Пише: Едуард БИРОВ

ПРЕДАВАЊЕ Светлане Аексијевич поводом Нобелове награде треба проучавати на универзитетима и анализирати наводећи цитате као јединствен пример рускојезичне списатељице која је четрдесет година пажљиво слушала глас руских људи и ништа није схватила, ни о Русији, ни о нашем времену.

Стиче се утисак да то говори ванземаљац који је пао с неба и још ништа није видео, али је већ постао мизантроп.

Тај посматрач понекад чак истакне нешто важно и умесно, али апсолутно не разуме суштину онога што је ослушнуо тумачећи га површно и са лажним трагизмом.

Например, она са разочарањем и осудом изговара следеће:

„Ја сам живела у земљи у којој су нас од детињства учили да умиремо. Учили су нас смрти. Говорили су нам да човек постоји зато да би себе дао, да би изгорео, да би се жртвовао. Учили су нас да волимо човека са пушком. Да сам одрасла у другој земљи – ја не бих могла проћи тај пут. Зло је немилосрдно, против њега је потребна вакцина. Али, ми смо одрасли међу џелатима и жртвама. Премда су наши родитељи живели у страху и нису нам све причали, а често нам ништа нису причали, сам ваздух нашег живота био је тиме отрован. Зло нас је све време кришом посматрало“.

Не ради се чак о претераном преувеличавању и инсистирању на безнађу, већ о томе да се потпуно изопачено поима тема смрти у руској свести. Прекорева се због онога што је, у ствари, једна од главних вредности руске културе – хтење и спремност „дати себе, изгорети и жртвовати се“ за ближњег или ради одбране идеала. То је оно што се изражава формулацијама: „за ближње своје“ и „смрћу смрт победи“.

То није бесмислени фанатизам, како то изгледа С. Алексијевич, него свесно схваћено одсуство страха од смрти као преласка у други свет, однос према пролазности битисања као према нечему што ни из далека није најважније.

Уз сав свој спољашњи атеизам, совјетски човек је у таквим принципијелним стварима – однос према смрти и спремност да је лако прихвати ради великих циљева – остао дубоко православни човек.

Несебичну пожртвованост која је несхватљива примитивној логици опевали су многи руски класици.

Али, СветлануАлексијевич то плаши. Она по свој прилици у томе види садомазохизам: једни убијају, други живе у страху – и сви су спремни да умру.

Њен свет је крајње примитиван: у њему постоје само џелати и жртве и нико више, никакве нијансе. Она говори о совјетском времену, али се подразумева сав руски живот било да је то време Ивана Грозног, Петра Великог или Александра II, она свуда види ту исту слику – џелате и жртве, страх и мржњу и само страдања.

Заправо, сва патетика њеног „нобеловског“ говора је о томе да је „црвени човек остао, он се наставља“.

„Црвени“ је – ознака совјетског грађанина, она признаје да се стиди да употребљава реч „совок“ (совјетски човек): ипак, отац и сва родбина су отуда. Међутим, презрење се чита и у овој речи које се, тобоже, стиди, иако се у руским земљама, и то је добро познато, реч „црвен“ употребљавала у значењу „леп“ и именовала је нешто неоспорно добро.

Алексијевич као да чак саосећа са тим „црвеним човеком“ – запиткује га, изврће му душу, пажљиво записује. Међутим, из њених коментара о записаним гласовима види се да је то саосећање некако споља, без искреног учествовања у њему, као према робу окованом судбином.

За њу је сав руски живот 20. века ропство. „Робови утопије“ – она тако назива свог оца, убеђеног комунисту и милионе људи тог времена који чак нису ни били комунисти.

Али, у чему се састоји њихово ропство? Шта су они скривили и огрешили се о добитницу Нобелове награде?

Добитница одговара: „Усуђујем се да кажем да смо пропустили шансу коју смо имали 90-их година. На питање: каква треба да буде земља – снажна или достојна поштовања, у којој људи лепо живе, изабрали смо прву – снажну. Тако „црвени“ човек није ни могао да уђе у оно царство слободе о којој је маштао у кухињи. Русија је подељена без њега, он је остао без ичега. Понижен и опљачкан. Агресиван и опасан“.

Током 90-их царством слободе називан је западни свет. Произлази да ми, Руси, и даље остајемо „црвени робови“ зато што нисмо искористили шансу да се прикључимо цивилизованим земљама „у којима људи лепо живе“ и као и раније више волимо да веома лако умиремо ради некаквих несхватљивих идеја.

