(Sergio Cararo /contropiano.org)

Поражавајућа офанзива у Ираку џихадистичких бораца ИСИС-а (Исламске државе Ирака и Сирије) драматчно открива – али далеко боље од толиких закучастих аргументација – последице „креативне дестабилизације“, провођене у пракси од Сједињених Држава и њима савезничких велесила. Та се дестабилизација највише испољила у Африци и на Блиском Истоку, нацртавши готово сасвим изнова геополитичку мапу региона и начичкавши је скоро сасвим оним што се може дефинисати као „ничија земља“.

„Можемо само да замислимо какве би биле последице, да су у јануару Сједињене Државе и Француска напале Сирију“, нагласио је с правом пре неколико дана Алберто Негри у 24 сата.

Већ је Ерик Хобсбавм, у једном разговору о књизи Кратки век, указао да ће расцеп, који ће обележити 21.век, представљати контрапозиције односно сучељавање зона у којима постоје државе и зона у којима држава нема. И заиста, свет је све више немогуће дефинисати као подељен између Првог и Трећег света, већ се види како је сада подељен између јаких држава, „комадача“ других земља (чак и путем потпуно нових и непознатих процеса, којих је носилац Европска Унија) и на оне „раздвојене“.

Јаке државе се међусобно интегришу у нове политичко / економске блокове, док се оне слабије – често произашле из пилотиране деколонизације, и то пилотиране баш од бивших колонијалних велесила – бивају раздвојене на територије, у којима нема суверенитета, подељене међусобно и за које се боре наоружане групе, с којима се може преговарати или се борити у веома асиметричним условима односно таквим условима у којима су у предности мултинационалне компаније и империјалистичке државе.

Изгледа да је циљ оваквог сценарија готово потпуни нестанак државе у земљама у којима је „демократска држава“ натурена бомбардовањима или државним ударима хетеродиригираним из Вашингтона, Лондона, Риада и каткад из Париза.

Дестабилизирајућа стабилност остварена од западних земаља у сарадњи са нафтним монархијама Персијског залива дигла је у ваздух „лаичке“ режиме Либије, Ирака, оне на Рогу Африке и у Централној Африци. Срушила је и поново устоличила „лаичке“ режиме у Тунису и у Египту. У ствари, постигнут је циљ Израела и Сједињених Држава: „балканизације“ Ирака у три кантона (сунитског / Исиса, курдског на северу и шиитског на југу). Изазвала је сецесију Судана (најпре узрокујући сецесије на Балкану као и на Кавказу), али није успела – засада – раскомадати Сирију, док је оставила неоштећене, ако не још и појачане, нафтне монархије Заљева.

Државни секретар Кери већ је означио, како одговорни за ту непрестану дестабилизацију желе да  управљају учинцима властите акције: с небеских висина бомбардова ће дроновима, уплесће се и спречавати сваки пут, кад нека од наоружаних фракција, насталих на ничијој земљи, буде у стању да надјачат остале групе. Изгледа као неки сценарио из научне фантастике (могло би се казати модела Елисиум), међутим то је оно што је планирано, остварено и предвиђено од стране великих сила за будућност.

Сада се ватрени круг, који гори око Европе проширио и није запаљен и у ватри само југ, већ и исток. Дестабилизација и ратни сукоб, који је у току у Украјини, тачно се налази унутар искључиво империјалистичке логике, у најсавременијем и најновијем смислу тог израза. Тој нестабилности не мањкају „командни центри“, јер је она њихова директна деривација. У игри није само партија око енергената.

Империј хаоса у спољним и периферним земљама у односу на империјалистичке центре дозвољава играње слободних руку шаховске партије глобалног такмичења између различитих полова, одређујући од једног до другог случаја просторе договарања или пак оружаног сукоба. Прича око такмичења у енергентима, о рату око гасовода (нафтовода) те стратешких коридора (Набуко наспрем Јужног тока на пример) представља веома значајан, иако не ексклузиван аспект за ову иисторијску фазу.

Непрекидно повисивати праг напетости носи ризик да створи једну или више тачака с којих нема повратка, таквих у којима однос цене / профити више нису у рукама политичара, већ је тај однос поверен „техничарима“; у таквим посебним случајевима техничари, који тада узимају у руке случај и доносе одлуке су војни команданти. И заиста је поучно говорио Марк Твен, када је рекао „истина је да се историја не понавља, али је истина да се она често римује“.

Превод:
Јасна Ткалец

(Адванце)

Ознаке: Sergio Cararo, Изреал, Ирак, контролисани рат, САД, Украјина