез, но објективно гледано Криму нису нови Судети. Био би, да је Русија одједном почела војно претити Украјини и да је онда Европа, мислећи више не себе, „даровала“ Крим Русији како би јој задовољила апетите. То, као што и знамо, није био случај. Руска акција је заправо реакција у тренутку дестабилизације Украјине, али Русија није та која је Украјину дестабилизовала.
Ако бисмо се бавили пресликавањем Чемберленове реалполитика на данашње доба, могли бисмо ствар сагледати из једног потпуно другог угла глеања, што је опет незахвално, али можда чак има и више логике.
Нису ли можда „Судети 21. века“ Либија?
Шта год данас причали, стиче се утисак да је Либија жртвована како би се удовољило америчким политичким амбицијама, ширењу тзв. „Арапског пролећа“. Но, одмах након Либије на ред је дошла и Сирија, што показује да се таква реалполитика поновно показао лошим приступом.
Нису Европа и Запад Невил Чемберлен, већ су то пуно пре Русија и Кина које пуштају да им геополитички ривали улазе све дубље у сферу интереса (заправо је помало претенциозно и сувише „политички коректно“ говорити о некаквој множини када је јасно да је прави ривал само ЈЕДАН, САД).
За Русију и Кину „Судети“ су по свуда – у источној Европи где се гради амерички ракетни штит, у Кијеву где се на власт доводи изразито анти-руска политика, у Јужној Кореји, Вијетнаму, Филипинима и Јапану где се ствара што политички, што војни притисак на Кину, у суштини Обамине „Азија-Пацифик доктрине“ итд.
Ако је ово постепено окружење резултат руско-кинеске реалполитике, значи ли то да Москва и Пекинг раде себи о глави? Не баш – ово јест реалполитика, снажна реалполитика, али она ни нема алтернативу. Шта Русија може да учини? Војно запретити ракетним инсталацијама у Европи које су наводно постављене како би се амерички савезници штитили од „севернокорејске претње“? Теоретски може, али таква политика је још пуно гора – тада би уместо не баш идеалне реалполитике ускоро могли добити политику нуклеарног холокауста, а то је нешто – сви разумни ће се сложити – што би ваљало избећи под сваку цену .
Решење за глобалне тензије стога ни не треба тражити у Русији и Кини, чињеница да се њихова политика своди на реалполитику је заправо добра у овој ситуацији. Реалполитику не треба померати с глобалне сцене, већ се је мора да извози у ширину. Другим речима, реалполитика треба постати и приступ Запада.
На Истоку је реалполитика увелико стасала распадом идеологије (реално гледајући, „комунистичка“ идеологија у Кини већ се одавно распала), па чак и пре тог формалног чина – могло би се рећи како је и Горбачовљеве Перестројка била симбол те имплементације.
Но, на Западу се десило једном инверзија. Реалполитика (у оном европском смислу) постојала је у САД за време Хладног рата, а највећи шампион тог приступа свакако је био Хенри Кисинџер. Он је увео реалполитику у Белу кућу, премостио је идеолошке баријере које су, у ретроспективи, свакако ојачале САД. Кисинџер је окренуо идеолошки доминирану спољну политику наглавачке када је успео да створи однос између Вашингтона и Пекинга. Касније је сличан приступ користио и за медијацију у изарелско-арапским сукобима. Шта год неко мислио о њему, Кисинџер је недвојбено заслужан за знатно јачање САД-а на међународној позорници – могло би се ићи и тако далеко да кажемо како је статус америчке супер-силе данас заправо оставштина Кисинџерове политике.
Али када говоримо о његовој реалполитици (јер његов утицај је трајао деценијама) у контексту Хладног рата треба рећи и то да смо (барем као свет) преживели тај Хладан рат упркос бројним крвавим „сукобима путем посредника“. Но, та реалполитика у САД-у готово да више и не постоји – инверзија је ступила на снагу распадом СССР-а, а у САД је спољну политику почела водити идеологија.
Шта је било бомбардовање Либије? Шта је (још увек) подршка за неке од најгорих актера у Сирији? То није реалполитика, то је чиста идеологија, опасна идеологија уклањања свих неподобних режима упакована у моралне претпоставке о доношењу слободе, демократије и људских права.
Реалполитика, у траговима, проналазимо у прошлогодишњој обустави напада на Сирију и постизању договора око елиминације хемијског арсенала у Сирији. Но, и то је још увек под упитником – видети ћемо до када ће мета анти-ИДИЛ коалиције заиста бити само тај ИДИЛ.
Хенри Кисинџер, упркос позним годинама (има 91, рођен је 27 мај 1923 у Немачкој), још је итекако луцидан и – мора се признати – на међународне односе данас гледа пуно разумније од нове генерације америчких стратега. Како и не би? Па он јест отац америчког огранка реалполитике. Он на свет још увек гледа из те перспективе, док су његови наследници примарно идеолози које подједнако данас опија идеологија „америчке изузетности“ колико је и некад неке опијала идеја светске револуције.
