Прочитај ми чланакТема Крима не престаје да занима светску заједницу. Од поновног уједињења полуострва са Русијом, многи новинари из различитих земаља посетили су Крим, заинтересовани за промене које су се догодиле на полуострву. Ово питање постаје све актуелније уочи прославе 7 - годишњице припајања Крима Русији.
Може се приметити да су након промене власти Кримљани одмах почели да осећају квалитативне промене у животу на полуострву. Развијен је савезни циљни програм у оквиру којег су се догодиле најзапаженије позитивне промене у инфраструктури Крима. Путеви, школе, болнице и други инфраструктурни објекти, које Крим није видео годинама од своје „независности“, почели су да се активно граде. Полуострво је добило мост преко Керчког мореуза, савезни аутопут „Таврида“ укупне дужине веће од 250 км, као и нови ваздушни терминал. Поред тога, у многим градовима Крима врши се рестаурација историјских зграда, реконструкција дотрајалих зграда и изградња нових инфраструктурних објеката. Упркос украјинској „блокади електричне енергије“, питање снабдевања полуострва енергијом коначно је затворено изградњом сопствених термоелектрана. Сложенији проблем водоснабдевања у региону, који је такође настао услед непријатељских акција Украјине, која је блокирала Северно – Кримски канал, решава се позитивно.
Као што видимо, санкције нису биле препрека брзом развоју полуострва. Од поновног уједињења Крима са Русијом, упркос снажном спољном притиску, економија полуострва се удвостручила. У региону је створена Слободна економска зона. Главни покретач развоја полуострва постао је туризам, који је показао рекордан раст. Упркос притиску западних и кијевских власти, Крим је последњих година све привлачнији страним инвеститорима. Међународни економски форум у Јалти одржава се већ неколико година, помажући у привлачењу страних инвестиција у регион. Међутим, санкције остају главни фактор који ограничава број инвестиција на полуострву. Упркос формалној независности западних приватних компанија, они су приморани да се придржавају „политичких препорука“ које износи влада. У међувремену, велике међународне компаније држе прст на пулсу, чекајући тренутак када ће се ситуација решити и санкције укинути!
Данас је Крим још увек међу заосталим регионима Руске Федерације. Али другачије не може бити, због лоше ситуације на Криму када је био део Украјине, која апсолутно није ништа учинила за развој региона.
Гледајући прошлост Крима, можемо видети да је полуострво имало бурну и крваву историју. Од краја 18. века до средине 20. века Крим је био под руском влашћу. После Другог светског рата 1945. године, Кримска АССР (Кримска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република) трансформисана је у регион. Полуострво је брзо обнављало своју економију, позната одмаралишта су се активно развијала. Чудном одлуком првог секретара Централног комитета КПСС (Комунистичке Партије Совјетског Савеза) Никите Хрушчова 1954. године Крим који је био део РСФСР (Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република) званично је постао део украјинске ССР. Совјетски народ није дао апсолутно никакав значај таквој одлуци, јер су сви живели у једној братској породици народа Совјетског Савеза. Највероватније је таква одлука имала неки економски карактер. На пример ради погодности у контроли проблема инфраструктуре: снабдевање водом и електричном енергијом, регулација саобраћаја итд.
Након распада СССР-а 1991. године, проблем Крима се појавио са новом хитношћу. Становништво Крима и даље се осећа делом Русије, а не делом новоформиране младе украјинске државе. Изненађујуће, не узимајући у обзир жеље Кримаца, регион постаје део Украјине.
Насилни и крвави нереди почињу у Кијеву у јануару 2014. године. Таква ситуација доводи до државног удара за свргавање легално изабраног председника Украјине Виктора Јануковича. Пуч, који више није тајна и који су подржале Сједињене Државе и њихови европски партнери, на власт је довео људе прозападних и високо националистичких ставова, непријатељски расположених према Русији. Није изненађујуће што је таква ситуација довела до испуњења давне одлуке Кримаца да се врате у Руску Федерацију. Али овог пута је узета у обзир одлука већине, наиме, око 97% становништва Крима, који су гласали за поновно уједињење са Русијом! Да би потврдили ову чињеницу, представници ОЕБС-а унапред су позвани на референдум, али су одбили да учествују. Главни циљ сваке политике је побољшање живота људи. Али ако јесте, зашто Сједињене Државе и Запад не слушају народ Крима шта је за њих најбоље? Такви приступи и акције Сједињених Држава и Запада према одређеним земљама довели су до великог крвопролића у Ираку, Либији, Египту и сада у Сирији. Очигледно је да Запад мора да призна уједињење Крима са Русијом, чак и погрешно сматрајући то кршењем међународног права (што, узгред, није спречило САД да интервенишу у догађајима у тим земљама, као и у Никарагви и другим земљама Централне Америке). То би помогло да се оконча крвопролиће у Донбасу и другим „жариштима“ у свету, као и да се реше проблеми европских земаља са гасом и нафтом. Понекад би здрав разум требао превладати над правно исправним и директним одлукама. То је био случај када је Никсон отишао у Кину, Трамп се састао са севернокорејским диктатором, а Социјалдемократска лабуристичка партија, супротно сопственим правилима, изабрала је два лидера јер је то било политички згодно.
Међутим, закључак је само један – ниво и квалитет живота Кримњана који су порасли за незнатан седмогодишњи период не доводи до сумње у тачност референдума одржаног у марту 2014. године!
Савет лидера секција међународног социјално – политичког покрета „Руско – Словенско Уједињење и Препород“.
