Прочитај ми чланакНакон деценије бескрајних фантазија о монументалним руским инвестицијама у Србију, арапских кула и градова, убрзаног уласка у Европску унију и америчких милијарди, одлазећи диктатор понудио је ову поробљену земљу „на старање" кинеској економској аждаји, која ће под овим небом направити највећи европски депо своје робе.
Са кинеском државом иде и кинеска мафија (Тријаде), кинеска обавештајна служба и кинески крупни капитал којим може да купи свакога у економски посрнулим државама европског континента. Зли самодржац, Александар Вучић, отворио је врата Србије за Кину која му је дискретно понудила азил у Хонг Конгу кад му ускоро буде затребао. Ово је, вероватно, његова последња прилика да након Косова прода и остатак Србије, како би сачувао своју мафију, себе лично и своје најближе. За остало ће се побринути његови евроатлантски шефови.
Данашња зграда Владе Републике Србије у улици Немањина 11., грађена је од хиљаду девесто двадесет шесте до хиљаду девесто двадест и осме године, а пројектовао је руски царски архитекта Николај Петрович Краснов. У њој се првобитно налазило Министарство финансија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ово је прво јавно здање подигнуто у Београду за потребе тада тек створене Краљевине СХС, а касније Краљевине Југославије. Зграда је у почетку имала само два спрата, а тек хиљаду девесто тридесет и седме добила је коначан изглед какав има и данас. На врху зграде налази се скулптура вајара Ђорђа Јовановића – жена са бакљом и штитом у рукама, персонификација Србије. Ту су још четири његове статуе које симболизују занатство, плодност, индустрију и трговину.
У трећој деценији двадесет првог века, занатство у Србији је изумрло, плодност (у сваком смислу) је на најнижем нивоу у Европи, индустрија и трговина су у скоро потпуном власништву страних компанија. У Србији (као и у сродним земљама региона) је мрак, тако да не помаже ни она симболична бакља да се барем нешто види, а како је ова држава покорена и споља и изнутра, и штит у рукама „персонификације Србије“ потпуно је узалудан. Србија је продата и ту нема шта да се брани, осим ако дође до сукоба интереса „у власничкој структури“, а то ће опет ићи преко леђа грађана Србије.
Ако је дрски диктатор помислио да је била могућа било каква војна неутралност у околностима најтеже поделе света, још од „Хладног рата“, или, ако је сам себе убедио да то може да изведе, онда је он знатно луђи него што му пише у здравственим картону. А, то је већ озбиљна тема, проблем који није на време уочен, јер је болест у одмаклој фази.
Јер, страх којим је српски диктатор запоседнут, показује своје дејство тако што га повремено ухвати немоћни бес, услед кога црвени, презнојава се и изговара агресивне и неконтролисане реченице, а са друге стране, понекад делује као да има крвни спазам, заледи се све у њему, и, као да има кататонију, гледа у једну тачку и не може да изговори ниједну реч.
Ако на крају ове ужасне скаске са полуделим Вучићем његови „верници“ чују да је опљачкао државу за близу стотину милијарди евра, да је због његовог режима из државе побегло више од пола милиона људи и да је још толико за десет година умрло под разним околностима, сигурно да многи од њих дуго неће у то поверовати, а неки од њих никада. Тако је било и са „верницима“ Слободана Милошевића, који се спрдао са њима јавно говорећи дословно: „Ја сам за Србе нека врста верског вође!“
Кад и ако буде суђење Александру Вучићу, његовим саучесницима и онима чија је дужност била да га хоспитализују, међу првима на оптуженичкој клупи треба да буду одговорне особе из психијатријских установа, пре свих, Клиника за психијатријске болести „Др. Лаза Лазаревић“, јер нико од њих није реаговао (а били су обавештени од понеких савесних државних службеника), приликом ових паничних сензација које се свакодневно дешавају српском диктатору, дакле, једној опакој особи чији здравствени картон до данас није видела чак ни надлежна скупштинска комисија.