Тог истог Кисинџера, који је ових дана објавио књигу под називом „Светски Поредак“, сви воле представљати као угледног, уваженог ветерана спољне политике, човека који – тако кажу – још увек има знатан утицај у свету и САД-у. Има ли заиста? Ко уопште данас слуша Кисинџера у САД-у? Пре изгледа да му се клањају док у себи мисле „стара сенилна будала уопште не разуме свет“. Лоше по њих, јер Кисинџер је увелико створио највећу светску силу и његови савети данас поприлично су разборити у сврху очувања те највеће светске силе.
Оно што чине његови млади наследници је гурање идеологије која је опасна по свет, али и по сам САД и његов статус у том свету. За разлику од њих Кисинџер то схвата, разуме да се глобална политика не може водити у складу са томе колико која идеја добија „лајкова на Фејсбуку“, док нова гарда, чији се рукопис тако добро чита у последњим говорима америчког председника, нема више стрпљења за реалполитику, већ траже нешто пуно веће, а тај ризик није добар ни за Америку ни за свет.
Од свих тзв. угледника са утицајем, из опуса пробране неколицине, једино је Кисинџер реално сагледао све стране (и све опасности) овогодишње велике кризе у Украјини. Једино је он схватио потпуну катастрофу америчког напада на Либију и вероватно једини он је схватио да се Европа не мора бојати Путина, већ његовог потенцијалног наследника. Нажалост, Кисинџер уопште више нема утицаја на америчку политику, јер његова упозорења нигде не одзвањају.
Кисинџер је недостајао у Украјини – док је једна страна навијала да се Русију „избаци из Европе“, а друга узвикивала да је ово тај тренутак када треба прећи у офанзиву против САД-а, Кисинџер је један од ретких који је дао активних предлоге, аргументе за стварну де-ескалацију.
Исте аргументе поновио је и у интервјуу за британски лист Индепендент поводом издавања своје нове књиге.
„Не слажем се са Путином, но зашто неко није, негде у току те кризе, предложио решење које би адресирао забринутости обе стране у контексту независне Украјине? Када је Европа рекла да Украјина мора да бира између Европе и Русије у комерцијалним преговорима, требало је рећи нешто другачије – укључимо се у то заједно – то је могло остварити велики прогрес“.
Да, зашто нико није предложио то решење? Зашто Украјини није понуђена опција која би економски по њих била најбоља, а у исто време би одговарала и Европи и Русији, штавише, довела би и до ближе сарадње између Европе и Русије? Коме то смета и ко жели овакав раздор? Онима који су преузели место Кисинџера, дакако.
Коментарисао је и Либију у јучерашњем интервјуу, истичући: „Либија је била катастрофа. Готово је сигурно да је више живота изгубљено због тога него што би било под Гадафијем – то је један ужасан исход“. Још једном из Кисинџера проговара реалполитике и не може се рећи да греши.
Што се тиче великих ескалација на хоризонту, Кисинџера посебно брине опасност од сукоба између Кине и САД-а.
Но, да не би било заблуде, ми овде говоримо о политичким доктринама и само о политичким доктринама. Кисинџер није никакав светац и многи се са правом питају како је уопште могуће да такав човек хода слободно.
Демократски социјализам у Чилеу брутално је угушен смакнућем Салвадора Аљендеа – тај исти Кисинџер био је вероватно главни архитекта тог злочина. Ту су и други државни удари, а када се није успела да наметне америчка политика на тај начин, онда се кретало у војне походе (на пример америчка инвазије и окупација Доминиканске Републике 1965). Надаље, Кисинџер је један од најодговорнијих људи за америчке злочине у Лаосу, Камбоџи, Вијетнаму …
Нема ту никаквих илузија, Кисинџер не само да није светац, већ ће многи рећи да је нешто посве обрнуто.
Но, овде примарно ипак говоримо о политичким доктринама. Говоримо о Кисингеровој реалполитици након Хладног рата, не оном у којем се бруталношћу гушила свака назнака промене која би евентуално могла постати ново совјетско упориште. Данас више не живимо у свету у којем Русија настоји да координира своје сателите по свету. Нико то више не ради, свет је прошао ту фазу и сада се бави искључиво капиталистичком експлоатацијом – која је сама по себи огроман проблем, али већина становника света ипак преферира израбљивање од ратне зоне, то су једноставно чињенице.
Ера великих империја је за нама, ера пример једног британског царства у којем „сунце никада није залазило“, или руског, кинеског, јапанског … сва та некадашња царства баве се данас модерним начинима профитирања у глобалној економији. Сви, осим САД-а, дакако. Шта раде десетине хиљада америчких војника у Јужној Кореји? Шта је с огромном америчком војном базом у Катару, Турској … широм региона? Зашто је амерички војник и даље у Немачкој четврт века након уједињења Источне и Западне Немачке? Која је сврха америчких база по Африци? Шта раде сви ти силни дронови?
Кисинџер, какав је да је, схвата да је Хладни рат завршен, да више нико не прети САД-у као што је то претио СССР (и обрнуто), но, његови наследници то уопште нису схватили или пак одбијају то схватити. То је проблем, недостатак реалполитике у Америци, адаптираног за ново доба.
(Адванце – Д. Марјановић)