„Лепо живети“ изједначава се са слободом, а слобода се схвата као умешност да се не жртвујеш, а то је крајње неразумевање сопственог народа и његових идеала. У руској култури такозвани леп, пристојан живот, једноставније речено, ћифтинство, увек је бивало изложено презривој критици, а способност за жртвено служење наводила се као пример.

И више од тога, управо такав однос према животу и смрти схватан је као слобода. Човек који је жртвовао личне интересе ради општих, истински је сматран за слободну личност. И потпуно супротно – човека, земљу и цивилизацију која на одређен начин поступа само ради својих себичних интереса, Руси су схватали као грешну и ропску природу.

Морал и поступање у складу са идеалима за руског човека је манифестовање снаге и слободе, зато што је само истински слободна и духовно снажна личност способна да превазиђе себичност и учини дело ради другог.

Иван Аксаков је писао: „Изван моралне, неполитичке снаге оне неполитичке појаве коју називамо друштвом – немоћна је снага политичких институција; изван моралне слободе, неполитичке, изван духовне слободе друштвеног живота – нема истинске слободе и ништавна је свака политичка слобода“.

Морално поступати – ето, шта значи бити слободан, а не „лепо живети“ као у „цивилизованом свету“.

У „нобеловском“ говору С. Алексијевич наведено је много исказа очевидаца о ратовима и катастрофама – о Великом Отаџбинском, о Авганистану, о Чернобиљу.

Ратна дејства, као и пре тога смрт, презентовани су као нешто бесмислено и бесциљно. У њима су сви који ратују, са које год стране фронта да се налазе, једнако страдали и жртве су крвавог Молоха.

И говори се не само о Авганистану, него и о борбама од 1941-1945.: То је био рат за какав ја нисам знала. Женски рат. Не ради се о херојима. Не ни о томе како су једни људи херојски убијали друге људе. Запамтила сам женско нарицање: „Кренеш пољем после боја, а они леже… Сви су млади и тако лепи. Леже и гледају у небо. Жао ми је и једних и других“.

Под женским погледом на рат, којем је заиста Бог дао умеће да саосећа са свима, приказује се нешто што се одмах не примети. „Жао ми је и једних и других“ – то јест, једнако јој је жао и освајача и онога који брани своју земљу, невину децу и старце. У ствари, постепено се изједначавају агресор и жртва и ослобађа се кривице онај ко је узео оружје и са мачем дошао код нас.

Истина, убиство јесте грех, чиме год да је изазвано. Међутим, постоји ли разлика између онога ко је први кренуо да убија и онога ко је то узвратно учинио бранећи се од агресије? Не постоји, каже нам С. Алексијевич, та разлика је нивелисана женским погледом: речено је „и једних и других је жао“. Зар није свеједно ко је ко међу њима – сви су млади, лепи, ништа не схватају и бесмислено су бачени у ровове…

При том, тај исти женски поглед Светлане Алексијевич у Авганистанском рату разликује степен кривице страна у рату и стиди се искључиво због Руса који су „Градом“ убијали авганистанску децу. Исто тако Руси су криви у Донбасу, а у Сирији руски авиони не бомбардују Исламску државу, већ саму Сирију.

Селективан неки женски поглед, нема се шта рећи.

Нама се предлаже да се стидимо и кајемо, да се кајемо и стидимо – зато што смо дозволили себи да будемо јаки и узмемо оружје за одбрану своје земље. Алексијевич тако и каже да је сваки рат за њу постајао фаза ослобађања, истискивања роба из себе. Она је престала да буде „црвена“ и придружила се царству слободе, а ми смо сви остали робови и „црвени“.

Покојна Новодворска аплаудира новопеченом лауреату „Нобела“.

На крају још један њен цитат: „Наш главни капитал је – патња. Није нафта, није гас, већ – патња. То је једино што ми константно добијамо. Све време тражим одговор: зашто се наше патње не конвертују у слободу? Зар оне нису узалудне?“

Добро, покушаћу да избавим Светлану Александровну од дугих трагања. Ради се о томе да се руска патња никада не конвертује у западну слободу, погрешан је хемијски састав. А, ето, она, западна слобода, заснива се искључиво на патњама и крви других народа, који су стално због нечега недовољно слободни и цивилизовани за „лучоношу демократије“.

И ја са своје стране све време тражим одговор: зашто се тако дешава? Зар нису напори Запада узалудни?

fakti