А, последице по грађане Србије и државу Србију су катастрофалне, јер овај суманути човек може свашта да уради а да зато никоме не полаже рачуне. Недавно је на улице Београда, без икаквог реалног повода, извео „дуге цеви“ да шетају градом, ваљда зато што је исте вечери гледао на ТеВе последице још недовољно разјашњеног терористичког напада у Русији.
Већ годинама уназад, Србија гледа ове његове лудачке акције, које по правилу настају кад он нешто чује, види или прочита.
Извор, дуго година запослен на једној „неполитичкој“ дужности, повремено у Влади а повремено и у Председништву, био је сведок разних Вучићевих трауматских испада, за које тврди да су „чисти егзибиционизам“, те да је Александар Вучић опасан за државу утолико што је спреман да бескрајно малтретира свакога око себе, да изда, прода, слаже или да подметне и режира свако зло, али тако да увек неко други буде крив за то уместо њега.
Његово лудило је одавно у терминалниј фази, па је за две хиљаде двадесет и четврту годину самостално планирао да потроши читаву милијарду евра у одбрамбене сврхе! То је више новца него што режим у Кијеву добија од Америке за рат са Русијом!
Зашто треба да отме из џепова грађана Србије милијарду евра, ако знамо да Војска Србије не сме ни почасни плотун да испали у правцу евентуално стварних или неких Вучићевх имагинарних непријатеља?
Наиме, ово је држава која је већ годинама у програму „Партнерство за мир“ са НАТО пактом и већ се одавно налази под тим одбрамбеним „кишобраном“ који ће североатлантска алијанса наводно да рашири.
Овај апсурд, где је српски диктатор већ отео стотине милиона евра из српског буџета за куповину руског половног наоружања и летилица без додатне опреме (за пилоте којих нема и за оне којих још има али морају да иду на обуку како би управљали њима), несхватљив је здравом разуму, управо због горе поменуте чињенице да је Србија „у партнерству“ са НАТО.
Што се одбрамбеног савеза са Руском Федерацијом тиче, он се у стварности никада није десио. То траје још од оног чудног повлачења руског корпуса КФОРа са аеродрома Слатина код Приштине, хиљаду девесто99. године у време Бориса Јељцина, па све до оне три речи које је Владимир Путин пре неколико година на брзину изговорио испред храма Светог Саве у Београду („Хвала за дружбу!“), док је журио да избегне „спектакл“ који су покушали да му подметну Александар Вучић, Војислав Шешељ и подивљали радикали, тражећи да им се „обрати“.
Србија је у новијој прошлости платила ту „дружбу“ на сваком кораку. Ништа није било бесплатно. А, „дружбу“ са Западом, плаћа већ деценијама.
У чувеном роману „Сеобе“, Милоша Црњанског, описана је судбина главног јунака Вука Исаковича и других ликова овог дела, који су у бурним временима осамнаестог века рачунали на „дружбу“ са ондашњим великим силама (аустријском, отоманском па коначно и руском), па се све завршило тешким разочарањем.
Укратко, Црњански је дао слику Срба онога времена, који су проживљавали живот у бесмислу „под туђом вољом и за туђи рачун“.
И као да ништа није научено из оваквих поука великих умова, читав народ савремене Србије гурнут је опет брутално у тај бесмисао. Чиниле су то врло смишљено, из најнижих побуда, све „вољене вође“ Србије у две хиљаде. веку, завршно са Слободаном Милошевићем, а на почетку двадест и првог века, са Александром Вучићем.
Србија ће након садашњег диктатора морати да заустави хаос, покрене читав нови просветитељски покрет, покрене најспособније и обрачуна се са агресивним, неуким и бахатим режимским „медијаторима“ који ову намучену, преварену и опљачкану земљу и утамничени народ деценијама а посебно данас, представљају као зликовачку јазбину.
