Карабах је предат, на реду је сама Јерменија: Алијев још није завршио свој план

Михаил Ростовски

13:35 24.09.2023.

Како нам је завештао велики детектив Огист Дупен (измишљени лик који је креирао Едгар Алан По), тајне је најбоље сакрити пред свима, а да буду на дохват руке.

У политици се често дешава да чак и ако оно што се крије већ одавно није никаква тајна. Азербејџан је покушао да преузме контролу над Нагорно-Карабахом а незадовољни грађани у Јеревану покушали су да натерају јерменског премијера Никола Пашињана да га заустави – овако је изгледао спољни обрис догађаја у тренутку када је постигнут договор о обустави војне операције Бакуа у Карабаху.

Међутим, ова спољна слика, упркос својој очигледној стварности, у исто време је илузија. Исход обе борбе већ је унапред одлучен. Баку је осуђен да преузме контролу над Карабахом а Пашињан, чак и ако би изненада пожелео, није у могућности да му се супротстави.

Стварна питања дана су следећа: Да ли ће председник Илхам Алијев зауставити своје операције у Карабаху или ће ићи даље – на главни део територије Јерменије? На кога ће на крају пасти кривица за пропаст великог јерменског националног пројекта? И како ће се геополитичка карта Кавказа преобликовати као резултат ових тренутних турбуленција?

1950. године, на екранима америчких биоскопа, приказан је филм „Д.О.А.“ („Мртав по доласку“), који је брзо постао класик криминалистичких филмова. Укратко, ево радње филма: нотар Франк Бигелов постаје жртва тровања смртоносним отровом, али током 24 сата након тог догађаја, одржава способност да функционише као здрава особа.

Са Нагорним Карабахом се десило нешто веома слично. Овај кључни јерменски национални пројекат последњих деценија већ је „смртоносно отрован“ два пута – након рата 2020. године, када је Јерменија претрпела пораз и практично изгубила способност да војним путем брани ову регију и када је званично Јереван признала Нагорни Карабах као део сувереног територијалног интегритета Азербејџана.

Почевши од 2022. године, такво признање се често чуло из уста Николе Пашињана. У априлу исте године, премијер је известио Народну скупштину: „Сада желим потврдити да Република Јерменија потпуно признаје територијалну целовитост Азербејџана и очекујемо да ће Азербејџан учинити исто, признајући целу територију Јерменске ССР као Републику Јерменију.“

Шта је остало за Алиева да уради у таквим условима? Само једно: Физички „конзумирати“ свој геоплитички успех, чинећи последњи корак ка повратку земље унутар граница Азербејџанске ССР. То се управо дешава сада.

Фаза истискивања „некооперативног“ јерменског становништва из Карабаха путем чврсте економске блокаде региона, смењује се фазом успостављања директног војног надзора Азербејџана над целокупним територијем Карабаха.

Успостављање таквог надзора је само питање времена. У свету једноставно нема снага које су способне и вољне да томе стану на пут. И чињеница да је војни напад Азербејџана на Карабах заустављен у овом тренутку ништа не мења. У замену, војска Нагорног Карабаха пристала је на самораспуштање а Алијев је постигао свој циљ.

Чак и ако демонстранти у Јеревану изненада свргну Пашињана, то неће променити развој догађаја. „Храбрим лудацима“ можете певати песме, али чак и „лудило“ је немоћно пред геополитичким стварностима.

А онда долазимо до разграничења. У краткој историји независне јерменије, која је постојала у периоду од 1918. до 1920. године, постоји епизода која делује потпуно немогућа, чак и фантастична.

Цитираћу из књиге познатог британског истраживача Томаса де Валета „Велика катастрофа: Јермени и Турци у сенци геноцида“.

„У септембру 1918. године, отомански војни командант Халил Паша, стриц министра одбране Енвера, посетио је Јереван. Халил је имао репутацију једног од најокрутнијих савезничких команданата, који је лично руководио покољем Јермена и Асираца у Вану и источним провинцијама. Без обзира на то, топло је дочекан од свог старог непријатеља, лидера Дасхнак странке и тадашњег министра унутрашњих послова Арменије Арама Манукјана… Манукјан и Халил „топло су се поздравили као пријатељи“.

А ево и дела из говора Халила Паше током посете: „Трудио сам се да уништим јерменски народ до последњег човека… Али сада желим да јерменском народу донесем мир и удобност… Ако останете верни турском народу, учинићу све што могу.“

Изречено 1918. године – и даље је исто 2023. године. Алијеву и Ердогану, који стоји иза њега, није довољна азербејџанска контрола над Карабахом. Баку и Анкари је стало да Јерменија заборави на своје претходне амбиције и обавезе и постане вазалска држава своје „старије турске браће“. То је највиши циљ.

Минимални циљ је отварање поузданог транзитног коридора између главног азербејџанског територија и његовог аутономног региона Нахчиван преко територије Јерменије. Јасно је да чак и остваривање овог минималног циља чини суверенитет Јерменије условном, чак и пролазном идејом. Јер Баку не жели само права транзита. Алијев жели могућност безбедности овог транзита „на терену“.

Пашињан још није спреман за ово. Његов план је био и јесте да размени Карабах за гаранције неповредивости за главну територију Јерменије (поновно се осврните на његове речи: „Очекујемо да ће Азербејџан… признати целу територију Јерменске ССР као Републику Јерменију“).

Јереван има шансу да одржи ову „линију одбране“, ослањајући се на подршку Москве, Запада и Ирана. Али Алијев ће наставити да притиска. Покушаји Пашињана да пребаци одговорност за „губитак Карабаха“ на Русију и унутарполитичке сукобе у Јерменији могу закомпликовати ситуацију и олакшати Бакуу да испуни свој задатак.

Илхам Алијев сигурно још није рекао своју последњу реч али на дубоку несрећу Јерменије, неће застати.