Може ли Марин ле Пен до победе на изборима и да ли би то био „француски брегзит“?

22:03 13.06.2024.

Избори у Француској већ су прозвани "најзначајнијим у последњих 70 година", а победа Националног окупљања Марин ле Пен никада није деловала реалније

Емануел Макрон је шокирао читаву Француску, али и Европу, када је непосредно након катастрофалног резултата своје листе на европским изборима распустио доњи дом парламента и расписао нове изборе за 30. јун.

Најава француског председника изазвала је прави политички земљотрес и, чини се, изненадила не само његове противнике, већ и савезнике. Нико није имао одговор на питање: Зашто се избори расписују баш сад?

На прву лопту, Макронова одлука делује у најмању руку исхитрено, ако не и потпуно непромишљено: десница предвођена Марин ле Пен је добила ветар у леђа након одличног резултата на европским изборима, на којима је освојила више од 31 одсто гласова, док је Макронова партија са свега 14,5 одсто доживела прави дебакл.

Макронова лична популарност се, такође, налази близу историјског минимума, а истраживања из маја показују да тек око 30 одсто Француза сматра да он добро обавља своју функцију.

Након дебакла на прошлонедељним изборима, тај проценат је данас вероватно још нижи, а магазин „Политико“ је недавно писао како је француски председник постао толико „токсичан“ да чланови његове партије желе да га „сакрију“ током кампање.

Два истраживања спроведена након европских избора показују да би Национално окупљање могло да рачуна на између 230 и 270 посланичких места – чиме би постали највећа странка у француском парламенту, али не би дошли до 289 места, колико је потребно за апсолутну већину.

Међутим, у случају таквог резултата, њихов водећи кандидат Жордан Бардела био би фаворит за премијерску функцију – поготово ако би Национално окупљање успело да постигне споразум са партијама десног центра.

Крије ли се логика иза Макронове одлуке?

Дакле, зашто се француски председник одлучио за овако радикалан потез? Постоји неколико теорија.

Према једној од њих, Макрон жели да следи пример шпанског премијера Педра Санчеза, који је након пораза на прошлогодишњим локалним изборима расписао ванредне изборе за парламент – и успео да остане на власти. Међутим, такав сценарио у Француској делује мало вероватно, с обзиром да се њен председник налази у много дубљим и озбиљнијим проблемима.

Други верују да је Макрон изненадним изборима покушао да „помути воду“ и унесе хаос међу своје ривале, како на десници, тако и на левици. Међутим, ако је то заиста био његов план, он се до сада није показао као претерано успешан.

Партије левице су се, на изненађење многих, брзо договориле о заједничком наступу на изборима у оквиру „Народног фронта“, док су партије на десници – са изузетком Националног окупљања – запале у потпуни хаос.

Ле Пенова је покушала да направи савез за десничарском партијом Реконкет („Поновно освајање“), коју је на европским изборима предводила њена нећака Марион Марешал, али су преговори „торпедовани“ од стране лидера те партије Ерика Земура.

С друге стране, лидер умерено десних Републиканаца Ерик Сиоти позвао је на формирање савеза са Националним окупљањем – што је наишло на изузетно негативне реакције водећих чланова његове партије. Сиоти је у међувремену смењен – иако он тврди да је то урађено мимо правила – а Републиканци се налазе на ивици унутарпартијскогграђанског рата.

Душан Гујаничић са Института за политичке студије за РТ Балкан каже да ће француске партије на изборе изаћи у три колоне:

„На изборима ће се надметати три блока: уједињена левица, центристичко окупљање око Макрона и десница, где би партија Марин ле Пен требало да буде стожерна снага. Међутим, преговори на десници не иду лако, те је све извесније да ће доћи до рекомпозиције политичких снага“, указује он.

Кохабитација све извеснија

Уколико се Макрону гамбит не буде исплатио и нови премијер ипак дође из редова опозиције, Француска ће ући у нови период политичке кохабитације.

„Свака кохабитација је по природи ствари незахвална за обе стране. Са једне стране имамо странку која даје премијера, док је на другој председник републике, који је прва политичка личност у држави зато што га бира народ“, указује Гујаничић.

Он додаје да је „реч је о ванредној политичкој ситуацији, у којој би премијер требало да има нешто јачу позицију зато што има већину у парламенту. Међутим, у Француској су председник и премијер на крају ипак ‘осуђени’ на сарадњу“.

Уколико дође до кохабитације, то ће бити четврти такав случај од формирања Пете републике крајем педесетих година прошлог века.

Председник и премијер Француске су долазили из различитих политичких партија од 1986. до 1988. године, када је на челу државе био социјалиста Франсоа Митеран, а на челу владе конзервативац Жак Ширак, а затим и од 1993. до 1995, када је Митеран морао да сарађује са премијером Едуаром Баладуром.

Последња кохабитација трајала је од 1997. до 2002. године, када је Ширак – сада као председник – делио власт са владом социјалисте Лионела Жоспена.

„Врло је вероватно да следећи премијер неће бити из Макронове странке. Он ће желети да именује премијера који је колико-толико прихватљив и који долази из неке од умеренијих опција, али се поставља питање да ли ће он уопште моћи да бира, пошто је мало вероватно да ће ико имати апсолутни већину“, сматра Душан Гујаничић.

Наш саговорник додаје и да се Национално окупљање тренутно налази у предности, али да њихова победа и даље није потпуно загарантована.

Како год да се извори у Француској буду завршили – а њихов резултат је и даље све само не известан – једно је сигурно: реч је о догађају који ће донети тектонске промене у политичком животу те државе.

У Бриселу многи верују да би ово могао да буде „брегзит моменат“ за другу по величини чланицу ЕУ – са потенцијално несагледивим последицама по читаву Европу.