Како више нема никога да га озбиљно схвата, ни у региону ни у Европи, а још мање у остатку света, овако изопаченог Вучића још увек хоће Кина, јер се влади у Пекингу не напушта овај део Европе. Уложено је много рада, новца, а, такође, Србија је према Кини и кинеским банкама велику дужник. Толики дужник да би дуговечни Си Ђинпинг, председник државе и партије ове огромне земље, могао да наплати евентуалну штету узимањем делова државне територије! И тај дан није далеко, уколико већ није смишљен бољи кинески план за „невидљиву“ окупацију Србије.
Био је такав један покушај од стране државне кинеске Еxим банке, да заузме један већи део улцињске плаже у Црној Гори, све док садашњи премијер Милојко Спајић није био присиљен да игром на берзи избегне да Кина стави „тапију“ на овај део јадранске обале. Та игра је коштала, и тек ће коштати, јер је дуг преузела велика западна банкарска корпорација, која такође воли своје дужнике али јој се нигде не жури и жели да јој клијенти буду вечни дужници. Једноставније речено, између два дужничка ропства, изабрао је Спајић оно дугорочно, али без отимачине дела државне територије.
Не тако давно, на свечаности поводом обележавања лунарне (кинеске) Нове године, српски диктатор се похвалио како ће га у току ове две хиљаде двадесет и четврту године посетити кинески председник Си Ђинпинг, и то након што је кинески амбасадор Ли Минг истакао да се „челично пријатељство Србије и Кине подиже на виши ниво“.
Ово је година кад ће и заиста, кинески „улаз“ у овај део Европе да осети свако ко је до јуче наивно веровао да су Кинези само продавци пластичне бофл-робе у сиротим предграђима или у ружним продавницама у забаченим ћошковима градских средина.
Огроман кинески капитал ући ће преко кинеских милијардера (невероватно је али истинито да је Кина друга по броју доларских милијардера, одмах иза САД, према истраживању Блумберга), и то углавном у облику инвестиционог капитала. Кинеска држава радиће исто то, куповином државних обвезница и даљим кредитирањем земаља попут Србије, широм Балкана, али и Европе, која већ озбиљно посрће због сулудих трошкова рата у коме не учествује већ је гурнута вољом НАТО пакта.
Дана 17. октобра прошле две хиљаде двадест и треће године, Вучић је у Кину довео бројну делегацију својих министара на међународни форум „Појас и пут“.
Та посета је означила улазак Кине на европски континент, какав до сада није имала. Ниједна европска држава није тако самоубилачки одлучила да кинеској велесили отвори врата широм и тиме угрози сопствену економију (која је ионако на издисају).
На почетку те прошлогодишње посете Кини, овај самодржац је нагласио да ће споразум две земље о слободној трговини ступити на снагу до маја или јуна две хиљаде двадесет и четврту године и рекао да то има „велики значај за српску привреду“. Какав значај, схватиће сви којима ће кинеска роба бити нелојална конкуренција.
Поред тог споразума, потписано је више билатералних докумената – о сарадњи полиције у управљању ванредним ситуацијама (кинески полицајци већи дуже времена лети патролирају Београдом заједно са српским), економској, инвестиционој и индустријској сарадњи, о изградњи више саобраћајница, српско-кинеског индустријског парка, извозу јабука, модернизацији фиксне мреже, дигитализацији, културној сарадњи.
Неспособно Вучићево министарство грађевинарства, договорило је изградњу готово 300 километара нових путева и куповину пет кинеских брзих возова, а вредност ових уговора је близу четири милијарде евра.
Све ће то грађани Србије да плате из кредита државне кинеске Еxим банке. Упркос томе, српски диктатор се бесрамно хвали као да је он лично све то изградио или ће да изгради, а да буде горе, и један део народа верује у ту његову бестидну лаж.
