Прочитај ми чланакУбрзо након што су се завршиле олимпијске игре у Рио де Жанеиру и председник Владимир Путин примио руске спортисте у Кремљу, неки од њих су се упутили у ратно подручје. Са олимпијским медаљама око врата искрцали су се из авиона у ваздухопловној бази у Хмеимиму (Сирија) и руковали се с војницима. Са овог места полећу руски бомбардери да би извршили ваздушне ударе на Идлиб, Алепо, околину Палмире.
© Sputnik/ Алексей
– Веома сам поносна што сам овде – рекла је скакачица с мотком и бивша олимпијска победница Јелена Исинбајева, којој је ове године, као и малтене свим руским атлетичарима било забрањено учешће на играма.
– Овде је све прожето патриотизмом, поносом, храброшћу, јуначким делима – додала је.
Није први пут да се на руској телевизији војни ангажман у Сирији представља као доказ да Русија ван сопствених граница поново има улогу светске силе. Слично прикривено значење има и детаљно извештавање о разговорима Москве и Вашингтона о ситуацији у Сирији, о прекидима ватре и могућој координацији војних ангажмана, пише немачки Велт.
Повратак Русије на Блиски исток
Док Запад релативно беспомоћно посматра рат и све компликованије преплитање интереса у Сирији, а САД прилично опрезно делује у овом региону, Русија се враћа на Блиски исток – 25 година после распада Совјетског Савеза. Москва жели поново да буде на равној нози са САД. У ту сврху Путин обнавља односе с државама у региону и, у начелу, спреман је са свима да разговара. Истовремено, врло добро зна када је прави тренутак да војном силом некога стави пред свршен чин.
– Русија хоће да присили САД да се о свим питањима договара с Москвом – изјавио је руски политиколог Владимир Фролов. На руску стратегију и избор савезника на Блиском истоку, сматра он, битно је утицао ривалитет са САД. Међутим, постоји важна разлика у односу на хладни рат.
– Сада Русији није стало до тога да створи зону идеолошког утицаја – сматра Фролов.
Због тога циљ није „истискивање“ САД из Ирака. Осим тога, Москва нема начина да посеје семе раздора између Турске и НАТО.
Приближавање Турске и Русије
За разлику од Совјетског Савеза, Русија данас чешће примењује прагматичне него идеолошке методе. Карактеристична за такво понашање је нова флексибилност. Још јесенас су постојале велике стрепње да ће на северу Сирије избити отворени војни сукоб између Русије и Турске, која је чланица НАТО, након што је турска авијација оборила руски авион у близини границе. Данас је руска реакција на учешће Турске у сукобу у Сирији веома блага, што указује на тајни договор. Руско министарство спољних послова изразило је „забринутост“ због овог поступка. Још пре неколико месеци, пре помирења Путина и Ердогана, критике би сигурно биле далеко оштрије.
– Москва је овде заузела опрезан став, не жели да угрози поновно успостављене односе са Турском, али ни да жртвује постојеће везе с Курдима – каже стручњак за Блиски исток Јелена Супонина. Све док турски ангажман не прелази садашње оквире, то неће имати утицаја на поновно зближавање две земље, тврди она. За Москву је, међутим, важно да Турска не инсистира на неодложној оставци Башара ал Асада.
– У том случају, Москва је ситуацију и Турску довела дотле да играју према њеним правилима – сматра Супонина.
Зближавање Турске и Русије, међутим, није у потпуности лишено тешкоћа. Путин очигледно није успео да наметне захтев да Турска одустане од пружања подршке сиријским побуњеницима. Представе о томе како треба да изгледа будућа влада у Сирији превише су различите да би дугорочна сарадња била могућа. Москви је, међутим, такође јасно да је Турска чланица НАТО и да ће то и остати.
– Русија жели нормалне пословне односе са Анкаром. Ни у ком случају не жели да ишчупа Турску из зоне утицаја Запада – каже Супонина.
Односи Москве и Техерана
Колико крхки могу бити договори у региону Москви постало је јасно после инцидента у иранској ваздухопловној бази Хамадан: средином августа руски бомбардери први пут су полетели из Ирана у Сирију. Међутим, иако су Иран и Русија војни савезници у Сирији, руски бомбардери су већ после неколико дана морали да напусте Хамадан. Први пут после Другог светског рата једна страна сила користила је војне објекте у Ирану, што је у Техерану изазвало незадовољство.
Русија је одавно заинтересована за добре стратешке односе са Ираном. Москва тежи економској сарадњи, али до сада је од пријатељства с Техераном профитирала само индустрија оружја. Русија је Ирану испоручила противваздушне системе С-300, који треба да чувају нуклеарна постројења. Техерану је Русија потребна као савезник, али стрепи од угледа руског клијента.
– Руси тиме желе да покажу да су суперсила. Нисмо се тако договорили – изјавио је ирански министар одбране Хосеин Деган, објашњавајући несугласице у вези с базом у Хамадану. У овом случају, руске амбиције да постану светска сила у Ирану нису наишле на одобравање.
