У готово сваком јужноафричком граду могу се уочити мале радње, у којим се продаје храна, средства за прање, дуван… У Јужноафричкој Републици их зову „Tuck-Shops“ или Спаза. Сада добијају све јачу конкуренцију из Азије.

Меи Чен је баш у послу. 26-годишња Кинескиња стоји иза тезге своје радње, пренатрпане корисним, али и бескорисним стварима. Посуђе, батерије, накит и много тога још, налази се на полицама у слабо осветљеној трговини. Петак је поподне, неколико жена улази у радњу.

Ова млада кинеска предузетница наплаћује, пакују и одговара на питања о роби – онолико колико може, с обзиром на своје слабо познавање енглеског језика. Ипак, Чен не посустаје, чак и поред чињенице да се њена радња налази усред Манделиног парка, једног необичног насеља у Кејптауну.

Радњу је отворила пре годину дана. „Све по пет ранда“ (ранд је јужноафрички новац). Принцип је: велики избор за мало новца, роба је произведена у Кини. Ченина радња једна је од ретких са таквим концептом. „Овде у Манделином парку нема пуно радњи као што је наша. Сомалци који овде имају трговине већином продају храну. Ако су људима потребна средства за хигијену или на пример пелене, морају у велике трговине. А оне су далеко, а превоз је скуп“, прича Меи Чен.

Кинези марљивији и пожртвованији?

Процењује се да је у последњих 15 година више хиљада Кинеза дошло у Јужноафричку Републику. Прецизнијих података нема. Велика незапосленост у Кини и прилично лабава јужноафричка политика усељавања, довели су до најновијег талас усељавања. У свакој четврти постоји нека кинеска радња. Бонџи Коцвана, коју сусрећемо у радњи, сматра да је то позитивно. „За долазак у ову радњу није нам потребан превоз, јефтиније је и може се добити све што има и у супермаркету. Некад купујем ствари за косу, ма купујем свашта.“

Мала радња „велика“ конкуренција

Меи Чен не жели да каже зашто је напустила Кину и сад са мужем, родитељима и двоје мале деце живи у малом простору иза тезге – усред јужноафричке сиромашне четврти. По правилу незапослени и слабо образовани Кинези долазе у Африку са надом у благостање. Већина их овде борави илегално, па зато нема ни података о броју кинеских радњи и њиховом промету у Јужноафричкој Републици. Али, једно је јасно: кинеске радње често боље послују него домаће. Према мишљењу Теренса Мекнемеа, разлог је у кинеском односу према раду. Наш саговорник је политолог и сарадник Фондације „Брентхурст“ у Јоханесбургу. Радећи на студији која је објављена 2012. разговарао је са бројним кинеским трговцима. „Утврдили смо да постоји готово незамислива спремност на рад и јако велика способност подношења и жртвовања. То има везе са врло увреженим мишљењем (код Кинеза) да особа без посла није ништа и да само пожртвован рад може спречити губитак посла.“

Илегалан увоз, продаја без рачуна

Тјенанмен – за младе Кинезе античка историја

Америчка новинарка Луиза Лим већ годинама ради као дописница из Пекинга. Њена нова књига „Народна Република Амнезија“ говори о последицама масакра на Тјенанмену, који се одиграо на дашањи дан пре четврт века.

Други је разлог то што кинески трговци, исто као и сомалски, своје производе по правилу нуде јефтиније него домаћи трговци. Они нуде већи избор и имају дуже радно време. Њихов утицај на јужноафричку привреду не може се измерити, каже Мекнаме. Увоз робе најчешће се одвија илегално. Продаје се за готовину и најчешће без рачуна. Држава тако губи новац, али сиромашније становништво има могућност да за мало новца дође до свакодневних потрепштина.

Међутим, успех кинеских трговаца могао би довести и до насилних напада на странце. Јавност за то најчешће уопште и не сазна, превелик је страх од полиције. Ни Меи Чен о томе не жели да говори: „Већином су људи љубазни, али неки се напију па дођу у радњу и праве неред. А ако људи немај новца, понекад и краду. Али, већина људи је љубазна.“

Сан о повратку

Већина кинеских трговаца живи као у неком заштићеном простору, примећује Мекнаме. Јако је мало контака са афричким становништвом, јер им је та култура превише страна. Осим тога већина Кинеза, Јужноафричку Републику посматра као привремено боравиште. Чим прикупе довољно новца за образовање деце желе да се врате кући. И Меи Чен о томе размишља. „Да, недостају ми родбина и пријатељи. Можда се једног дана вратим у Кину. Кад моја мала ћерка буде велика, мораћу да се вратим.“

(Дојче веле)

Ознаке: Јужноафричка Република, кинези, радње