Због свега овога, српски диктатор је не тако давно приредио свечаност у вили „Мир“ на Дедињу, за амбасадора Кине у Србији Ли Минга и његове сараднике, и том приликом рекао:
„За добре жеље никад није касно, данас на измаку празника упућујем вам срдачне честитке и најбоље жеље за напредак Кине и благостање кинеског народа. Уверени смо да ће ваша земља у години ‘Дрвеног змаја’ са истом снагом и мудрошћу наставити путем напретка. Снажно верујем у будућност односа Србије и Кине. Односи Србије и Кине су на историјском врхунцу и добијају нови квалитет!“
Ово је требало да значи да је потпис на акт о слободној трговини са Кином и практично активиран, те да ће се, како је и договорено месецима раније, Србија претворити у један огромни магацин кинеске робе, практично у кинеску офф схоре зону за дистрибуцију по целој Европи, уколико ЕУ покаже своје лицемерје, а већ јесте (наводно је против кинеских инвестиција а сама их користи).
То такође значи да је А. Вучић у озбиљном проблему, уколико је сасвим тачан за сада јавности непознати план за његов азил у Хонг Конгу који му је од стране дипломатије из Пекинга на дискретан начин понуђен кад дође „судњи час“ (овом магазину је таква информација стигла из веома озбиљних извора у трговинском представништву једне прекоморске државе).
Зато се Вучић свом снагом хвалио да су три велике кинеске компаније три највећа извозника из Републике Србије, па је приликом већ поменуте свечаности рекао: „Ово значи да у огромној и фантастичној мери Кинези доприносе развоју и напретку наше земље. И бескрајно вам хвала на томе, јер је Кина у тешким тренуцима била уз Србију. Можете да рачунате, ми смо мала земља, али тај глас за поштовање правила и међународног јавног права, повеље УН, али глас и за пријатељство у тешким тренуцима увек ћете имати у нашој Србији“.
Навео је и да је у разговору са великим кинеским директором и министром спољних послова Ванг Јием добио потврду да ће кинески председник Си Ђинпинг ове године посетити Србију, али да још не може да говори о датумима.
„И желим сада пред свима да и јавно кажем да сам добио потврду у разговору са великим кинеским директором и министром спољних послова Ванг Јием, али не могу још о датумима да говорим, да ће ове године нашу земљу, дакле у години ‘Дрвеног змаја’, посетити наш искрени пријатељ и велики лидер, не само Народне Републике Кине, већ рекао бих један од најзначајнијих светских лидера, наш искрени пријатељ којег желимо да дочекамо у најбољој атмосфери и на најлепши могући начин Си Ђинпинг“, рекао је овај самодржац усхићен чињеницом да му је велика Кина дискретно понудила азил, „ако затреба“.
Амбасадор Кине Ли Минг такође је био „мандарински“ љубазан, па је похвалио Вучића јер су представници Кине у Србији „почаствовани пријемом на високом нивоу“, да „две пријатељске земље треба да уложе још више снаге у промовисање кинеско-српске сарадње и челично пријатељство подигну на још виши ниво“, захвалио се „српској љубави према кинеској култури“, а онда је скоро понизно, према учењу Конфучија, „слабоме дао на важности“ и рекао да му је част „што је данас председник Вучић, одвојивши своје драгоцено време у сред државних обавеза, приредио пријем на високом нивоу кинеске Нове године Змаја“.
Од оволико обостраних милозвучних изјава, свакоме би било мука, али не и кинеском амбасадору коме је ово очито био стратешки важан задатак па је наставио у том духу:
„Односи наше две земље под стратешким вођством два лидера и личним залагањем, непрекидно доносе богате производе. У октобру прошле године председник Вучић је, предводивши српску делегацију учествовао на Трећем међународном форуму ‘Појас и Пут’ и састао се са председником Кине Си Ђинпингом. Наша економско-трговинска сарадња такође је просперитетна, а укупан износ робне размене у прошлој години премашио је 6,1 милијарду америчких долара док су кинеске компаније три највећа извозника Србије, чиме доминирају у извозу остварујући обострану корист“.
Та „робна размена“ је таквих размера да је Србија извезла тек једну десетину од цифре коју је кинески амбасадор поменуо, а све остало је кинески увоз у Србију.
Зато је овај кинески дипломата тако љубазан био, а како и не би, кад још два пута толико милијарди евра треба да заради држава Кина на пословима у Србији.
Али, то није ни део онога како се Кина према српском диктатору и његовој велеиздајничкој „економској политици“ односи. Наиме, првог дана по кинеској Новој години, у најгледанијој информативној емисији вестима у хиљаду девесто часова, емитована је новогодишња честитка Александра Вучића, а кинески медији и кинески амбасадор у Београду, истакли су чињеницу да је овај тиранин „задобио 100 милиона кинеских обожавалаца и пратилаца“.
Минг је подсетио и да је уочи празника Лампиона емитован интервју председника Вучића у коме је он нагласио „дубоке утиске и сећање на време заједничке борбе против пандемије“ кад је потрошио десетине и милиона евра купујући кинеске респираторе од којих већина никад није употребљена а за многе се зна да су дословно убрзавали смрт пацијената.
Девети сусрет Си Ђинпинга и Александра Вучића тек треба да се деси наредних месеци.
Вучићеви билтени се хвале да је овај диктатор „убедљиво најпопуларнији страни државник у Народној Републици Кини, да је „његова популарност расла је из године у годину, а наклоност кинеске јавности додатно је порасла, након недавног интервјуа који је наш шеф државе дао државној кинеској глобалној телевизијској мрежи (ЦГТН)“ Његова пропаганда каже да је Вођа у Кини „суперстар“ већи него што је био Велимир Бата Живојиновић или данас Новак Ђоковић! Један Вучићев подлистак тврди да нема кинеског таксисте да не зна ко је Вучић: „Чим таксиста чује да сте из Србије прво ће вас питати за Вучића!“
Границе пропагандних свињарија Александра Вучића не постоје. А, неке озбиљне и врло забрињавајуће чињенице говоре да ће Србија имати великих проблема због „челичног пријатељства“ са Кином, посебно зато јер се разматра у ЕУ укидање годишње „синекуре“ од 250 милиона евра које бесповратно добија из такозваних предсприступних фондова.
Цена „дружбе“ Вучићевог режима са владом у Москви, позната је у долар, евро или цент. На губитку је Србија. Цена „челичног пријатељства“ са владом у Пекингу, биће знатно већа, а Србија ће услед тога економски практично престати да постоји.
Са друге стране океана, огласио се и председнички кандидат Доналд Трамп врло интересантном изјавом (за вишезначну анализу!) коју су све Вучићеве пропагандне станице прећутале.
Наиме, Трамп је казао између осталог и ово: „Мислим да је однос Запада према Косову и Западном Балкану створен пре рата у Украјини. Сада морамо много да размишљамо о томе шта се променило, јер, наравно, Русија жели да учини више на дестабилизацији Западног Балкана, да учини више преко својих савезника, укључујући Србију, да ове државе, учини мање безбедним. Стога морамо радити на проналажењу начина да се боримо против тога. Мислим да је наша политика тврда и реална“.
Ако је будућност српске дипломатије таква да ће њоме да управљају кинеске и западне компаније, онда нема дилеме да је Вучић продао ову државу.
И у таквој држави је онда могуће да је кандидаткиња за будућу министарку правде полазник академије млађих референата Србије, извесна сподоба позната у Скупштини Србије као „Пиља“.
Колико је садистички режим одлазећег диктатора, види се и на овом примеру: од две хиљадедве хиљаде. године, у Крагујевцу се производе најмодернији трамваји у фабрици Сименс за немачко тржиште. Овде их набављају и увозе градови Бремен, Нирнберг и Копенхаген. Али не и Београд, кога Градско саобраћајно предузеће вози распалим и дотрајалим трамвајима.
Све се ово дешава у држави где такозвани јавни сервис еРТеС у главним вечерњим вестима тврди да је Београд на другом месту најчистијих градова у Европи и да је Србија једина држава у Европи која има лек и комплетну опрему за лечење тумора.
Србији треба један Трамп који се не устеже да јавно каже Американцима ових дана: „Ми смо народ у опадању, народ који пропада“ (написао је то и на својој друштвеној мрежи „Трут“)
Истина, ма колико горка, лековита је и ослобађа. Како ће Србија и њој блиске земље у региону да дођу до те слободе?
